Zašto NATO čuva kontakt s Rusijom?

Nad Baltikom, u vodama blizu poljskih, negde naspram Gdinje, ali i blizu ruskih, naspram enklave Kalinjingrada, američki i ruski piloti i mornari, angažovali su se prošle nedelje u nekoj vrsti “ruskog ruleta” – igri povlačenja oroza na revolveru zarad isprobavanja jačine živaca. “Trepnuo je”, pokazalo se, razarač Donald Kuk, naoružan vođenim projektilima. Prekinuo je vežbu s helikopterom poljskog vazduhoplovstva kada se jedan ruski SU 24, u simulaciji istinskog borbenog napada, obrušio i preleteo svega desetak metara iznad palube.

Avion nije bio naoružan ali nije bio ni jedini u vazduhu, kojim su zujali i ruski helikopteri i avioni. Kao Amerikanci i Poljaci na vodi, “dole”, Rusi su svoje ratne igre uvežbavali “gore”, u vazduhu. Iznad palube prekookeanskih američkih saveznika Varšave. Ovi “dole”, uvežbavali su američku ratnu pomoć ključnom savezniku u susedstvu Rusije. Rusi pak, odbijanje pristupa ruskim vodama (kod Kalinjingrada) neprijatelju, makar i bez pucanja.

Srećom za obe strane, za Evropu i za svet, tog dana “cev za ruski rulet” bila je prazna. Niko nije posegnuo za pravim okidačem. Završilo se američkim protestom i ruskim sleganjem ramenima: “Bože moj, pa šta!”

Na američko, da je neko mogao da izgubi živce, sledilo je rusko – jeste, ali nije. Onda su na scenu stupili birokrati, zaduženi da pišu i otpisuju proteste, i karavan ledene konfrontacije u Evropi krenuo je dalje. Do gde dalje?

Ove nedelje, u Briselu

Ni malo prikladno atmosferi vojne nakostrešenosti, u sredu 20. aprila u Briselu sedaju za sto delegati Rusije i NATO. Iz Vašingtona, Moskvi je predloženo da se obnovi rad Stalnog saveta Rusija-NATO, umrtvljenog 2014, povodom referenduma na Krimu i prisajedinjenja poluostrva Rusiji.

Rusi su prihvatili, ali slučaj je kao pao s neba, malo iznebuha. Savet Rusija-NATO (ili obratno, svejedno) jedna je od tekovina jeljcinskog perioda kada se, gledano sa strane, moglo učini da se politički led konfrontacije stvarno topi.

Bar je Kremlj u tom pravcu učinio sve što se moglo. Rusija je prihvatila da se Nemačka ujedini. Iz Berlina su u jesen1994. vraćene kući poslednje ruske trupe stacionirane u prestonici Nemačke. I poslednje u Evropi... Međutim, političko proleće bilo je kratko, jer druga strana, američka, nije u svemu tome videla dobru volju Rusije, nego izraz ruske slabosti.

Rasformirani Varšavski pakt samo je okrenuo cevi na drugu stranu, učlanjen je u NATO.

Iz Amerike je organizovan prevrat u Gruziji, da bi amerikanizovani Gruzin Sakašvili tu zemlju okrenuo prema članstvu u NATO. Pa onda drugi prevrat, s Jušćenkom i Julijom Timošenko, u Ukrajini. Onaj “prvi Kijev” na ulicama. I oba puta u anti-ruskom kontekstu, neprijateljski prema Moskvi, uz intenciju da posluži da se diverzije šire dalje, pravcem unutrašnjeg slamanja i Rusije.

Stoltenberg s golubom mira

Rad Saveta sa sedištem u Briselu suspendovao je NATO, Vašington. Godine 2014, NATO je objavio zamrzavanje rada Saveta NATO-Rusija. Zašto NATO sada predlaže da se rad Saveta odmrzne, usred procesa ponovnog vojnog i političkog zamrzavanja Evrope?

Generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg, maše grančicom jorgovana i poučava da treba naslutiti proleće. Dobro, potegnuće se i u sredu delikatna pitanja. Recimo, pitanje odgovornosti za nesprovođenje sporazuma iz Minska, o Ukrajini. (Na stranu što je proces ukočen jer Kijev nije doneo ustavne promene, sa dogovorenom autonomijom za Donjeck i Luganjsk.) Ali, naglašava Stoltenberg, ključno je što NATO nije za to da s Rusijom ima konfrontaciju. NATO želi da s Rusijom više sarađuje, u interesu “smanjivanja rizika”, usred “intenzivirane vojne aktivnosti” obe strane.

Neko je zbunjen. Pentagon je koncem marta ove godine objavio planove za slanje trupa, tenkova, ratne tehnike i opreme na stalno stacioniranje u zemljama bivšeg Varšavskog pakta, uz same zapadne granice Rusije. Ne, tenk ili dva – 250 ratnih mašina, tenkova, “bredli” borbenih kola, “paladin” samohodnih haubica i još 1.700 raznoraznih drugih motornih vozila, objavio je Volstrit džornal.

