“Koegzistencija” SAD i Rusije

Americi je brže nego što se očekivalo zatrebala Rusija – i to hitno, čim Barak Obama šalje pre dva meseca (12. maja) Vladimiru Putinu državnog sekretara Džona Kerija da (to čujemo tek danas) pruži u ime Vašingtona Moskvi ruku, sondira teren i zatraži diplomatsku uslugu Rusije na Bliskom istoku. I to, u nekoliko pravaca.

Kod Moskve se plediralo, najpre, da Rusija u UN ne glasa protiv američkog sporazuma sa Iranom. Međutim, takođe, i da sarađuje u potrazi za nekim rešenjem u Siriji, ali i u Libiji, na severu Afrike. Tamo bi rusko posredovanje rado primili američki evropski saveznici.

Lavrov je svom gostu Keriju uručio poklone pred početak razgovora u hotelu Rodina 12. maja u Sočiju

Popravljanje Obaminog rezultata

Svako od ovih međunarodnih pitanja je više nego urgentno. Obamin mandat privodi se kraju. Dok još čestito nije bio ni seo u stolicu, šef SAD je od ushićenih Šveđana primio Nobela za mir. Sada, “državničko” delo koje ostaje iza vlade američkog predsednika liči na krvavo kupatilo, u kome na Bliskom istoku caruje čedo politike Vašingtona prema Siriji, Islamska država – dok kolone terorom pogođenog naroda polaze u beznađe ilegalnog bekstva u EU.

Obami s Nobelom, “iranski poen” potreban je u Americi, pred kritičarima - oponentima predsednikove politike. I iz tih razloga mu je bilo bitno da “nuklearni dil 5+1” sa Iranom ne naiđe na neodobravanje Rusije, pri verifikaciji procesa unutar OUN.

Ad-hok prilaz Vašingtona Moskvi, podrazumevao je da se proguta deo ponosa zbog onog što je o Rusima rečeno povodom njihove reakcije na američki organizovan puč u Ukrajini – kada je Rusija povratila sebi Krim i pomogla secesionizam Ukrajinaca Rusa u istočnoj Ukrajini. Na primer, izjava Baraka Obame da su, sa stanovišta SAD, Rusija i Islamska država jedno te isto. Neprijatelj!

Džon Keri na Jalti

Koliko je prošlo od te “državničke” poruke sili koja je jedan od faktora stabilnosti sveta? Godina? Šest meseci? Tek, kod Putina se, u letnjoj rezidenciji šefa Rusije u Sočiju, pojavio 12. maja Džon Keri, državni sekretar SAD za spoljnu politiku. Štampa je imala vest. O svemu ostalom, ćutalo se – ali sada se kaže da je to zapravo poseta tokom koje je na sto američko-ruskog dijaloga iznet predlog Vašingtona Moskvi da u nabrojanim slučajevima diplomatski sarađuju.

Džon Keri predložio je Putinu bilateralni kanal USA-Rusija. Razgovarao je sa šefom Rusije u Sočiju, naspram kojeg su, “na jednoj strani okupirana Abhazija a na drugoj ruski anektiran Krim”, a on, razgovarajući s Putinom “nije pomenuo ni jedno ni drugo”. Umesto toga, na konferenciji za novinare, upozorio je predsednika Ukrajine Pjetra Parošenka “preventivno”, da ne krši obustavu vatre dogovorenu u Minsku – uz dozu zajedljivosti primećuje sada blokovski opredeljena zapadna štampa.

Njen doajenski deo već odavno izlučuje otrov najcrnje anti-ruske kampanje, pa joj je iskorak Vašingtona prema Moskvi, bez obzira što “hladni rat-2” ostaje tu i traje i dalje, bezmalo petokolonaška izdaja viših ciljeva.

Lavrov je došao na razgovor sa Kerijem u hotel Rodina u Sočiju, belom "pobedom" (Soči, 12. maj 2015.)

