Dobar momak u zatvoru

Pitanje iz podnaslova je retoričko, ne znam čemu služi - znam da se nešto čeka, da se dobija na vremenu. Ne znam za šta tačno služi to vreme, da li to vreme ima veze sa formiranjem onog, posle mnogo buke izglasanog u parlamentu, kosovskog specijalnog suda za ratne zločine OVK i kakve veze Ivanović ima sa takozvanim oslobodiocima Kosova – ne znam.

Na pitanje da li je tužilac (Mihalčuk) normalan, Miroslav Ivanović, sudija Višeg suda u Kosovskoj Mitrovici i Oliverov brat kaže:

„Jeste, apsolutno je normalan i profesionalac je“. 

Oliver Ivanović na počektu suđenja u decembru 2014. godine

Zašto se odugovlači?

Miroslav Ivanović kaže da je tužilac revno skupljao materijal godinu i po dana pre Oliverovog hapšenja. Miroslav ga je posmatrao tokom suđenja i smatra da ne samo što je apsolutno normalan i profesionalan nego nije ni najmanje naivan, iako njegov rad sa strane deluje blago rečeno skandalozno. Dovodi svedoke (do sad 47) čije izjave, doduše, padaju u vodu, menjaju iskaze, sve to traje do u nedogled, a čovek sedi u pritvoru za to vreme. Miroslav Ivanović kaže da sa strane svakako ne deluje normalno ali da njemu, kao čoveku koji je vek proveo na sudu, deluje vrlo normalno. Da on vrlo uspešno odugovlači jedan besmislen proces i, koliko god to ne ličilo ni na šta, to ima smisla jer se radi o dobijanju na vremenu i ovaj čovek obavlja taj zadatak preko svih mogućnosti.

Možemo da gunđamo, kakve crne mogućnosti, ovo je kršenje svih prava, zadržavanje čoveka protiv koga niko od 47 svedoka tužilaštva nije imalo nijednu suvislu optužbu i sve su popadale ko lišće na jesen – ali, radi se o vremenu, ponavlja Ivanović. Ne objašnjava. Ne insistiram. Mogu samo da nagađam o nekom specijalnom sudu a onda pomislim, a kakve ima veze Oliver s tim njihovim…

Rešenje od 6. avgusta kojim se Oliveru Ivanoviću produžava pritvor

Oliver je drugi put započeo štrajk glađu. Prvi put, kako bi prekinuo agoniju boravka u zatvoru u Prištini što je svojevrsni psihološki pritisak i drugi put sada, kada mu bez ikakvog logičkog objašnjenja (osim da počinju odmori!) produžavaju pritvor do 6. oktobra, kada će valjda biti ispitan poslednji svedok, ukoliko… Ma, ništa. Bolje ćutati i slediti korak Miroslava Ivanovića, on je sudija, on je Oliverov brat, on zna.

Opasno novinarstvo

Godina je 2008. izdajnik Oliver Ivanović pokušava da smiri Srbe koji, po nalogu patriota (i gde su sad te patriote?), demonstriraju ispred zgrade suda i svojim telima brane – šta? Srpski mediji pišu, dalje, kako je izdajnik Ivanović izjavio da su neki nedorasli srpski momci s fantomkama gađali albanske lokale u Bošnjačkoj mahali i objasnio da nisu u pitanju nikakvi neredi, da to neće prerasti ni u šta. Kasnije, ne od njega nego se to nametnulo, saznajem da se radilo o nekom novcu i ne bih da ulazim u detalje jer nisu tema razni neredi na Severu, kao ni izbori na Kosovu, u periodu 2008 – 2013. Neću zaboraviti komentare nekih urednika: „Ma nemoj mi izjave tog izdajnika“.

OK, radoznalost probuđena instrukcijom „ne pričaj s’ njim“, novinara koji je na terenu vodi ravno kod „njega“. Svestan reputacije koja je, blago rečeno, budalasta i nasmejan jer vidi radoznalu, Oliver uzme pa lepo formuliše svašta što sam slutila ali mu nisam znala ime i nisam bila sigurna a nisam najbolje stajala ni s dokazima. Kasnije su dokazi dolazili sami, recimo kada se radilo o neredima u naselju Brđani (čitalac se verovatno ne seća da su Srbi 2009. demonstrirali protiv izgradnje nekih albanskih kuća u mešovitom naselju, na brdu kako sam naziv kaže, između severne i južne Mitrovice); dokazi su stizali glupošću onih koji su učestvovali u poslu oko otkupa albanskih imanja, te građevinske direkcije koja se borila da ipak dobije tender –  a sve iz patriotskih razloga, da bude više Srba u Brđanima. Posvađali su se s tadašnjim radikalom koji je bio predsednik opštine i želeli da („novinarka, da ti dam neke papire“) tadašnji Kurir napada jedne a kako bi ovi drugi dobili svoje pare za otkup i svoje tendere i tako dalje u tom smislu.

