Miša Đurković: Problem imigracije u Evropskoj uniji

“Kao posledica Arapskog proleća, koje je preraslo u Arapsku zimu, na Bliskom Istoku i u Severnoj Africi 18 miliona ljudi je izbeglo, a od toga 10 miliona samo u Siriji. Od toga je oko šest miliona interno izbeglo, oko tri miliona je u Turskoj i Libanu, a oko jedan milion je krenuo put Evrope”, rekao je Miša Đurković, viši naučni saradnik Instituta za evropske studije na predavanju na temu “Problem imigracije u Evropskoj uniji”.

Ova seoba naroda, iako za obične građane deluje iznenađujuće, prema rečima Miše Đurkovića, naučnog saradnika Instituta za evropske studije, predviđana je već pre nekoliko godina pa i objavljivana od strane nekih instituta na zapadu, pre svega u SAD. Ovo, prema njegovoj oceni, ukazuje da do nje nije došlo spontano, a u Nemačkoj se može čuti i da je to veliki udar na Evropu i Evropsku uniju.

Neobjašnjena tajna iseljavanja sa Kosmeta

Pre izbegličke odiseje ovog leta, u januaru i februaru smo imali iznenadno masovno preseljenje oko 50.000 ljudi preko Srbije i Mađarske u EU koje je i do danas ostalo nerazjašnjeno.

“Ostaje pitanje kako i zašto je 50.000 ljudi podignuto sa Kosova da se preseli u EU. U javnosti su se javile neke sumnje da su dobijali po 500 evra pri polasku i još po 500 evra pri dolasku na destinaciju, kao i da je tada prošlo nekoliko hiljada bezbedonosno problematičnih ljudi”, podsetio je Đurković kakav je bio uvod u dolazak sirijskih izbeglica.

Kako se sa tim nosi Evropska unija? Đurković je analizirao politike i zakonske propise EU prema imigraciji i azilu, kao i njihovu evoluciju prethodnih decenija. Još od 1997. Godine, kada je na snagu stupila Dablinska konvencija, EU je faktički imala zajedničku politiku azila.

“Nominalno, ona bi trebalo da postoji i danas, ali se videlo da se u roku od mesec, dva ona raspala. Sada se dolazi u situaciju da se ukida i Šengen, privremeno, ali to može da se oduži. U praksi se događa povratak suverenizma i odbrana državne teritorije i bezbednosti. Nešto što smo mi ovde maltene i zaboravili”, ocenjuje Đurković.

Svaka priča o migrantima u Evropi povlači sa sobom poređenje sa SAD. Amerika je nastala kao emigrantska zemlja koju karakteriše veliki priliv migranata i velika mobilnost unutar zemlje. Prema nekim istraživanjima odnos rođenih u SAD i pridošlih je 2000. godine ostao isti kao i 1900. godine. S druge strane, u poslednja dva veka iz Evrope su se ljudi uglavnom iseljavali, a između evropskih zemalja postoji veoma mala mobilnost stanovništva.

Ovu ocenu donekle je osporio Slobodan Janković iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu, koji tvrdi da imigraciona politika i regulacija SAD-a koji se često navode kao primer - ne funkcionišu, da doseljenici nisu integrisani u društvo i da za razliku od pre sto godina kada su se u Ameriku doseljavali Evropljani, sada dolaze Latinoamerikanci i Azijati čime se menja struktura stanovništva.

Pet evropski seoba

Evropa se tek u poslednjih pola veka suočava sa masovnijim imigracijama, a one se mogu podeliti u pet talasa.

Prvi talas je započeo posle Drugog svetskog rata progonom Nemaca iz Istočne Evrope kada se 7,5 miliona Nemaca vratilo u Zapadnu Nemačku, a 3,5 miliona u Istočnu Nemačku. Drugi talas je krenuo početkom pedesetih godina prošlog veka kada je krenulo doseljavanje iz kolonija u zemlje centra, kao i sa siromašnog juga Evrope i Mediterana.

“Tada su stotine hiljada ljudi iz bivše Jugoslavije otišle na “privremeni” rad u inostranstvo. Sa prvom naftnom krizom 1973.  godine ovaj priliv je naglo prekinut, a sedamdesete godine je obeležilo prihvatanje gastarbajtera. U Nemačkoj su imali ideju da će ti ljudi privremeno doći da pomognu obnovu zemlje i da će se onda vratiti kući. Uvod u treći talas je stvaranje šengenske zone i Mastrihtski sporazum 1985. godine koji je prethodio talasu imigranata iz Istočne Evrope 1990-ih. U tom talasu po prvi put u južnu Evropu dolazi veliki broj imigranata. Na primer u Španiji, broj imigranata sa manje od jedan odsto skače na preko 14 odsto krajem devedesetih. To bi moglo da se poveže sa podatkom da je nezapsolenost danas u Španiji oko 30 odsto”, navodi Đurković.

U Zapadnu Evropu je iz Istočne Evrope krenuo novi talas imigranata 2004. godine iz zemalja novih članica. Tom talasu su se priključili i Turci, Arapi iz Magreba i delom sa Bliskog Istoka.

