TTIP: Trgovinski sporazum ili zaštita transnacionalnih korporacija

Po svemu sudeći Transatlantski trgovinski i investicioni sporazum (TTIP) između SAD i Evropske unije neće biti zaključen do kraja mandata aktuelnog predsednika SAD Baraka Obame u januaru 2017. godine, a sve je manje izvesno da će do dogovora uopšte i doći. U subotu 17. septembra više od 300.000 ljudi u sedam nemačkih gradova je izašlo na ulice protestujući protiv TTIP i CETA (trgovinski sporazum sa Kanadom). Ovog puta nije samo narod protiv ovog sporazuma. Sudeći prema izjavama potpredsednika Vlade Nemačke Zigmara Gabrijela i ministra trgovine Francuske Matiasa Fekla, u poslednjoj nedelji avgusta pregovori sa SAD su obustavljeni.

Odmah su se javili predstavnici Evropske komisije da demantuju ove tvrdnje izjavom da se pregovori sa američkom stranom nastavljaju. Međutim, pitanje je koliko političke snage i kredibiliteta ima Evropska komisija ako se vlasti dve najveće i ključne članice EU protive tom sporazumu. Dva dana nakon Nemaca i desetak hiljada stanovnika Brisela izašlo je ispred zgrade Evropske komisije da protestuje protiv TTIP sporazuma.

Otpor sporazumu u Evropi i u Americi

Podrška obustavi trgovinskih pregovora je daleko veća od ovih 300.000 Nemaca. Za godinu dana od oktobra 2014. godine do oktobra 2015. godine 3.284.289 stanovnika EU je potpisalo inicijativu protiv TTIP i CETA. Najveći otpor sporazumu o slobodnoj trgovini je u najvećoj evropskoj ekonomiji pošto čak 54 odsto Nemaca se protivi potpisivanju TTIP i kao razloge navode da će na ovaj način biti pregaženi evropski standardi u zaštiti potrošača posebno kod prehrambenih proizvoda. Ovde se često pominje i mogućnost da se Evropi nametne GMO.

Takođe se ukazuje da će desetine hiljada ostati bez posla, a prava radnika će biti degradirana. Navodi se da od ovog sporazuma imaju korist samo multinacionalne korporacije, posebno zbog dela o zaštiti investitora I uspostavljanju nadnacionalne arbitraže pre kojom kompanije mogu da tuže države ukoliko im promenom regulative ugroze profit.

Na kraju, neizostavno se pominje priroda ovih pregovora koji su bili u potpunosti tajni za javnost, ne i za korporacije i njihove advokate i lobiste koji su iza zatvorenih vrata ugovarali klauzule i odredbe.

U medijima, posebno američkim često se predstavlja da Evropa, a posebno Nemačka, hoće da se zaštiti od konkurencije iako pravi ogromne trgovinske suficite i ima veliku korist od slobodne trgovine. Međutim podrška i u SAD naglo opada. Tako prema aprilskim istraživanjima javnog mnjenja svega 18 odsto Amerikanaca podržava TTIP, dok je pre dve godine to činilo čak 53 odsto stanovnika SAD. Slično je kretanje podrške sporazumu i u Nemačkoj. Kao i u Evropi ni u SAD se to ne završava samo na građanstvu. Naime, trenutno favorit u trci za predsednika SAD Donald Tramp je još i pre nominacije za predsedničkog kandidata izjavio da su TTP (Transpacifički trgovinski sporazum) i TTIP besmisleni iz sličnih razloga koje navode i Evropljani, zato što će uništiti američka preduzeća i ugasiti hiljade radnih mesta.

Trgovina iznad demokratije

U javnosti se protivnici TTIP često optužuju da su protiv slobodne trgovine i za izolaciju. Ipak među protivnicima ovog sporazuma i pored antiglobalista ima dosta i liberalno nastrojenih intelektualaca koji tvrde da se ovde najmanje radi o slobodnoj trgovini već o zaštiti interesa krupnog kapitala.