“Poželjni saradnik” Putin

Nema ni danas odviše drugih pojedinosti, ali američki kritičari Obamine administracije nisu propustili da zapaze da, od posete Kerija Jalti - administracija ponovo Rusiju prikazuje kao partnera, primetio je Jurazija dejli monitoir (EDM). Teškog ali neophodnog partnera. Zapravo, “nezamenljivog”, kada je reč o pomoći u “udruženom rešavanju” zajedničkih problema, prigovara EDM. Kaže, Bela kuća Rusiju više ne opisuje kao “izolovanu”, niti kao “samo” regionalnu silu, nego Putina tretira kao “poželjnog saradnika”.

Navodi se tim povodom da su Obama i Putin imali dva dugačka telefonska razgovora o Bliskom istoku. U njihovom junskom razgovoru ( 25/26), Obama doduše jeste pomenuo da bi Rusija trebalo da povuče svoje snage sa ukrajinske teritorije. Međutim, Putin je, “kao i obično”, parirao izjavom da Rusija nema svoje snage u Ukrajini, “te nema ni šta da povuče” – i, saglasno navodima EDM, na tome se ostalo. Drugim rečima, Obama nije dovoljno uporno insistirao na ranijim optužbama.

U razgovoru Obama-Putin 15. jula, “Ukrajina nije ni pomenuta”. Vašington i Moskva su uspostavili svoj bilateralni format pregovora o Ukrajini “bez presedana”, jer u njemu “Ukrajina nije ni zastupljena”. Drugim rečima, ne kaže se baš tako ali to je smisao zamerke – Ukrajina, kojoj je sa Zapada toliko obećavano, sada je na stolu međusobnog potkusurivanja SAD i Rusije!

Putin, Lavrov i Keri 12. maja u Sočiju u rezidenciji Bočarov Ručej

Šalter Nuland-Karasin

Uočljiv saldo Kerijeve vizite Jalti je diplomatski šalter Karasin (Grigorij-Nuland (Viktorija), dvoje visoko rangiranih diplomata jedne i druge strane čijim stalnim kontaktom se sondira teren. Ali, i ostvaruju naložene inicijative. Recimo, “pomoć” Viktorije Nuland, pomoćnika državnog sekretara za Evropu i Aziju, Parošenku i drugovima u Radi (15. jula), u unošenju ispravki u ustav Ukrajine, tako da se njima verifikuju postojanje Donjeck-Luganjska i njihovo pravo da sami organizuju izbore (vidi, “SAD Parošenku izdiktirale ustav”, Balkanmagazin.net).

Sličan šalter otvoren je i na nivou oficira za vezu dve ratne mornarice, posle rizično niskih i bliskih nadletanja ruske ratne avijacije. Stalni kontakt dve strane trebalo bi da spreči “rat bez namere”  – slučajno izazvano otpočinjanje oružanog neprijateljstva, povodom nejasnog dejstva neke od strana. Takav kontakt postojao je u vreme SSSR.

Izneverio Parošenka

Kritičari administracije unutar SAD nisu zadovoljni “ruskom inicijativom” Baraka Obame, govoreći da je Vašington time izneverio očekivanja Parošenka i učinio u Ukrajini ustupak u korist Rusije. Politika Rusije u Ukrajini i jeste u tome – da u sadašnjoj fazi krize izdejstvuje i očuva konfederalnu koegzistenciju “dve Ukrajine”, Donjeck-Luganjska i Kijeva. Moskva procenjuje da bi takvo dvojstvo u upravljanju državnim poslovima otežalo, ako ne i onemogućilo, da Ukrajina postane deo, za bezbednost Rusije opasnog neprijateljskog vojnog tabora NATO.

U Americi, među protagonistima pritiska na Rusiju, Obami se zamera da je intervencijom Viktorije Nuland konflikt u Ukrajini  “zamrznut”, ali pod ruskim uslovima. Postoje zamrznuti konflikti, Karabah, Pridnjestrovlje, Južna Osetija... Međutim, vlast ni jedne od tih teritorija nije međunarodno priznata. Dok ovog puta sukob nije okončan, a već sledi legalizacija vlasti na otcepljenim teritorijama i entiteti se ugrađuju u politički sistem Ukrajine, s prerogativima koji mogu biti na štetu stabilnosti režima u Kijevu, ističe se u publikacijama Obaminih oponenata.