Od „izdajnika“ Olivera dobila sam nasmejani savet:

„Mala, čuvaj se, mani to…“

Kada sam već bila ostala na Kosovu predugo i pala u napast da pišem isključivo ono što se ne sme (recimo tada je to bilo ime Zvonka Veselinovića koji – pre nego je postao zvezda barikada - nije pominjan ni u Mitrovici, nego šapatom), rekao mi je istinu: „Nisi ti novinar, suviše si radoznala“, a zatim „Znam, novinar bi morao da bude radoznao jer inače ništa ne bi shvatio, ali…“ Nešto kao „pazi“. Nešto o uzavrelim glavama koje tada, instruirane a i ne znajući za čije poslove i kakve ciljeve, ustima punim patriotizma i gadnih parola, isto tako neće znati šta rade ako mi se, daleko bilo, pojave na vratima. I, različito od svih koji su ikad etiketirani kao izdajnici: „Ne moraš da uzimaš moje izjave, ionako pričaju da ’radiš za Šiptare’“

Ovo je lična priča, takvih sam čula mnogo od novinara – iskusnijih od mene, ratnih reportera, ljudi koji su se izlagali mnogo opasnijim situacijama nego (citiraću Olivera) „sediš im u dvorištu a pišeš o njima, umeš li ti da se uplašiš ili čekaš da te neko zgazi kamionom – evo ja ću (šalio se), da odglumimo pa da te izvlačimo, ispadneš heroj a pobegneš od ovih tvojih o kojima voliš da pišeš“. To su šaljivi dani naspram onoga o čemu svedoče pomenuti ozbiljni, ratni, novinari. „Drži se Olivera“, „Spasio mi glavu“, „Poslušaj ga ako ti kaže da ne diraš neku temu, aman, on zna zašto“.

Oliver Ivanović uhapšen je u januaru 2014. godine

Zašto baš Oliver?

I dobro, gde su sada ti opasni patriote što su samo s fantomkama smeli da prave haos u gradu i gde su te „patriote“ i zar nije malo sumnjivo da znaju ljudi, znaju i KPS i MUP i stranci znaju, novinari znaju o kome se radi – gde su ti ljudi, zašto ih ne pominje ni ovaj kafkijanski sud (glupo pitanje -  pa zato što je kafkijanski) i nema svedoka među onih 47 komada koji bi ih se setio? Miroslav Ivanović mi je rekao da ne postavljam takva pitanja, on zna, sudija je, želi najbolje – brat je, ali ova priča je lična i evo ja, kao lično istraumirana od priča nekih od pomenutih „junaka“ koji su se, dok je Mitrovica bila puna goriva, ko zna čega sve i, naravno, patriotizma, hvalili svojim nepočinstvima. Običan svet ih se bojao. I ovde stajem, ukoliko čita neko ozbiljan evo, naglasiću da zapravo nemam pojma o kome se radi nego sam stekla neki utisak, sećanja su mi, može biti, varljiva i tako to. Dala sam sve od sebe da poslušam Miga (Miroslava Ivanovića) kad već nisam Olivera, izletelo mi je – ja sam samo novinar i ko zna kakve su mi gluposti pričali po gradu.

Ipak, nameće se pitanje – ako su se usudili (taj Euleksov sud) da ovo rade s Oliverom, šta će se desiti sa onima koji su zaista činili dela i da li je ono vreme koje pominje Miroslav Ivanović – vreme koje je potrebno da se pripremi teren i da se onda brojna imena, lica sa slika kod mosta na Ibru, privedu više nego sumnjivoj kosovskoj pravdi. Kao kusur za Specijalni sud za ratne zločine takozvanih oslobodilaca, kao nova nepravda koja će – pored nekolicine manijaka – „počistiti“ Sever od svakoga ko je, u onoj panici ’99. i 2000. i 2004. godine pojurio na most, da brani grad. Da brani svoj mali rezervat označen kao problematičan i kriminalan Sever, jedino mesto gde Srbi imaju kakvu takvu simulaciju grada, jedinog srpskog, na Kosovu.

