Francuski Nacionalni front na putu dedijabolizacije i političke manipulacije

Posle decembarskih poraza na regionalnim izborima, francuska desničarska partija Nacionalni front je, tokom februara, okupila svoje čelnike na seminaru gde se razmatralo na koji način da se probije "staklena tavanica" i da se na izborima pređe granica od 50 odsto. Naime, u prvom krugu, glasači se, često, opredeljuju za Nacionalni front, ali u drugom krugu, kada se izvršna vlast predaje određenim političarima i strankama, glasači ne daju svoje poverenje Nacionalnom frontu.

"Staklena tavanica" neprekidno uzmiče, konstatvovao je Nikola Be, generalni sekretar partije, ali on smatra da je neophodno ubrzati njeno uzmicanje i potražiti glasove na drugim mestima. Prema analizama Nacionalnog fronta, najveći potencijal nalazi se među Sarkozijevim glasačima. Pošto su, po njihovom mišljenju, oni dobili bitku na polju imigracije i unutrašnje sigurnosti, sada je neophodno ubediti poljoprivrednike, male privrednike i penzionere, da je ekonomski program Nacionalnog fronta dobar za njih. Istovremeno, važno je ukazati glasačima da nemaju čega da se plaše, što se već sugeriše plakatima "Smirena Francuska".

Naime, tražeći normalizaciju, Nacionalni front, od januara, upotrebljava novu komunikaciju kojom želi da popravi svoju sliku medju glasačima. Novi slogan je "Smirena Francuska", a na novim plakatima Marin Le Pen ima sasvim "predsednički" izgled. Za slogan, oni su se nadahnuli političkom komunikacijom rivala i u prvi plan stavili miteranovski argument "smirenja". Inače, isti argument je krajem prošle godine, u više navrata, upototrebio Oland, govoreći o smirenom društvu i demokratiji.

Nova strategija Nacionalnog fronta, zacrtana do predsedničkih i poslaničkih izbora u proleće 2017. godine, ima za cilj bolju komunikaciju o dobrim rezultatima u opštinama gde su oni na vlasti. Takođe, cilj im je da poslaničku kampanju pokrenu dovoljno rano i tako predstave svoje kandidate, a istovremeno i da poboljšaju formiranje svojih kandidata. Takođe, oni će ojačati programsku tematiku vezanu za inovacije, ekologiju i ishranu.

Tradicionalni prvomajski skup Nacionalnog fronta i proslava praznika Jovanke Orleanke ispred pariske Opere

Bez rasizma i antisemitizma

Otkako je Marin Le Pen izabrana za predsednicu Nacionalnog fronta, januara 2011. godine, njihova politička strategija bitno se promenila. Za razliku od njenog oca, Žan-Marija, koji nikada nije težio da osvoji vlast, Marin je od samog početka pokazala želju da jednog dana postane predsednica Francuske. Da bi uspela u tome ona je, pre svega, preduzela dedijabolizaciju partije koja bi Nacionalni front svrstala u rang klasičnih političkih formacija. Neophodno je bilo pokazati da Nacionalni front nije rasistički nastrojen, nije ksenofoban, i što je najvažnije, da nema antisemitskih devijacija.

"U trenutku kada uklonite ovu prepreku, vi oslobađate sve ostalo », kazao je Lui Alio, potpredsednik Nacionalnog fronta.

Marin Le Pen nikada nije iznosila antisemitske i negacionističke teze, i u više navrata je kritikovala antisemitizam svog oca i ponavljala da su nacistički koncentracioni logori bili vrhunac varvarstva. Šta više, ona je neprekidno pokušavala da se prikaže kao zaštitnik Jevreja od arapskog antisemitizma, što joj je donelo određenu popularnost u francuskoj jevrejskoj zajednici.

Istovremeno, Marin Le Pen nije napustila ni glasače muslimanske veroispovesti. Na jednom od traktova piše:

"Musliman, ali Francuz, pre svega", dok na drugom, sa jedne strane prikazuje ženu sa frigijskom kapom i francuskom zastavom nacrtanom na licu, dok je sa druge strane Keli Beteš, kandidatkinja Nacionalnog fronta, kose prekrivene tradicionalnim arapskim hidžabom i natpis – "Kakvo predgrađe želite?"

