Rusi u Siriji, gde su 2016?

Poslednji dan septembra obeležio je godinu dana ruskog vojnog angažovanja u Siriji, za koje ugledni Komersant u Moskvi kaže da je “jedna od najopsežnijih vojnih kampanja (Rusije) u njenoj savremenoj istoriji”. Cilj misije bio je (i ostao) “uništenje terorista, u Rusiji zabranjene Islamske države, i prevlačenje krize između pristalica i protivnika predsednika Bašara Asada u njeno mirno regulisanje” (http://www.kommersant.ru/doc/3094571). Kako se to nije ostvarilo, kako taj isti Komersant samo dan ranije čak objavljuje i naslov “Rusija i SAD spremni za rat” (“Россия и США готовы к бою”, http://kommersant.ru/doc/3102401 ) – jer propao je pokušaj RF i SAD da usklade stavove o šarenilu različitih snaga na bojištu i te snage uvedu u proces pregovaranja, nego se govori i o mogućnosti rusko-američkog vojnog sukobljavanja - oportuno je pogledati šta je o toj protekloj godini ruske intervencije na Bliskom istoku objavio Komersant.

Ono što se želelo nije ostvareno

“Ključne tačke operacije, koja je u početku planirana kao kratkoročna, nisu dostignute a Sirija se preobratila u teren na kome su se sukobili geopolitički interesi Rusije i SAD”, sažeo je ruski list.

Odluka o angažovanju oružanih snaga nije bila laka vojno-političkom rukovodstvu Rusije, piše autor osvrta Ivan Safronov. S jedne strane, sirijska regularna armija iscrpljena u borbi s brojnim oponentima u građanskom ratu, nije imala snage za pravi otpor islamskim radikalima, koji su 2015. izrastali u opasnost čak i za bezbednost RF. Sa druge strane, predsednik Sirije Asad, makar i saveznik Rusije na Bliskom istoku, ali od tog prijateljstva nikakvih pogodnosti. Mogućnosti vojne saradnje i isporuka ruskog oružja ostajale su sve vreme samo mogućnosti. Ništa se od planiranog nije ostvarilo. Ali zato,  geopolitičkih protivnika Asadu nije nedostajalo – SAD, Saudijska Arabija, Turska, Izrael... Asad na vlasti nikome nije odgovarao.

Odnos snaga u Siriji godinu dana posle početka ruske intervencije, izvor: Komersant

Da ne prođe kao u Libiji

Uz poziv na izjave neimenovanih diplomata magazinu Vlast, Komersant navodi nekoliko činilaca na osnovu kojih je doneta odluka o slanju ruskog vojnog kontingenta u Siriju.

Motivi su u rasponu od zaključaka specijalnih službi o terorističkoj opasnosti po Rusiju do rešenosti predsednika Vladimira Putina “da ne ponovi grešku, koju je Moskva dopustila 2011. u odnosu na Libiju”.

Postojala je međutim i svest o rizicima potonjih prigovora Rusiji sa Zapada, na račun ponašanja Moskve u međunarodnim odnosima. Dok, opet, Amerikanci, bez smetnji su i u Siriji sprovodili svoju “mirovnu misiju”, bombardovali koga su hteli, međutim, ne šaljući sopstvenu vojsku u rat “već tuđim rukama obavljajući prljavi posao”.

Asad moli vojnu podršku

“Asad je bio spreman na svaki ustupak samo da dobije vojnu podršku. Možda su se u Kremlju zato ograničili na vođenje rata bezkontaktnim metodama. To je bila relativno bezopasna ( računalo se da islamisti nisu imali sisteme PVO ) i daleko jeftinija varijanta, nego održavanje vojnih jedinica u dalekom amfiteatru ratnih dejstava”, navodi Komersant.

Do 26. avgusta 2015, plan je na najvišem nivou bio odobren. Ministar odbrane Rusije Sergej Šojgu i njegov parnjak u Siriji Džasem al-Fredž, potpisali su sporazum o rasporedu ruske avio-grupe u avio-bazi Hmejmim, na neograničeni period vremena borbe protiv terorista.

U nastojanju da dejstva Rusije budu zakonita, Kremlju je bio potreban službeni zahtev za pomoć od Bašara Asada. To bi Moskvu učinilo jedinom koja u Siriji dejstvuje na osnovu međunarodnih pravila.

Spremni za mesec dana

Putin je taj dokument dobio 29. septembra – zapravo, u roku “koji je Ministarstvu odbrane bio neophodan da se spremi za ratna dejstva”, kaže list. Vojna intervencija Rusije sledila je sedam godina posle petodnevnog rata 2008. u Gruziji, i ona je sada bila ispit ne samo za armiju, pod reformama još iz tih godina, “nego i za samog Sergeja Šojgua”.