Štaviše, Ukrajina će biti obavezna i da dostavlja dotacije centra okruzima koji taj centar ne priznaju, s gorčinom se ističe. “Minsk-sporazumi” o prekidu vatre dizajnirani su pod uticajem Moskve, navode autori sličnih primedbi. Njima se sada čini da je Vašington već pri ugovaranju ruskih diplomatskih usluga požurio i prihvatio “ruski Minsk”.

Nad-liga sila

Tokom maja i juna Nuland i Karasin sreli su se više puta. Šef administracije predsednika Rusije Sergej Ivanov okarakterisao je bilateralni USA-Rusija format mnogo efektivnijim u odnosu na Normandijski. Srgej Lavrov je apelovao na Kerija “da utiče da Ukrajina uspostavi direktan dijalog sa Donjeckom i Luganjskom, jer je to ključno za primenu sporazuma iz Minska”

Nuland-Karasinovom šalteru pripisuju se četiri pojedinosti, navodno s minusom za američki politički bilans:

Prvo, direktni kanal isključuje Ukrajinu, operišući bez javnosti, a odmah ispod nivoa šefova resora.

Drugo, “šalter” izjednačava SAD i Rusiju u nad-ligi, iznad evropskih sila, saveznica Amerike. 

Treće, omogućuje Moskvi da tim kanalom odigrava protiv “evropske” Normandijske četvorke (Nemačka, Francuska, Rusija, Ukrajina).

Četvrto, i od odlučujućeg značaja – Moskva insistira da jedino same SAD mogu (ukoliko samo žele) naterati Ukrajinu na ustupke  Rusiji, na primer, menjajući ustav Ukrajine i legitimizujući vlasti Donjeck-Luganjska.

Juna 25/26. Putin je nazvao Obamu da razgovaraju o nekim detaljima “od pomoći” Sjedinjenim Državama na Bliskom istoku. Nuland-Karasin kanal je aktiviran kao direktan nuz-produkt tog razgovora. Do tog časa,

SAD nikada nisu tražile od Kijeva da legalizuje secesionističke vlasti u ustavu ili da prihvati secesionističke lokalne izbore na teritoriji koju kontrolišu. Ali poseta Nulandove Kijevu i Bajdenov poziv telefonom iz Vašingtona, oštro su promenili tu poziciju, kaže na primer EDM. 

Ukrajina u rukama SAD i Rusije, Stratfor

Epizoda rusko-američke neočekivane saradnje nije ostavila ravnodušnim ni američki Stratfor.

Konverzacija Nuland-Karasin reafirmiše da će evolucija sukoba u Ukrajini, da li prema krajnoj nagodbi ili pak prema obnovljenoj eskalaciji, biti snažno uobličena – ne od strane Kijeva, nego delovanjem i odnosima Moskve i Vašingtona, procenjuje Stratfor.

U Ukrajini, Vašington je do sada bio diplomatski aktivan u

sukobu, ali zvaničnici SAD i Rusije sretali su se u različito vreme i uvek sporadično. A ta praksa je sada promenjena, zapaža agencija za strateška istraživanja.

Sukob u Ukrajini je u srži sukob između dva geopolitička imperativa, piše Stratfor. Rusija želi da sebe zaštiti, koristeći teritorije oko sebe da uspostavi “bafer”. Sjedinjene Države žele da spreče izrastanje regionalnih sila koje potencijalno mogu da ospore hegemoniju SAD. Ti imeprativi sudarili su se u Ukrajini, koja od svih zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza na periferiji ima najveći strateški značaj za savremenu Rusiju, piše.

“Ako Ukrajina podrži Moskvu, Rusija postaje regionalna sila u usponu. Ako Ukrajina podrži Zapad, Rusija postaje ranjiva spolja i iznutra. Pokret Evro-majdana, februara 2014. degradirao je rusku poziciju s prvog na ovo drugo”, piše Stratfor.

