Uzbečki starešina

Minulog vikenda, Uzbekistan je ostao bez Islama Karimova ( 78 ) – predsednika gvozdenog stiska vladarske ruke iza kojeg je ostala uspomena na Adižan, provinciju na granici s Kirgizijom, u kojoj je 2005. u krvi ugušen pokušaj pobune protiv vlasti.

Centralna Azija, “meki trbuh” bivšeg Sovjetskog Saveza, na oku zapadnim imperijama još od preobražaja carske Rusije u komunističku.

Islam Karimov, novembra 2015.

Nepromenjljivi vladari

Ser Ficroj Meklin, koji je 1943. skočio padobranom i na čelu jedne britanske misije došao kod Tita i jugoslovenskih partizana, počeo je karijeru mladog diplomate i špijuna Londona u centralnoj Aziji – zadužen da utvrdi neće li ruska komunistička sila početi da se para baš iz tog “trbuha” u centralnoj Aziji. U sudaru s muslimanima, razume se. Englezi su bili majstori igre s njihovim različitim frakcijama.

Sovjeti su “odgovorili” osloncem na sopstvene kadrove poreklom iz tih krajeva. Nastojali su da antagonizam različitosti vera zamene zajedničkom pripadnošću jednoj novoj religiji – komunizmu. Tako se i dogodilo da trojica komunistički oformljenih vladara centralne Azije – Nursultan Nazarbajev u Kazahstanu, Sapamurat Nijazov u Turkmenistanu i Islam Karimov u Uzbekistanu, počnu karijeru kao generalni sekretari svojih nacionalnih komunističkih partija, a završe je kao “demokratski izabrani” šefovi svojih, u procesu sovjetskog raspada osamostaljenih republika.

Na Kavkazu, u Azerbejdzanu, to je bilo s Hejdarom Alijevom, ocem Ilhama Alijeva, predsednika Azerbejdzana danas.

“Demokratski proces” prilepio je ovu četvoricu vladara uz sedište najviše vlasti sve do smrti koja je, ponevši najpre Alijeva seniora, pa pre nekoliko godina Nijazova, prošle nedelje odvela sobom i uzbečkog Karimova.

Islam Karimov i Džorž Buš, 2002, doba bliske saradnje

Konfuzija usled smrti

U vladanju, kakvo je Karimov praktikovao, zaklonjenom debelim paravanom od javnosti, čak i to – kog je tačno dana šef države umro nije pouzdano. U nedelju 28. avgusta, proneo se glas “Karimov hospitalizovan”. U ponedeljak 29, predsednikova mlađa kćer Lola Karimova objavila je na fejsbuk-stranici da je “otac u reanimaciji posle izliva krvi u mozak”. U utorak 30, smrt vladara pomenuta je u ponekim od naslova u inostranstvu, ali tek 2. septembra je to rekao službeni Taškent. A, zapravo, predsednik izgleda “nije više bio živ” već 27. avgusta.

“Pacijent je faktički bio mrtav, to je bila smrt mozga. Grupe lekara specijalista dale su svoj zaključak i posle toga su počele igre vlasti”, citiran je od Fergana agencije Jaha Hernesnijemi, finski neuro-hirurg s reputacijom. On je u Taškent dovezen specijalno odaslatim avionom. Dozvani su u pomoć lekari nekoliko zemalja, Rusije, Nemačke, Monaka.., ali smrt je bila smrt, neumoljiva.

Hernesnijemi je pojasnio da je, pomenuvši “igre vlasti”, mislio zapravo na odluku da preminuli ostane s priključenim aparatima reanimacije, dok se u vlasti ne reši o daljim koracima. Takav trenutak nigde i nikada nije jednostavan, a kamoli u “demokratskim” sistemima kakav je u vreme Karimova bio uzbečki.