Kako ističu u inicijativi “Stop TTIP” koja okuplja više od 500 evropskih organizacija u samom nazivu sporazuma se preuveličava značaj termina trgovinski sporazum koji je samo mali deo pregovora. Glavni cilj TTIP je primena transatlantskih pravila u Evropi što je više moguće, usklađivanje regulacije i standarda u oblastima bezbednosti hrane i zaštite potrošača, ekološkoj zaštiti, biotehnologijama i upravljanju toksičnim materijama, finansijama i bankarstvu, domaćim propisima u vezi usluga, regulaciji farmaceutskih patenata, investicijama u zdravstvu itd. Iako bi formalno SAD i EU imale pravo da regulišu svoje ekonomije, u stvarnosti bi ovo pravo bilo žestoko ograničeno ovim sporazumom i zaštitom investitora, tj. multinacionalnih korporacija.

Ono što svakako izaziva podozrenje je to što se od 2013. godine kada su započeli pregovori, sve odvija iza zatvorenih vrata. Čak je i sastav pregovaračkih grupa pod velom tajnosti. Sve što se zna o tom sporazumu i pregovorima dolazi iz nekih dokumenata koji su “procureli” javnosti.

Neki od tih dokumenata se odnose na arbitražu u sporovima između investitora i država (ISDS - Investor-State Dispute Settlement). U okviru ovoga svi zakoni i propisi koji bi mogli negativno da utiču na trgovinu između dve strane bili bi predmet diskusije i to pre nego što bi to došlo pred parlamente država. U ovim diskusijama bi učestvovali direktno predstavnici multinacionalnih korporacija. Posledice se mogu lako predvideti: svaki zakon ili propis koji bi uvodio stroža pravila po pitanju zaštite životne sredine ili prava radnika, što bi značilo veće obaveze i troškove za kompanije, bilo bi teže doneti u budućnosti. Na stranu što se u demokratijama zakoni donose u parlamentu, a ne na sastancima lobista i tehnokrata.

Kako se navodi u objašnjenju “Stop TTIP” na sve to Evropska komisija namerava da progura ideju da nije potrebno da nacionalni parlamenti daju odobrenje za zaključivanje sporazuma. Na ovaj način, usvajanje sporazuma, koji bi svakako uticao na sve građane EU (a i SAD), potpuno bi zaobišao bilo kakvo izjašnjavanje građana i njihovih predstavnika i bio u rukama službenika EK. S druge strane, važio bi za oko 820 miliona ljudi.

Kompanije iznad sudova

Privatne kompanije bi, primenom ovakvih klauzula u sporazumu, zaobišle nacionalne sudove a njihova prava bi bila definisana investicionim sporazumima. Na primer, CETA sporazum predviđa da investitori imaju pravo da odrede “legitimna očekivanja” od svoje investicije i da traže da se ta očekivanja ispune ili nadoknade. Bilo kakva promena nacionalnog zakonodavstva ili politike koja bi rezultirala u smanjenju tih očekivanih rezultata značila bi potencijalnu tužbu pred arbitražom.

Ovim se već više od 17 godina bavi advokat Luis Parada. Pre 2000. godine ovakvi sporovi kompanija protiv država bili su retkost, ali od 2000. godine, prema pisanju Gardijana, stotine investitora je tužilo više od polovine država na svetu tražeći nadoknadu izgubljenih profita.

Ekvador je 2006. godine otkazao istraživanja nafte američkoj kompaniji Okcidental petroleum. Nakon tužbe, sud je 2012. odredio da Ekvador plati nadoknadu štete od 1,8 milijardi dolara, što je otprilike bilo ravno godišnjem budžetu za zdravstvo Ekvadora. Ekvador je uložio žalbu i zatražio poništenje odluke.

