Može li strani kapital razviti domaću privredu umesto nas?

Neko bi pomislio da bi glavna tema predizborne kampanje u zemlji, sa ovoliko ekonomskih problema kakve ima Srbija, trebalo da bude privredni rast, ekonomska politika, rasprave o industrijalizaciji ili strategiji razvoja. Nažalost, nikakve ideje na ovu temu nismo mogli čuti, pa čak ni obećanja mada toga nikada ne manjka pred izbore.

To, ipak, ne menja činjenicu da se Srbija nalazi na evropskom začelju po skoro svim ekonomskim pokazateljima, a pre svega po privrednom rastu. Posle skromnih 0,8 odsto u 2015. godini, ekonomski rast za 2016. godinu procenjuje se na oko dva odsto, a za 2017. tri odsto. Međutim, prema mišljenju ekonomiste Gorana Nikolića, nema puno šansi da Srbija u skorije vreme dođe do godišnjeg privrednog rasta od bar četiri odsto što je neophodno da počnemo da smanjujemo zaostatak za razvijenim zemljama, ali i zemljama u centralnoj i istočnoj Evropi.

Najveći problem Srbije

U poslednjih 15 godina prosečan godišnji ekonomski rast Srbije iznosio je svega 2,7 odsto. Ovakav rast karakterističan je za visoko razvijene zemlje, ali za zemlje na našem nivou - to je izuzetno nisko. Ovaj petnaestogodišnji period može se podeliti na period od 2000. do krize 2008. godine i period od 2008. do danas. Do izbijanja svetske ekonomske krize prosečan godišnji rast iznosio je šest odsto, o čemu mi danas možemo samo da sanjamo. Međutim, ni on nije bio kvalitetan i održiv jer je bio zasnovan na uvozu i uslugama. U poslednjih osam godina srpska privreda stagnira, a u isto vreme je povećana nezaposlenost dok su plate ostale iste.

„U srednjem i dugom roku najviše što možemo da očekujemo je ekonomski rast od tri odsto godišnje i to je najveći problem Srbije“, rekao je Nikolić na forumu „Uloga države i tržišta u privrednom razvoju“ koji je organizovao Savez samostalnih sindikata Beograda.

Nezaposlenost u Srbiji je 2007. godine iznosila 14 odsto, da bi skočila na 25 odsto nakon izbijanja krize, a onda se prošle godine spustila na 18 odsto. Pored sumnji u pouzdanost statistike zaposlenosti, jer je teško objasniti pad zaposlenosti od sedam odsto u trenutku kada je ekonomija bila u recesiji ili stagnaciji, Nikolić objašnjava da je mogući razlog za smanjenje nezaposnosti - demografski slom, odnosno sve je manje ljudi u Srbiji i to radno sposobnih. Neto odliv ljudi iz Srbije je 9.000 godišnje. Uprkos svemu tome, do kraja ove godine ili možda i sledeće, bez posla će ostati oko 55.000 ljudi u preduzećima u restrukturiranju, tako da je i ova sadašnja zaposlenost u stvari precenjena.

„Srbija je devedesetih započela zaostajanje za susedima. Dok su oko nas zemlje imale prosečan rast mi smo stagnirali ili čak imali veliki pad 1999. godine. Zato sada zaostajemo za Bugarskom, Rumunijom ili Hrvatskom. Mi sada nemamo mogućnost za rast podstican domaćom potrošnjom. Fiskalna politika je restritkivna jer fiskalna konsolidacija znači smanjenje potrošnje na svim nivoima države kako bi se usporio rast javnog duga. Od 2012. do 2016. godine prirast javnog duga je iznosio 10 milijardi evra. U naredne četiri godine to će biti manje. MMF je sve to pozdravio, a posebno gašenje preduzeća u restrukturiranju, ne ulazeći u detalje, na primer, da li treba gasiti fabriku za remont mašina u Nišu, pošto nema druge u Srbiji“, istakao je ovaj saradnik Insituta za evropske studije.

Bez šanse za razvoj

Značajnijeg ekonomskog rasta bez rasta izvoza ne može biti, jer nijedna proizvodna kompanija ne može biti rentabilna, samo radeći za domaće tržište.

„Da bi se podstakao izvoz dinar mora jače depresirati čime bi se stimulisao izvoz, a destimulisao uvoz. Jak dinar je od koristi bankama, dužnicima, uvoznicima i državi. Međutim, slabljenje dinara bi pomoglo posredno i državi jer bi se lakše smanjio deficit u realnom iznosu“, naponeuo je on, dodajući da se danas zaštita domaćih preduzeća teško može sprovesti kada smo pod uticajem međunarodnih institucija, pa nam tako EU indirektno zabranjuje prelevmane kako bi zaštitili sopstvenu proizvodnju mleka.

„Bez masovnog uvođenja modernih tehnologija, kao što to radi Kina, nema šanse za smanjivanje zaostatka za Zapadom. Ključ je privlačenje stranih kompanija, jer iako dobijaju subvencije one barem isplaćuju plate i doprinose. Nažalost, to je danas najzdraviji privrede. Bez zavaravanja, one dolaze ovde zbog subvencija i jeftine radne snage koja hoće da radi za 300-400 evra. S druge strane, imamo i kompanije kao Ikea koje neće uraditi ništa osim što će prodavati uvoznu robu i uništiti našu industriju nameštaja. Takođe, subvencionisanje i prodaja osiguranja ili lutrija i igara na sreću -  besmisleno je. Strane kompanije treba da dolaze samo u industriju“, rekao je Nikolić, dodajući da su zemlje prvo postajale bogate, a onda pravile sistem da bi zaštitile bogatstvo, a ne obrnuto.