Objavljen je, s tim u vezi, i “u glavnim crtama” već odobren budžet te operacije, u visini od blizu tri i po ( 3,4 ) milijarde dolara, s važnošću od februara 2017. Dakle, s američkim tenkovima na granici Rusije počinje dobrodošlica Kremlju u buduću saradnju novog predsednika SAD u Beloj kući. Može se zamisliti količina američke dobre volje ako domaćica američke ruske politike bude Hilari Klinton.

Rusija će odgovoriti asimetrično

Rusija neće “pasivno posmatrati” američko i NATO vojno nagomilavanje u Evropi i “odgovoriće asimetrično”, izjavio je povodom dolaska tenkova ruski izaslanik pri NATO Aleksandar Gruško.

Američka armada dolazi za stalno. Razmestiće se u bazama na teritoriji satelita u susedstvu Rusije koji su presvukli i promenili dres, od Poljske i Baltika do Rumunije. Moskva će odgovoriti “efikasno” i “kalibrirano, prikladno ruskom shvatanju veličine vojne opasnosti”, rekao je Gruško.

“Ni u kom slučaju nismo pasivni posmatrači”, rekao je. “Primenićemo sve što mislimo da je neophodno, da bi smo uspostavili kontra-težu ojačanom vojnom prisustvu koje, uzgred govoreći, i nema nikakvog opravdanja”, izjavio je.

Ništa od ovog agresivnog prodora na istok nije opravdano. NATO se obavezao da nema baze na teritoriji bivših satelita Rusije, onda kada ih je u paketu primio u članstvo.

NATO sada ekonomiše sa istinom i gradi blok u bloku, od istočnih država, zato što zapadne članice ne odobravaju avanturu. Jedna anketa eminentnog instituta Pju, prošle godine, pokazala je da javnost zapadnih država nije za automatski ulazak u rat, čak ni u slučaju da je spolja napadnuta i neka od članica NATO.

Kontakt “za svaki slučaj”

Od Saveta u Briselu ne bi trebalo očekivati senzaciju zbližavanja Moskve i Vašingtona, procenjuju posmatrači. Sasvim prikladno stvarnim odnosima. Izglednije je da je pristanak na oživljavanje njegovog rada - nastojanje članica da se osiguraju od slučajnosti, nečeg što bi moglo iskrsnuti u okolnostima nalik onim sa avionima i američkom lađom u Baltiku.

Zapad želi da naspram sebe ima u stolici Rusiju “čije bi akcije bile u većoj meri predvidive”, komentarisao je nemački Di velt. U novoj situaciji, potreban mu je “modus vivendi”, rekao je Di velt.

Amerikanac koji komanduje u Evropi, general Filip Bridlav ukazuje nedavno na rusku naraslu vojnu moć, pa i on pominje istu reč “predvidivost” (ruskih) dejstava.

“Krim” je bio nepredviđen. Rusko vojno prebacivanje u Siriju nije očekivano. Ne bar u toj meri efikasno kako je izvedeno. A pogotovo je iznenađujući bio udar sa distance, krstarećim raketama sa lađa u Kaspijskom moru.

“Za NATO, naše oružane snage su u velikoj meri postale ‘nevidljive”, izjavio je Sputnjiku Grigorij Tiščenko, iz Centra za studije odbrane (Instituta za strateške studije) u Moskvi. I to je ono što njih na Zapadu “brine sve više i više” i “o čemu govore sve više i više”, kaže Tiščenko. “Naše oružje za čije postojanje nisu znali, ili su mislili da ima druge karakteristike, upotrebljeno je u Siriji, i to je za NATO bilo potpuno iznanađujuće”, citiran je stručnjak.

Zapravo, dve su stvari zagonetne, ako je već reč o potrebi NATO da, u Savetu u Briselu, pokuša i drži prst na pulsu Kremlja. Jedna je ta “asimetričnost” u ruskom vojnom odgovoru, ukoliko do odgovora nekada dođe. Druga je, ili radije prva, zagonetno potsećanje predsednika Vladimira Putina u jednoj prilici, na nauk koji mu je donela Lenjingradska ulica, da - ako je tuča neizbežna -  treba gledati i udariti prvi.

Ukoliko je tačno da je vojni pritisak NATO na Rusiju veličina u političkoj jednačini koja se ne menja, bez obzira u kojoj meri Moskva politički sarađuje, jer se sve vreme ne menja ni glavni geopolitički interes SAD, da se Rusija razloži i Evropa održi podeljenom – neće li onda naići i neki trenutak kada će Rusija biti prinuđena da proveri to čime joj se preti, monolitnost NATO pakta? Da li će zaista Zapad pohrliti u rat, samo zato što je neki projektil, na primer, razvalio bazu iz koje se Rusiji preti raketama SAD u Rumuniji?