U vreme Žan-Marija Le Pena, bila je tolerisana neonacistička retorika, ali otkada je Marin Le Pen predsednica, ova vrsta političkog diskursa je zabranjena. Međutim, kako je određeni broj neonacističkih simpatizera istorijski okupljen oko Nacionalnog fronta, i kako oni predstavljaju određeno glasačko telo, uprava partije nije spremna da ih isključi i odstrani sa svojih skupova.

Istovremeno, sva istraživanja javnosti ukazuju da su glasači Nacionalnog fronta netolerantniji u odnosu na druge kulture, civilizacije, vere i boje kože, nego glasači klasičnih političkih formacija. Mada su, sa pojačanom ekonomskom krizom, glasači klasičnih političkih formacija, radikalizovali ksenofobne i rasističke stavove, ali su još uvek daleko od glasača Nacionalnog fronta.

Florian Filipo, drugi čovek Nacionalnog fronta i najvažniji strateg partije

Okupljanje razočaranih klasičnom levicom i desnicom

Nacionalni front, kao i sve druge političke formacije Francuske, ima svoje mesto u krajoliku duge istorijske sedimentacije koja predstavlja sliku biračke tradicije i geografije. Veliki broj francuskih glasača nije učlanjen ni u kakvu partiju a, tradicionalno, oni glasaju ili "levo" ili "desno". Uobičajeno je da se glasa u skladu sa porodičnim opredeljenjima ili po sopstvenim ubeđenjima koja, vrlo često, nemaju jaču vezu sa programskom platformom odabrane partije. Međutim, Nacionalni front ima samo 40 godina prisustva na glasačkoj sceni, dok njegovi konkurenti, pod različitim imenima, postoje neuporedivo duže. Istovremeno, klasične formacije imaju svoje mreže na terenu koje im pomažu prilikom izbora i tokom mandata.

Nacionalni front, kome se izborni rast potvrdio tokom uprave Marin Le Pen, nailazi često na teškoće vezane za partijski pejzaž Francuske. Da bi sebi stvorio prostor, on često igra na kartu "ni levica, ni desnica", pokušavajući da oko sebe okupi sve one koji su nezadovoljni klasičnim formacijama. Ova strategija je dala plodove, tako da se u istraživanjima javnosti ispostavilo da 27 odsto Francuza imaju dobru sliku Nacionalnog fronta i predsednice Marin Le Pen. To se i potvrdilo u prvom krugu regionalnih izbora, jer je za njih je glasalo 28 odsto glasača, što u potpunosti odgovara slici.

Međutim, prepreka "staklene tavanice" i frontaške nemogućnosti da pređu 50 odsto glasova i tako dobiju mandate, ukazuje da su klasične formacije, uprkos ekonomskim teškoćama i neuspesima, uspele da ubede Francuze da nema nikakvih alternativa velikim makroekonomskim rešenjima diktiranim iz Brisela. Zato se Nacionalni front, sa razlogom, pita da li da nastavi svoj politički diskurs "ni levica, ni desnica" ili da se okrene ka tradicionalnim desničarskim glasačima i da jednog dana pokuša da bude njihov predstavnik. Naravno, odluka nije samo na njima, nego i u stavovima njihovih političkih protivnika, kao i u razvoju društveno-ekonomske krize koja neprekidno menja oblik.

Marion Marešal-Le Pen, poslanica Nacionalnog fronta, verni saradnik svoje tetke Marin i dede Žan-Marija

Le penovski ekonomski i teritorijalni suverenitet

Iako se većina Francuza ne slaže sa programom Nacionalnog fronta, oni ipak bivaju zavedeni određenim segmentima frontaškog političkog diskursa, posebno u vezi imigracije i sigurnosti. Većina francuskih građana smatra da je na nacionalnoj teritoriji prisutno previše imigranata i da je islam postao problem u svetovno organizovanoj državi. Potom, Francuzi sve češće iskazuju svoj pesimizam u odnosu na Evropsku uniju i zajedničku valutu evro, maštajući o nacionalnoj ekonomiji i povratku na franak. Istovremeno, rastrzani strahovima, oni nisu sigurni u sudbinu Francuske van EU i evro zone i ne podržavaju napuštanje Unije.