Dmitrij Medvedev, predsednik vlade Rusije izjavljuje saučešće Šafkatu Mirzijojevu, predsedniku vlade Uzbekistana

Suočen sa islamskim ekstremistima

Međutim, ni to takvo vladanje, naturanjem jednog neporecivog autoriteta celom narodu, nije neobjašnjivo. Vlastoljubivost mu jeste jedna od komponenti, ali ne i jedina odlika. Mnogošta je, gledano objektivno, iznuđeno unutrašnjim i spoljnim okolnostima.

Tradicija unutrašnjeg vladanja ne može u centralnoj Aziji, u koju je Džingis Kan uletao sa sabljom i na konju, biti ona ista kakva je u tradicionalno parlamentarnoj Evropi. A spoljne sile, Evropa Brisela, SAD i Rusija, nastoje logično da u centralnoj Aziji, te i u Uzbekistanu svedu sopstveni politički saldo svog uticaja.

Osim toga, Islam Karimov imao je otkako je došao na funkciju posla sa ekstremistički nastrojenim islamskim organizacijama, koje su pod plaštom vere težile uzimanju vlasti u zemlji. Njihov najratoborniji reprezent bila je Islamska muslimanska unija (IMU).

IMU je još pre IS propagirala nasilje i uspostavu islamski uređene države, a i cele centralne Azije, netrpeljive prema svim drugim verama pa čak i prema drugačije orijentisanim muslimanima.

Islam Karimov i Boris Jeljcin u Taškentu 1998. godine

Američki saveznik

Unutra, Karimov se dakle latio mača, a prema spoljnim faktorima nastojao da trguje i balansira. Odredivši se za “prvog slobodno izabranog predsednika”, podesio je uzbečki sat u početku prema američkom hronometru. Uostalom, to je u vreme Borisa Jeljcina već bila učinila i Rusija.

Toj uzbečkoj svrsi vrlo dobro je poslužio rat SAD “protiv terorizma u svetu”. Pošavši u svemu što se od njega zahtevalo u susret Vašingtonu (ustupio je sovjetsku bazu Hanabad i stavio je Amerikancima na raspolaganje jedan granični most,

upotrebljen za prolaz konvoja u Avganistan!), Karimov je bio postao važan saveznik SAD u Centralnoj Aziji.

Ali baš zato, očekivao je da ge ne uznemiravaju političkim prigovorima. Izbori za parlament 2004. dobili su dobili negativnu ocenu OEBS, kao manjkavi “sa stanovišta odstupanja od međunarodnih standarda”. Prigovoreno je faktu da, osim partija lojalnih vlastima, ni jedna uzbečka opoziciona grupa ili partija nije dobila pristup kutijama.

Karimov je odgovorio da se njegova zemlja ne oseća dužnikom Evrope. Uzbekistan je u Aziji. Tamo su merila druga.

A onda i protivnik Zapada

Poremetio je idilu sa Zapadom kada nije dopustio da jedna međunarodna komisija istraži uzrok pogibije više stotina uzbečkih civila u Adižanu, 2005. A i da izvrše inspekciju njegovih zatvora i metoda rada specijalne policije.

Tri godine pre Adižana izbio je bio skandal povodom izveštaja ambasadora Britanije u Taškentu Krega Moreja Forinj ofisu, da su u zatvoru Jaslik dvojica zatvorenika umoreni – kuvanjem.

Policija je, navodno, i na taj način iznuđivala priznanja.

U tom trenutku, Britancima to obelodanjivanje nije odgovaralo i diplomata je izgubio diplomatsku službu.

Strah od puča masom sa ulica

Kada su pritisci sa Zapada narasli Karimov je promenio stranu, vratio se bliže Rusiji i pružio ruku Kini.

Ovim silama nije odgovaralo “amerikanizovanje” centralne Azije.

Pošto je imao pred očima američke prevrate u Gruziji, Ukrajini.., Karimov je posumnjao da i njemu spremaju jednu od “obojenih revolucija”. Zabranio je sve zapadno finansirane misije i nevladine organizacije.