“Danas se suočavamo sa petim talasom nakon što je niz stabilnih, ali autoritarnih država urušeno i napravljen niz nestabilnih tvorevina od kojih neke, kao što su Libija, Irak ili Jemen ni ne mogu da se nazovu državama. Ne vidi se mogućnost da se ti prostori stabilizuju, posebno zbog Islamske države (ISIS) koja i nije država koja bi mogla biti stabilna. Tokom tih talasa imigracije menjala se kulturološka, verska i etnička slika Evrope”, objašnjava Đurković.

Danas je 11 odsto evropske populacije poreklom iz trećih zemalja što je samo jedan odsto manje nego u SAD. Razlika je u tome, objašnjava Đurković što za razliku od SAD u Evropi vladaju drugi mehanizmi prihvatanja i drugačija kultura.

“U evropskim gradovima stvaraju se geta koja funkcionišu pored domicilnog stanovništva. Postoje i grupacije ilegalnih imigranata kojih prema procenama iz 2008. godine ima 1,8 do 3,3 miliona. Za razliku od SAD, Kanade i Australije koje ciljano prihvataju visoko obrazovane i kvalifikovane radnike, u EU dolaze slabije obrazovani i siromašni što pored verskih i etničkih dovodi i do klasnih sukoba”, napominje Đurković.

U analizi evropske imigracione politike Đurković je pažnju skrenuo i na ulogu Evropskog suda pravde koji je svojim odlukama praktično određivao politiku Evropske unije i iz godine u godinu širio slobodu kretanja i prava migranata u EU.

Budućnost Evrope u imigraciji

Takođe je zanimljiv i poslednji izveštaj Evropske komisije iz maja ove godine pod nazivom “Evropska agenda o imigraciji” koja u jednom delu ističe da se traži nova politika legalne imigracije. Tu se napominje da u Evropi postoji deficit visoko obrazovanih u određenim strukama, kao i da su zbog starenja stanovništva ugroženi penzioni sistemi i država blagostanja, pa je zbog toga budućnost Evrope u imigraciji bez koje ona ne može opstati.

Već sada je u velikom broju država procenat imigranata veći od 10 odsto u ukupnoj populaciji dok se, istovremeno, učešće evropske populacije u svetskoj sa 18,4 odsto 1973. godine smanjuje na 11,3 odsto 2003. godine. To, prema rečima Đurkovića, je rezultat pada nataliteta, pada stope priraštaja ispod stope prirodnog obnavljanja koja je 2,1 odsto, dok je stopa priraštaja u Evropi 1,5 odsto. Takođe, tu su i starenje stanovništva, kao i promene u društvenim pravilima i ponašanju i smanjenje uloge porodice.

“Posebno pitanje je imigracija muslimana. U Parizu ih već ima 10 do 15 odsto, u Berlinu i beču od 10 do 13 odsto, Roterdamu 25 odsto, a u Marseju i Blekburnu 30 odsto. Ukupno, pre ovog talasa migracije, u Evropi ih je bilo šest odsto. Dok se doseljenici iz Istočne Evrope lako uklapaju u društvo, muslimani ostaju vezani za svoje poreklo i veru, žive zajedno u getima. Zapadna Evropa počinje da liči na leopardovu kožu na kojoj se crne tačkice sve više šire. Tu se javlja nekoliko izazova. Recimo, EU ima 24 zvanična jezika od kojih nekim govori svega nekoliko miliona ljudi. Zašto onda muslimani ne bi dobili pravo da arapski jezik bude zvanični  ili da sedam, osam miliona Turaka dobije pravo da turski bude zvanični jezik EU. Takođe, menja se i suština evropskog društva i uloga lokalne zajednice”, smatra Đurković.

Pretapanje nacija ili stalni sukobi

On upozorava i na posledice muslimanske imigracije i to pre svega zbog  eventualne primene šerijatskog prava pošto se u nekim oblastima još od 2006. Godine, u Francuskoj i Velikoj Britaniji postoje inicijative da se uvede šerijatsko pravo. U nekim oblastima ono se sasvim legalno sprovodi već nekoliko godina. U Nemačkoj, na primer, sudovi u slučajevima gde se radi o bračnim parovima iz neke muslimanske zemlje sude po šerijatskom pravu. I kako ističe Đurković tek sada se javljaju neke inicijative da se sprovodi isti zakon za sve.

Posebna priča su tzv. “no go” zone, odnosno delovi gradova u koje ni policija ne zalazi, koji čak imaju i svoje “graničare”. Zanimljiva je priča o gradonačelnici Kopenhagena koja je otišla u deo grada da bi učestvuje na nekom snimanju i odakle su je bukvalno oterali.

U Francuskoj postoji 186 geta i 55 “no go “ zona. U Velikoj Britaniji postoji 100 muslimanskih enklava. Zanimljivo je, ocenjuje Đurković, da još nema političkih predstavnika te muslimanske populacije.

“Fundamentalni problem je što Evropa stari i penzioni sistemi neće moći da se održe bez većeg broja mladih koji rade. Vrednosti koje EU promoviše - feminizam, LGBT prava, hedonizam - promovišu sistem u kome je važnije uživati nego rađati decu. U Evropi čak vlada ideologija koja zabranjuje da se poziva na veći natalitet i jačanje porodice. Prema nekim procenama, od 2030. do 2050. godine u Evropi će nedostajati pola miliona do milion radnika godišnje da bi se očuvao sistem blagostanja. Postavlja se pitanje da li će Evropa postati neki “melting pot” kao SAD, u šta ne verujem, ili će postati mesto stalnog sukoba i rata kultura”, zaključuje Đurković.