Na svom putu u osvajanju vlasti, Marin Le Pen, u slučaju da bude izabrana za predsednicu, obećala je glasačima da će ući u pregovore sa EU po pitanjima ekonomskog suvereniteta, bankarskog suvereniteta, monetarnog suvereniteta i teritorijalnog suvereniteta. Prevedeno u svakodnevni jezik, to znači izlazak Francuske iz Šengena i evro zone. Šengenski dogovori i kontrola granica su teme u kojima Nacionalni front uvek dobija političke poene, jer se prilike u Evropi neprekidno pogoršavaju prilivom nekontrolisane afričke i azijske imigracije.

Međutim, drugi deo njihove političke komunikacije, vezan za ekonomski, bankarski i monetarni suverenitet, nalazi se u gustoj populističkoj magli, sačinjenoj od pompeznih najava i nerazradjenih projekata.

Porodični sklad, pre nego što je ćerka preuzela poslove u svoje ruke

Povratak franku i devalvacija od 25 odsto

Prema analizama Nacionalnog fronta, većina ekonomskih problema Francuske proizilazi iz zajedničkog novca, evra, te bi povratak na franak dopustio državi da upravlja sopstvenom monetarnom politikom i ekonomijom. Ovo pitanje, ne samo što je podelilo Nacionalni front u dve struje koje predvode Florian Filipo (za napuštanje evro zone) i Marion Marešal-Le Pen (za ostanak u evro zoni), nego ono zastrašuje i glasače, jer su svi videli u kojoj meri su se Grci uplašili izlaska iz evrozone i skoka u nepoznato.

Istovremeno, frontaški izlazak iz evrozone je vrlo maglovit plan koji se neprekidno menja. Posle referenduma o povratku na franak, Nacionalni front bi predložio da zemlje evrozone pređu na novu valutu koja bi bila evro-franak, evro-marka, evro-pezeta... Evro-franak bi vredeo jedan današnji evro, a pošto bi preuzeli kontrolu nad monetarnom politikom, Marin Le Pen bi devalvirala franak za 25 odsto.

Ono što Nacionalni front prikriva u svojoj političkoj komunikaciji, jeste da je ovakav scenario nemoguć. Referendum o povratku na franak je nelegalan, jer ga ne predviđa ni jedan evropski zakon. Čak i kada bi se svih 28 zemalja složilo da se sve zemlje vrate na nekadašnje valute, devalvacija franka bi povukla devalvacije svih ostalih valuta. Potom, devalvacije redovno za sobom povlače recesiju, ali i povećanje duga koji je bio izražavan u evrima. Država bi tada, prema Nacionalnom frontu, sa poveriocima pregovarala o snižavanju dugova. Problem je što se oko 1.700 milijardi evra francuskog duga nalazi u rukama privatnog kapitala, a poverioci bi mogli, po zakonu, da odbiju snižavanje dugova i da državu odvedu na sud. Zemlja bi se našla u argentinskoj situaciji koja od 2001. godine ima gomile sudskih procesa po pitanju neplaćenog duga.

Žan-Mari Le Pen, osnivač Nacionalnog fronta, danas isključen iz partije zbog nanošenja štete kroz rasističke i ksenofobne provokacije

Deprivatizacija novca za državne kredite

Drugo zamagljivanje stvarnosti, u potpunosti nalik populističkoj propagandi Žan-Lik Melanšona, šefa ultralevičarske stranke Levi front, jeste ideja Nacionalnog fronta da deprivatizuje novac i tako omogući državi da zajmi novac neposredno od Francuske banke. Taj princip bio je ukinut početkom 70-ih godina i države su morale da se zadužuju kod privatnih banaka, da ne bi zloupotrebljavale sopstveni sistem i tako dovele do hiperinflacije.