Rasparčati Rusiju, glavni cilj SAD

Suštinski, Stratfor ponavlja američko gledište koje je posle raspada Sovjetskog Saveza podrobno obrazložio još Zbignjev Bžežinski. Još je Bžežinski objasnio interes SAD da se Rusija na svaki način razloži, po mogućstvu, na “nekoliko manjih Rusija”, jer to je preduslov da Amerika dominira Evroazijom – a koja sila dominira Evroazijom, ta će dominirati svetom, poučavao je Bžežinski.

Suštinski, delić toga ponovila je i Hilari Klinton, s pozicije državnog sekretara SAD u Obaminom prvom mandatu. I najzad, to američko neizmenjeno gledanje od administracije do administracije (bez obzira na povremenu demagogiju diplomatije!), jedini je okvir kroz koji se realno može procenjivati čemu je trebalo da posluži američki puč protiv Janukoviča, prošle godine u Kijevu.

Šalter Nuland-Karasin je izraz stanja na frontu “hladnog rata-2”, ali kontakt sučeljenih sila nije klica nečeg što će sprečiti taj rat. Obe strane su to izjavile. Vašington, posredstvom najviših u izvršnoj vlasti, pomenuvši politiku prema Rusiji koja će se produžiti “decenijama” i koja se ne bi promenila “čak i da Putin nije više na čelu Rusije” – a Moskva, Putinovom izjavom, aprila, u televizijskom odgovaranju na pitanja iz gledališta. Odnosi sa Zapadom koji su postojali do juče ne mogu se više obnoviti, ocenio je tom prilikom šef Rusije. Čak i u slučaju da sankcije Zapada Rusiji budu ukinute. Potrebno je privići se i naučiti se životu po novom – ali, sa Zapadom se može, i treba, koegzistirati. U skladu s tezom o “koegzistenciji”, šef Kremlja se tom prilikom založio protiv bespotrebnog daljeg političkog zaoštravanja.

Ruska platforma sa SAD

Izlaganje je ostavilo utisak mirenja sa stvarnošću, primetio je ruski analitičar Fjodor Lukjanov. Da, stanje stvari je sasvim drugačije nego pre sankcija, ali to je sada tako i Rusija se mora potruditi da u novim okolnostima pronađe način i izvuče koristi, to je bila suština koja je provejavala kroz mnoge odgovore.

Putin nije više ponavljao ono što je već bio rekao na račun SAD, povodom Ukrajine. Nije ni morao. Pre toga je bio dovoljno odlučan govoreći o agresivnoj politici Amerike i stvaranju u svetu krize za krizom, u posledičnom lancu politike Vašingtona.

Sa stanovišta medija, Putinovo godišnje istupanje, dugotrajno i iscrpno, bilo je toliko “ravno” i bez “senzacija” da bezmalo nije bilo vredno pažnje – međutim, to izlaganje je bilo ruska nova platforma.

Putin je odbacio ideju da je politika Kremlja u Ukrajini doživela neuspeh. Odluka o Krimu nepovratna je, potvrdio je. Odustajanje od pomoći separaristima u istočnoj Ukrajini ne dolazi u obzir, međutim, to je to. “Rusija se ne može okriviti (za pasivnost, prim.P.P.). Što je trebalo da učini ona je učinila“, rekao je tom prilikom Putin.

U interesu Rusije je da sada, sa Zapadom, posle akutne faze rata u Ukrajini, ima status kvo, komentarisao je Fjodor Lukjanov. To je bolje nego otvoreni sukob. Konfrontacija u prvom trenutku zalazi u fazu “mirne koegzistencije” nadalje, smatra Lukjanov. Nema nikakvog ponovnog zbližavanja. Sučeljene strane, pošto ni jedna nije prevladala, sada moraju sarađivati u minimiziranju rizika, “čak i uz smanjenu interakciju, ograničenu na posebne oblasti”. To ne znači prekid sukoba, već zadržavanje konflikta u kontrolisanim granicama, protumačio je novo stanje Fjodor Lukjanov.

Tako će biti, sve dok se situacija u svetu u toj meri ne pogorša, da može SAD i Rusiju nagnati da shvate da hladnoratovski pristup nije više adekvatan okolnostima, i navede ih da otvore stranicu bolje saradnje.

Dabome, takva mogućnost nije više tema analize koliko proročanstava.