Ruku mu je pružila Moskva, najpre ugovorima o dugoročnoj saradnji u eksplataciji nafte i gasa, a potom i politički. U sporu posle pobune u Adižanu, Rusija i Kina su podržale Karimova. U nastavku, na samitu Šangajske organizacije za saradnju (vojno-političke mašine Kine, Rusije i centralno-azijskih država) predsednik Uzbekistana je ohrabren da zatraži povlačenje snaga SAD iz zemlje “do kraja godine”.

Vladimir Putin i Islam Karimov u Moskvi, februara 2008.

Okretanje ka Moskvi

Hronika jačanja uzbečko-ruskih veza mogla se potom pratiti iz dana u dan.

Karimov je zaboravio svoju izjavu predsedniku Bušu 2002.  – da je Amerika Uzbekistanu darovala ono što nije bio u stanju da učini “ni jedan od partnera unutar ZND” (Zajednice nezavisnih država), pomogla da se ukloni opasnost od invazije talibana iz Avganistana. Umesto toga, glasno je sada ponovio zahtev da snage SAD promtno napuste Uzbekistan, jer njihov eventualni ostanak “ugrožava unutrašnju i spoljnu bezbednost zemlje, predstavlja opasnost za zdravlje, ekonomske interese i ekologiju lokalnog stanovništva”.

Još su se Amerikanci u Hanabadu pakovali – a u Taškentu je već bio tadašnji ministar vojni Rusije Ivanov, prisustvujući prvim uzbečko-ruskim vojnim vežbama. I na samo dvesta kilometara severno od Hanabada.

Ne dugo zatim, u Sankt-Peterburgu, Karimov je apelovao Rusima da “naše strateško partnerstvo preraste u savez” jer je reč o dve bivše “bratske republike SSSR”.

Vladimir Putin i Šavkat Mirzijojev

Putin u Samarkandu

Tokom nekoliko poslednjih godina rusko-uzbečki odnosi ostali su na koloseku stabilnosti. Na vest o smrti Karimova, Moskva je prva izrazila saučešće. Predsednik vlade Rusije Dmitrij Medvedev prisustvovao je sahrani uzbečkog lidera, 3. septembra u Samarkandu. Predsednik Vladimir Putin obreo se tog trenutka na samitu G20, u Kini. Međutim iz Kine, Putin je u utorak otputovao pravo u Uzbekistan, gde je na grob Islama Karimova položio sopstveni buket ruža. Posle toga je posetio i porodicu uzbečkog preminulog lidera.

Putinova poseta označena je kao privatna. Državnog šefa Rusije sačekao je i pratio Šafkat Mirzijojev, predsednik vlade Uzbekistana.

“Vaš današnji dolazak mnogo kazuje”, rekao je Putinu Mirzijojev. “To je to rame pravog prijatelja, kada nam je, našoj republici, težak trenutak. Vaš dolazak u Uzbekistan danas, svedoči o vašem ličnom odnosu prema našem uvaženom Islamu Abduganijeviču ali i o vašem odnosu prema uzbečkom narodu ”, rekao je predsednik vlade u Taškentu šefu Kremlja. Zatim je dodao da u Uzbekistanu ljudi na Rusiju gledaju kao na saveznika i obećao nastojanje na dobrim odnosima.

Putin je istakao da su se između Rusije i Uzbekistana u međuvremenu izgradili “odnosi strateškog partnerstva”. Ponovio je da je imao dobre odnose sa Islamom Karimovom i da se u Moskvi njegov nestanak doživljava kao gubitak.

Postavlja se pitanje – ko će naslediti Karimova na mestu u najvišoj vlasti u zemlji? Šafkat Mirzijojev, najverovatnije. U sistemima vlasti kakav je uzbečki, ko vladara sahranjuje, taj obično već i sedi na tronu. Službeni izbori će, razume se, uslediti, ali to su formalnosti. Paradu predvodi Mirzijojev. Po rečima koje je izgovorio, reklo bi se, poštovalac Putinov.