Istina je da je Francuska, u zadnjih 40 godina, privatnim bankama platila skoro 1.400 milijardi evra kamate, ali frontaški sistem neposrednog finansiranja države tu ništa ne bi uspeo da promeni. Naime, u zadnjih godinu dana, Centralna evropska banka skoro direktno otkupljuje dugove država sa nultom kamatom (povremeno i sa negativnom kamatom) i to nije umanjilo državni dug. Naprotiv, države su pohrlile da se zaduže još više.

Svi ozbiljni ekonomisti Francuske složili su se da francuski javni dug od 2.100 milijardi evra može da se smanji na dva načina – ostajanjem u hroničnom deficitu, ali sa povećanjem zaposlenja ili kroz uravnoteženje državnih troškova i prihoda.

Poreski gulaš Nacionalnog fronta

Ne razmatrajući varijantu hroničnog deficita, Nacionalni front se okrenuo ka smanjivanju državnog duga. Njihov plan bi se sastojao od drastičnog smanjivanja troškova, nepotrebnih i loših za zemlju, progona poreske i socijalne prevare, ukidanja neefikasnih poreskih olakšica, smanjivanja troškova decentralizacije i ukidanja troškova nekontrolisane imigracije. Troškovi vlade bi tako bili smanjeni, a subvencije organizmima i udruženjima građana koji nemaju opšti interes, bile bi preispitane. Teorijski, od sprečavanja poreskih prevara može da se dobije 60 milijardi evra, od uklanjanja poreskih olakšica 80 milijardi evra, a od sprečavanja prevara u različitim socijalnim davanjima moglo bi da se dobije oko 20 milijardi evra.

Istovremeno, Nacionalni front želi da poveća budžet pravosuđa za 25 odsto, vojske za 2 odsto, da ojača policiju, da svima omogući jeftino zdravstvo, da obezbedi mesečni prihod roditeljima, poveća penzije, itd. Da bi ostvario takvu politiku, Nacionalni front na vlasti u Francuskoj, morao bi da poveća poreze. Međutim, Le Penova tvrdi suprotno.

Njihov naredni potez bio bi olakšavanje poreskih dažbina za srednju klasu koja, trenutno, plaća najviše poreza. Novi porez na prihode bio bi progresivan i dostizao bi maksimum od 46 odsto. Da priča bude slađa, Nacionalni front bi ovaj porez sjedinio sa porezima stanarima na plaćenu stanarinu. Le Penova ni u jednom trenutku ne objašnjava da li bi oni povećali poresku bazu, pa bi porez počeli da plaćaju i najsiromašniji, ili bi smanjili poresku stopu, ili oba zajedno. Takođe, ne objašnjavaju kako bi oni sjedinili porez na prihod i porez stanarima na plaćenu stanarinu, koji se ne izračunavaju po istim parametrima (zarada i iznajmljena vrednost) i ne idu u istu kasu (porez na prihod u republičku kasu, porez stanarima na plaćenu stanarinu u opštinsku kasu).

Izmišljanje carine za zemlje Evropske unije

Jedna od zašećerenih ideja Nacionalnog fronta jeste povećanje plata na minimum od 1.500 evra kroz socijalna davanja od 200 evra mesečno. Ovaj izdatak bio bi finansiran kroz naplaćivanje carine od 3 odsto na vrednost uvezene robe. Uzevši u obzir da ima 7,5 miliona zaposlenih kojima je plata manja od 1.500 evra, ova mera bi koštala državu oko 18 milijardi evra godišnje. Ako za osnovu uvoza uzmemo brojke iz 2014. godine, uvoz robe u vrednosti od skoro 500 milijardi evra, onda bi 3 odsto predstavljalo 15 milijardi, tri milijarde manje od zamišljenog troška.

Sasvim prirodno, uvezena roba bila bi skuplja, što bi odnos plata i kupovne moći sveo na isto. Veštačko uvećanja plata dovelo bi do povećanja cene slabo plaćenih poslova, ali bez povećanja produktivnosti. Na taj način bi se onemogućilo zapošljavanje nekvalifikovane radne snage i mladih, koji su, uobičajeno, najslabije plaćeni.