Pripreme su znači bile temeljite. Avgusta-septembra koncentrisane su snage. Veliki desantni brodovi, Novočerkask, Karoljev, Saratov, Azov i Cezar Kunikov, a zatim i brže-bolje kupljeni turski brodovi uzeti u sastav mornarice, počeli su da iz Novorasijska prevoze  u luku Tartus u Siriji municiju, gorivo, maziva i specijalnu tehniku – uporedo sa avionima vojno-transportne avijacije koji su takođe činili to isto. Nagomilavši dovoljno oružja vojacima je još ostaolo da prebace avione i helikoptere.

“I pored mera najstrože diskrecije (celokupno prebacivanje sledilo je u kontekstu vojne vežbe Centar-2015.), američki satelitski sistemi otkrili su uvećavanje vojnog prisustva RF u Latakiji, ali iz nekih razloga u Pentagonu nisu hteli da to ometaju”, kaže Komersant.

Do 30. septembra, u bazi Hmejmim oformljena je potpuna kombinovana aviaciona grupa sa preko 50 aparata (lovaca SU30CM, bombardera SU34 i SU24M, jurišnika SU25 i helikoptera MI8 i MI24P, a i izviđačkih aviona). Mimo pilota, tamo su još prebačeni pripadnici 810 brigade Crnomorske flote, Sedme brdsko-planinske desantne a i odredi snaga za specijalne operacije. Prve dve da obezbeđuju Tartus i Hmeim, a ostale da budu tu u slučaju potrebe, za diverzantske i spasilačke operacije.

Samu avio-bazu “pokrili su” svojom zaštitom sistemi PVO Buk-M2 i Pancir-S1. Tu su takođe prebačeni i bespilotni leteći aparati, borna kola, tenkovi T90S, raketni bacači, kamioni i drugo.

Meko tkivo sirijske armije

S tim snagama Rusija je počela vojno-vazdušnu operaciju. Računalo se da sirijska armija pod zaštitom iz vazduha započne sopstvenu ofanzivu. “Godinu dana kasnije, jasno je da su procene borbene sposobnosti i pripremljenosti sirijske armije bile previše optimističke.”

U oči operacija, sirijski generalštab je operisao cifrom od 130 hiljada vojnika. Ali, kada je operacija počela pokazalo se da je za borbe sposobno ne više od 25 hiljada ljudi, navodi Komersant.

Takvo stanje stvari menjalo je karakter operacije. Pokazalo se da Sirijcima ne samo da je potrebna podrška iz vazduha – već i na tlu. Razume se, sa svim proizilazećim posledicama.

Rusko rukovodstvo nije se moglo opredeliti za takav korak. Morali su se potražiti drugi prilazi. Na primer, u provinciju Homs, u rejon Hamrat, odaslati su artiljerci-navodioci, za korekciju vatre iz haubica “msta-B”, prebačenih tamo u svojstvu pojačanja vladinoj armiji. To je pomoglo u određenoj meri. Sirijska komanda mobilisala je sve resurse, ali za odlučijući prekret, bilo je nedovoljno, objašnjava Komersant.

Najamnici bolji od vojske

Aparat vojnih savetnika nastojao je da pomogne sirijskoj komandi kada je započeto nastupanje dolinom Al-Gab i u brdima seveo-istočne Latakije. Ruski pregovarači, prispeli u Damask, prinuđeni su da odrede sirijskih najamnika ubeđuju da stanu protiv “islamista”. Pokazalo se da su ti najamnici i najbolje pripremljeni borci.

Bez obzira na sve, pojedini uspesi jesu ostvareni, piše ruski list. Osigurana je strateška tačka Latakija, oslobođena Palmira, deblokirana baza Kvaires... Ipak, ne može se govoriti o strateškom preokretu ovog rata: islamisti nisu razbijeni, ne mole za milost, i produžavaju nastupanje na izgubljene pozicije ili drže pod kontrolom krupne tačke. Jedna od njih je i Alepo, nekada drugi po veličini grad Sirije.

Druga godina vojnih opreacija Rusije u Siriji počinje na taj način kao i prva, zaključuje Komersant – oštrom konfrontacijom dve super sile, a takođe i snaga opozicije i sirijske vlade, kaže ruski list. Moskva i Vašington imali su mogućnost da se sporazumeju, ali nisu. Što znači – u najskorije vreme, ključni igrači u sirijskom polju ostaće Pentagon i Ministarstvo odbrane Rusije, zaključuje Komersant.