Fransoa Oland kandidat za drugi predsednički mandat

Francuski predsednik Fransoa Oland učestvovao je, 3. maja, na kolokvijumu o levici i vlasti. Na kraju je postalo jasno da je Oland, na određeni način, najavio svoju predsedničku kandidaturu i u širokim crtama objasnio u kom pravcu će ići kampanja. Vrativši se na uobičajenu kandidatsku demagogiju, on je istakao da su "finansije" njegov neprijatelj i dodao da Francuska neće potpisati trgovački ugovor Evrope i SAD-a (TAFTA). Neposredno posle kolokvijuma, saznalo se da je Oland, u krugu nekoliko najintimnijih saradnika, rekao da će svoju kandidaturu ozvaničiti tek krajem godine.

Takođe, tokom svog izlaganja, Oland je potvrdio da je obaveza čelnika da poštuju svoja obećanja i dodao da je jedan deo svojih obećanja ostvario, a da za drugi deo ostaje još godinu dana. Osećajući se loše shvaćenim od samog početka, on je objasnio da pre nego što se započnu državna davanja građanima, neophodno da se ekonomija postavi na noge. Pošto je to urađeno, Oland je najavio da će država moći da uzvrati građanima, kroz različita davanja i kroz smanjenje poreza.

Od početka godine, radeći na svojoj predsedničkoj kampanji, Fransoa Oland čini sve da bi na svoju stranu privukao glasače. Pored činjenice da se, tokom proleća, ekonomija zaista poboljšala u Francuskoj, Oland je, po starom političarskom receptu, posegao za narodnim parama, ne bi li na svoju stranu privukao glasače. Iz ojađenog državnog budžeta, on je rešio da iznese oko 6 milijardi evra i da ih podeli određenim grupama glasača, posebno u državnom sektoru (povećanje plata), a potom i mladima koji sve teže nalaze zaposlenje.

Fransoa Oland 2012. godine ispraća bivšeg predsednika Nikolu Sarkozija. Ko će, naredne godine, ispratiti Olanda?

Istorijska nepopularnost

Uprkos svim naporima, Olandova popularnost je u maju, na godinu dana od izbora, sišla na najniži nivo tokom mandata - samo 13 odsto ispitanih je zadovoljno njegovim rezultatima. U Olandovoj jednosmernoj ekonomiji, u kojoj se samo bogati bogate, najnezadovoljniji su mladi i niža srednja klasa. Oni su zabrinuti jer se nezaposlenost povećala, socijalne nejednakosti su se povećale, dažbine su se povećale, problem sa socijalnim stanovima se povećao, čitav jedan sloj građana je osiromašio, a budžetska ravnoteža nije postignuta.

Trenutno, Oland se nalazi u situaciji nalik Širakovoj u periodu od 2005. do 2007. godine kada je njegov politički kapital bio iscrpljen, popularnost na najnižim granama, a glasači nisu verovali u njegove mogućnosti da predvodi državu i naciju. Ipak, ondašnja desnica je uspela da sačuva vlast, tako što se Sarkozi postavio kao ključni čovek u okretanju leđa Širakovim metodama i strategijama.

Ako bi se primenila takva analogija na Olanda, pojavljivanjem novog socijalističkog kandidata, levica bi možda mogla da sačuva vlast. Međutim, novi socijalistički kandidat ne bi mogao da bude ni Manuel Vals, šef vlade, niti Emanuel Makron, ministar ekonomije, jer su njihovi rezultati usko vezani za Olanda. Najverovatnije, novi kandidat bi trebalo da bude sa klasične levice, a ako se uzme u obzir i politički kapital vezan za predizbore 2011. godine, jedina dva kandidata bi bila Martin Obri i Arno Montbur. Međutim, Martin Obri, socijal-demokrata na zalasku karijere, ne bi donela ništa novo, dok se Montbur već godinama kreće u vodama jalovog levičarskog populizma.

Socijal-liberalizam ili socijalizam ?

Ako se uzme u obzir da će Oland igrati na kartu "predsednika kao prirodnog predsedničkog kandidata", on bi imao šanse da osvoji drugi mandat samo ako bi oko sebe okupio sve socijalističke struje i doveo najvažnije partijske tribune koji za sobom mogu da povedu glasače. Međutim, veliki je problem što ga je njegova političko-ekonomska orijentacija odsekla od većeg dela socijalističkih kadrova.

Pre četiri godine, levica se okupila oko Olanda, kao kompromisnog rešenja, više u projektu rušenja Sarkozija, nego u svojoj ubeđenosti da će on uspeti da promeni Francusku. Kako se Oland, liberalni socijalista i naslednik svog duhovnog oca Žaka Delora, pozicionirao na krajnju desnicu socijalističke partije, to ga je udaljilo od levog krila socijalista, čija se podrška prepolovila za četiri godine.

Međutim, nije dovoljno reći da je Olandova strategija pogrešna, nego je neophodno naglasiti da je u pitanju i ogroman problem socijalista, uopšte, koji su već dve decenije u ideološkoj dilemi. Francuski socijalisti odbijaju da se jasno opredele za liberalni socijalizam i tako postanu velika partija bogatije srednje klase, ali da od sebe udalje niže društveno-ekonomske strukture. Drugi put bi ih odveo da se opredele za socijaldemokratiju, pri čemu bi se težilo ka nižim društveno-ekonomskim strukturama i nižom srednjom klasom. Njihova dilema i traženje srednjeg puta već je 2002. godine prouzrokovalo Žospenov neuspeh i dva naredna predsednička mandata desnice.

Nova Olandova karijera od sredine 2017. godine...?

Nema spasa kandidatu Olandu

Tokom naredne kampanje, a potom i na sâmim predsedničkim izborima, Oland će protiv sebe imati više otežavajućih okolnosti. Pored već spomenutog lošeg ekonomskog bilansa, Oland je, od stupanja na funkciju, izgubio sve izbore, a u Skupštini nema stabilnu većinu. Potom, najava predsedničke kandidature Žan-Lik Melanšona, populističkog šefa ultra-levičarske partije Levi front, uopšte ne ide u korist Olandu. Mnogi glasači će, iz protesta, da se u prvom krugu okrenu ka Melanšonu i tako da izraze svoje nezadovoljstvo Olandovom liberalnom socijalizmu.

Takođe, Oland protiv sebe ima i istorijske činjenice. Naime, niti jedan francuski predsednik, koji je u svojim rukama držao izvršnu vlast na isteku prvog mandata, nije uspeo da se izbori za drugi mandat. Jedini izlazeći predsednici koji su uspeli da dobiju drugi mandat bili su u kohabitaciji, što znači da nisu imali izvršnu vlast i da su, de facto, bili u opoziciji.

Svi znamo da su u politici iznenađenja moguća, međutim, videvši kako se odvijao Olandov mandat i gde se on danas nalazi, moglo bi da se zaključi da su njegove šanse da dobije drugi mandat skoro jednake nuli.