Naravno, najvažniji element u čitavoj frontaškoj priči jeste da je naplata carine nemoguća, jer je Rimskim ugovorom iz 1957. godine precizirano da zemlje članice Unije neće primenjivati carinske dažbine među sobom. Čak i kada bi Francuska izašla iz EU, ostala bi pravila Svetske trgovinske organizacije o progresivnom smanjivanju carinskih naplata. U slučaju da Francuska napusti i Svetsku trgovinsku organizaciju, našla bi se u društvu Somalije i Severne Koreje.

Maslovljeva piramida u programu Nacionalnog fronta

Ekonomski program Nacionalnog fronta, zasnovan na bankarskom i monetarnom suverenitetu, penziji u 60 godina, mehaničkom povećanju niskih plata i sličnim manipulacijama emocijama glasača, prema analizi više nezavisnih ekonomskih stručnjaka, nije održiv u današnjim uslovima tržišne ekonomije, sve veće globalizacije i posebnih životnih uslova gde se na prvi posao stupa sve kasnije, dok se životni vek produžava.

Istovremeno, može da se primeti da ekonomski program Nacionalnog frona nalikuje programima ultralevice i, na određeni način, programima svih populističkih partija. Najvažniji deo fronataškog političkog marketinga vezan je za odbranu od najezde imigranata, jačanje policije, vojske, pravosuđa i učvršćivanje državnih granica, što sve oličava  sigurnost građana.

Ako se njihov diskurs pogleda kroz prizmu hijerarhije ljudskih potreba, definisanoj u poznatoj teoriji o ljudskim motivacijama američkog psihologa Abrahama Maslova, može da se primeti na koji način oni pokušavaju da manipulišu glasače. Naime, prema Maslovu, primarne potrebe, vezane za preživljavanje, dele se na fiziološke (vazduh, voda, hrana) i siguronosne (telo, zdravlje, porodica, posed, posao). Kada su ove potrebe zadovoljene, može da se razmišlja o sekundarnim (pripadanje, uvažavanje, samostvarenje) koje predstavljaju nadgradnju.

Zasnivajući svoj diskurs na strahu od drugih, Nacionalni front se upisuje u dugu listu desničarskih populista. Trenutne imigracione prilike u Evropi idu im na ruku, ali to neće trajati dugo. Za osvajanje vlasti, Nacionalni front će morati težište da pomeri ka ekonomskim pitanjima, da angažuje profesionalne političare i da dovede stručne kadrove i intelektualce. Najverovatnije će morati i da promeni ime, jer je ovo današnje isuviše vezano za osnivača Žan-Marija Le Pena i njegove ultradesničarske provokacije.

Bauk populizma kruži Evropom

Marin Le Pen i njena sestričina Marion Marešal-Le Pen, verovatno će u daljoj budućnosti imati priliku da dele vlast sa klasičnim formacijama, a možda i da se nađu na kormilu države. Ma koliko to izgledalo neverovatno francuskim građanima, nije nemoguće. Dovoljno je pogledati populističke vlasti u na današnjoj evropskoj političkoj sceni: Kameron u Velikoj Britaniji, Kačinjski u Poljskoj, Grabar-Kitarović u Hrvatskoj, Orban u Mađarskoj, Vučić u Srbiji, Cipras u Grčkoj... U mnogim zemljama populističke partije su već stigle do mandata i svojim zahtevima kroje politiku velikom broju građana u Austriji, Danskoj, Holandiji, Finskoj, Italiji, Španiji, Češkoj, Nemačkoj... U novembru ove godine, SAD bi mogle da za predsednika dobiju Donalda Trampa, takođe populistu.

Kao i svi navedeni populisti, Marin Le Pen na čelu Nacionalnog fronta, manipuliše glasače, nudeći da stavi svoj politički aparat u službu naroda i da kroz jednostavne i razumske mere reši tešku društvenu i ekonomsku krizu koja trese Francusku već tri decenije. Manipulacija se nastavlja kroz teatralizaciju krnjih teorija i ukazivanje na frontaškog deus ex machina, čijim će silaskom među narod, odmah biti rešena beznadežna situacija. Posle će svi živeti u miru, slozi i ljubavi, imati puno dece i doživeti duboku starost. Tako izgledaju bajke za decu, a u politici, nažalost, bajke ne postoje.