To je bio gadan rat, pošto rat zbaci sve maske, gori postaju najgori, neki fin svet poludi, neko samo instinktivno uzme pa brani svoju kuću, neko profitira. Neka niko ne shvati ova pitanja kao osudu Srba sa Severa, bolje formulisano to pitanje glasi: Ali zašto Oliver? Onaj isti kog su bar jednu deceniju srpski mediji, jer je tada to bilo poželjno, označavali kao izdajnika i od njega pravili metu, takvu da je neko smeo mirne duše da mu diže kola u vazduh, postavlja bombe i piše poruke posle kakvih bi mnogi odustali. Njegova najveća mana je bila kooperativnost, njegovi „branioci“ su stranci koji su sarađivali s njim ili samo čuli za njega. To su oni ljudi koje sada srpska zvanična politika čeka po hodnicima i razgovara s njihovim nižim službenicima. Ista ta politika koja je pre dolaska na vlast lepila metu na čelo svakome ko je shvatio da mora da se razgovara.

I gde je sada ta vlast, sem u izjavama, šta radi ta vlast osim ne baš uspešnih pokušaja da se bavi onim što je radio Oliver a može da se uporedi s ekvilibristom. Ali, oni nisu ekvilibristi, ne znaju ni stoj na rukama da naprave, uostalom, nisu ni karatisti. To su samo bivši… nema veze. Ovo nije produktivno pisati.

Šta su izdaja i patriotizam?

Iz vrlo ličnog ugla, postoje možda dva srpska političara na Kosovu od kojih nisam dobila nijednu poluistinitu ili tendencioznu informaciju i koji nisu pokušali da, zarad samorpomocije, preko mene napadaju neke druge. Među ta dva čoveka, jeste i Oliver. I imam jedan problem subjektivne prirode: naime, svako ko brani novinare i štiti ih, u mom adresaru ima počasno mesto. Da objasnim, novinare brane samo oni političari koji ne stavljaju na prvo mesto svoje izjave, informacije koje bi plasirali nego čak pokušavaju da utiču da se ne izlažeš pišući nešto, makar to nešto u izvesnom trenutku potpuno odgovaralo onome što oni govore – svesni da udarce koji će uslediti nakon toga oni, za razliku od tebe, mogu da podnesu. Retko ih poslušaš. Ali, zapamtiš. Ima neke veze sa jednom osobinom, izbegla bih patetiku, ali zove se čojstvo. OK, tu reč više nemamo u rečnicima ali verujem da mnogi znaju šta znači.  Verovatno svi znaju, mada ne vidim da se poštuje, šta znači kada političar štiti novinara, čak i od njega samog, i sebe pride. Prevešću za svaki slučaj, ovo je vreme kad nema manje cenjene profesije nego novinar, vreme kada se ljudi na bilo kakvom položaju prema novinaru ponašaju kao da je daktilograf a nije važno što će taj daktilograf možda izgubiti glavu zbog njihovih ličnih interesa

Ako već ne možeš da ga čuvaš od njegove radoznalosti (koja ubija mačke) onda mu, ne pitajući ga, pomogneš tako što ga nerviraš (jeste, nerviraš ga) i „pozajmiš“ mu nekog ozbiljnog bezbednjaka koga će ovaj moći da zove u bilo koje doba. Ko nije video Kosovo tih godina kada je Oliver bio izdajnik a novinari ljudi kojima možeš lomiti vilicu ako ti se ne dopada firma pod kojom izveštavaju, nek revidira svoje ideje o izdaji, o patriotizmu, o tome koliko beščašća može da se sakrije između ove dve, oskudne, definicije. Orvelovski, ali ne bih dalje širila temu jer ću pasti u grešku da objašnjavam jednu od odlika totalitarnih sistema – osiromašenje jezika koji je sveden na etikete.

P. S.

Ovaj tekst je lična priča, nije posledica razgovora sa Oliverovom strankom, čak ni s porodicom – jer nisam poslušala Miroslava Ivanovića iako sam ga pažljivo slušala, to je samo moj stav, oglušila sam se o sve savete. I mnogo se uzdržavala od pisanja o srpskim vlastima, zbog bojazni od eventualne kontraproduktivnosti.