Propast tranzicionog modela i industrije

Nakon izbijanja krize, jedno vreme pojam industrijalizacija vratio se u javno mnjenje, ali je ubrzo ponovo nestao sa scene. Ipak za Ljubodraga Savića, profesora na Ekonomskom fakultetu to je i dalje najpoznatiji i najbolji metod da se jedna zemlja iz nerazvijenosti transformiše u relativno razvijenu ekonomiju. Prosečan industrijski rast od 1953. do 1990. godine iznosio je 7,7 odsto godišnje, dok je od 2000. do 2014. svega 0,3 odsto, što praktično znači da industrijskog rasta nije ni bilo.

Mnogi smatraju da je industrija prevaziđena i da je budućnost u razvoju tercijarnog sektora i usluga, a da su najbolji dokaz za to razvijene zemlje.

Udeo industrije u srpskom BDP-u je svega 17,5 odsto a, nasuprot tome, udeo industrije u nemačkom BDP-u je 29 odsto, irskom 42 odsto, japanskom 30 odsto, korejskom 35 odsto, slovenačkom 36 odsto, češkom 39 odsto i kineskom čak 51 odsto.

„Naš tranzicioni model posle 2000. godine doživeo je krah. Propao je jer je baziran na temeljima neoliberalne doktrine makroekonomske stabilnosti, niske inflacije i jakog kursa koji su postali ciljevi za sebe, a tako je i danas. Mi smo imali rast BDP-a na osnovu priliva stranog kapitala i rasta usluga. Uvoz Srbije od 2001. do 2014. godine iznosio je 159 milijardi evra“, podvukao je Savić, dodajući da je uvožena uglavnom skupa i manje kvalitetna roba. Na bazi tolikog uvoza razvijene su trgovina, transport, banke i osiguranja. Ovaj uslužni sektor rastao je dva, tri puta brže od BDP-a. Jedan od razloga zašto je država to podsticala jeste i ogroman prihod od uvoznog PDV-a.

U isto vreme, uvoz je finansiran prilivima od izvoza koji je bio dvostruko manji i iznosio je 85 milijardi evra, doznakama od 38 milijardi evra, stranim direktnim investicijama od 21 milijarde evra i rastom spoljnog duga od 19 milijardi evra.

Ovo sve je bilo omogućeno dobrim delom i jakim dinarom. Kako ističe Savić,  skoro svi naši tajkuni napravili su bogatstva na trgovini i uvozu, a malo koji u proizvodnji.

Zašto nema nove industrijalizacije?

„U Srbiji još nismo razumeli da nemamo nekog izbora i da ako želimo da rešimo ekonomske probleme moramo se industrijalizovati. Kada to kažem, odmah me gledaju popreko i pomisle na socijalističke gigante i petogodišnje planove, ali ja ne pričam o tome. Trajno smanjenje deficita i javnog duga možemo ostvariti samo uz rast proizvodnje, BDP-a, zaposlenosti i izvoza.  Ova fiskalna konsolidacija, koja se svela jedino na smanjenje plata i penzija, može samo privremeno da ublaži problem“, ocenio je Savić.

On je dodao i da kod države ne postoji volja za industrijalizacijom iz nekoliko razloga. Prvo je prosto - ne prepoznaje se značaj industrije. Drugo je uticaj raznih interesnih grupa kojima to ne odgovara. Zatim, industrijalizacija ne daje velike rezultate u kratkom roku, a naši političari razmišljaju samo u okviru jednog izbornog ciklusa koji se u poslednje vreme skraćuje i, na kraju, mnogo je lakše trgovati nego nešto proizvoditi.

Ono što je pitanje svih pitanja je da li subvencionisanje stranih investicija može da podigne domaću privredu. Savić je skeptičan i sumnja da bi ukupna analiza neto efekata privlačenja stranih investitora bila pozitivna.

„Kod nas ima četiri vrste stranih investitora. Prva grupa su veliki investitori koji su zaštićeni kao beli medvedi, kao što je to bio Jues stil. Drugi su oni koje su pojedini ministri, a tu se istakao Mlađan Dinkić, sprovodili kroz proces investiranja. Treći su oni koji su se kockali na ovdašnjoj berzi i sa hartijama od vrednosti i oni su na prvi znak nevolja pobegli, a u tome im je pomogla NBS prodajom dve milijarde evra iz deviznih rezervi. Četvrti su oni koji su spremni da dugoročno rade i ostvaruju profit uz poštovanje svih domaćih zakona. Nažalost, takvih nema puno“, ocenio je Savić, dodajući da je, na primer, uloženih milijardu evra u FAS koji uvozi 80 odsto elemenata moglo biti uloženo u agroindustriju sa daleko većim efektima po domaću ekonomiju.

I Marko Malović, saradnik Instituta ekonomskih nauka je skeptičan prema straim investicijama kao prema nosiocu privrednog razvoja.

„U mojim istraživanjima došao sam do zaključka da strane direktne investicije idu tamo gde je ekonomija razvijena, a ne u nerazvijene privrede koje će one da razviju. Strane direktne investicije ne omogućuju privredni razvoj apriori, a posebno ne smanjuju platnobilansni deficit kako se to kod nas tvrdilo, čak naprotiv. Jak privredni razvoj privlači strane investicije, a ne obrnuto“, napominje Malović, dodajući da pažljiva i transparentna kontrola priliva kapitala iz inostranstva može čak i privući ozbiljne investitore, a sigurno će odbiti lešinare.