Prvi slučaj Luisa Parade bilo je zasupanje Argentine krajem 90-ih u tužbi francuskog konglomerata Vivendi, nakon što su vlasti provinsije Tukuman ograničile cenu vode. Argentina je slučaj izgubila i morala da plati 100 miliona dolara.

U najvećem slučaju koji je imao, Parada je branio El Salvador kog je 2009. tužila kanadska kompanija Pacifik rim, koju je kasnije kupila australijska firma Oceana gold, kada joj nije odobreno kopanje zlata. Oni su tvrdili da ih je vlada Salvadora ohrabrivala da ulože desetine miliona dolara u istraživanje, ali kada je kompanija otkrila značajne rezerve zlata i srebra, vlasti su im iz političkih razloga zabranili kopanje. Zahtev ove kompanije za nadoknadom je iznosio više od 300 miliona dolara, ali je kasnije smanjen na 284 miliona. Salvador se branio time da kompanija ne samo da nije imala ekološke dozvole, već i da nije imala ni prava na zemljište ispod koje se nalazila ruda, jer mnogi farmeri iz tog regiona nisu hteli da prodaju zemlju. Osim toga, stanovnici tog regiona, Kabanja, izašli su na proteste protiv kopanja zlata pošto se u procesu izdvajanja zlata iz rude koristi cijanid koji kasnije završava u vodotokovima.

Nema spasa od ceđenja profita

Međutim, nisu samo ugrožene male, ekonomski nerazvijene zemlje. Na meti investitora nalazile su se i neke od najbogatijih i namoćnijih zemalja u Evropi. Nakon što su kompanije iz Nemačke tužile desetine afričkih i azijskih zemalja pred arbitražom Svetske banke (sa sedištem u Vašingtonu) - i ona se našla na tapetu. Švedski energetski gigant Vatenfal je 2009. godine pokrenuo tužbu u vrednosti 1,4 milijarde evra protiv Federalne republike Nemačke zbog odbijanja da izdaju dozvolu za korišćenje vode termoelektrani u gradiću Morburg blizu Hamburga.

Švedska kompanija je dobila na lokalnom sudu i nagodila se sa državom 2011. godine nakon čega joj je izdata dozvola čime su značajno umanjeni ekološki standardi koji su do tada važili. Nakon toga je Evropska komisija izvela Nemačku pred EU sud pravde zbog kršenja EU zakona o zaštiti životne sredine.

Godinu dana nakon što je ovaj slučaj zatvoren, Vatenfal je podneo još jedan zahtev protiv Nemačke pred arbitražom Svetske banke, ovoga puta zbog odluke države da ugasi nuklearne elektrane, nakon katastrofe u Fukušimi. Ovaj proces u kom Vatenfal potražuje 4,7 milijardi evra na ime izgubljene dobiti još traje. Zanimljivo je da su upravo nemački investitori 1950-ih godina pokrenuli priču o zaštiti interesa investitora.

Nekoliko zemalja je odlučilo da pokuša da se izvuče iz ovog sistema regulisanja odnosa između investitora i države. Na primer, Bolivijci su 2000. godine izašli na ulice Kokačambe, prostestujući zbog povećanja cene vode od strane američke privatne kompanije Behtel. Tokom demonstracija bolivijska vlada je odlučila da prekine koncesiju, nakon čega je kompanija tužila Boliviju za 50 miliona dolara pred arbitražom Svetske banke. Nakon kampanje da se ova tužba odbaci, 2006. Behtel je prihvatio odštetu manju od jednog miliona dolara. Nakon ovog skupog procesa, Bolivija je poništila sve aranžmane sa drugim državama koji su obezbeđivali njihovim investitorima tužbu pred SB tribunalom. Međutim, izlazak iz ovog kola nije tako lak. Većina sporazuma ima klauzule koje odlažu mogućnost izlaska iz sistema arbitraže za 10 do 20 godina iako su sporazumi raskinuti.