Da li su tužbe za poništaj kredita rešenje za dužnike u švajcarskim francima?

Ovih dana ističe rok za primenu nekog od četiri modela koje je Narodna banka Srbije pre tri meseca prosledila bankama kako bi se „rešio“ problem stambenih kredita u švajcarskim francima. Reč rešio je pod navodnicima jer od oko 21.000 dužnika u švajcarcima, prema informacijama udruženja korisnika bakarskih usluga Efektiva, svega četiri odsto ili njih oko 800 je prihvatilo neki od predloga.

Od toga veoma mali broj klijenata je prihvatio konverziju kredita iz franka u evro, dok je ostatak uglavnom uzimao ponudu sa smanjenjem kamatne stope na kredit u švajcarcima.

Očigledno je da rešenja koja je ponudila Narodna banka ne odgovaraju velikoj većini dužnika, jer nude smanjenje rate za svega nekoliko hiljada dinara, dok su rate povećane i po 2,5 puta u poslednjih sedam godina.

Kako ističe Dejan Gavrilović iz Efektive oni se nalaze na istoj tački na kojoj su bili i pre ponuda za koje su odmah ocenili da su neprihvatljive i kako kaže „nastavljamo borbu“.

Bankarski proizvod iz Austrije

Osim što su modeli koje je NBS obavezala poslovne banke da ponude klijentima procenjeni kao neodgovarajući i čak da više koriste bankama nego građanima, prema mišljenju advokata oni su i protivustavni jer se mešaju u ugovorni odnos dveju strana-banke i klijenta.

Advokat Vojin Biljić ističe da je prekršen Ustav Republike Srbije i član osam Evropske konvencije jer se država meša u ugovorne odnose i da mogu da je tuže i banke i klijenti.

„Banke mogu da tuže NBS jer ne može NBS da nameće banci kakav će kredit da ponudi klijentima. NBS može samo da kazni banke ako su prekršile zakon. S druge strane, ako su klijentima pare oduzete nezakonito - treba im vratiti, a ne odbijati od glavnice kredita knjigovodstveno kao što je NBS preporučila bankama. I tako je NBS narušila pravni sistem i to bez ikakvog efekta pošto je veoma slab odziv građana“, objašnjava Biljić, dodajući da je odluka NBS manjkava i jer faktički njeno nepoštovanje ne povlači nikakve sankcije, pošto je kazna za banku ako ne ponudi klijentu aneks ugovora da taj kredit stavlja u D kategoriju.

Same modalitete koje banke nude su prema Biljiću pokušaj prevare klijenta, jer ko potpiše „stavlja tačku“ na celu priču. U slučaju pada vrednosti franka ili neke odluke da su ti krediti ništavi oni neće imati prava na nadoknadu štete. Zanimljivo je i što, kako kaže ovaj advokat koji je i ekspert za pravo EU, postoji evropska direktiva koja određuje da kod hipotekarnih kredita valutna promena može biti maksimalno 20 odsto a onda se kredit automatski konvertuje u evro.

On ističe da su se zajmovi u švajcaracima kao bankarski proizvod pojavili u Austriji gde ih je centralna banka dozvolila ali uz mnoštvo restrikcija i regulacija i baš zato oni tamo i nisu bili problem. Onda su banke „izvezle“ taj proizvod u zemlje istočne Evrope bez ikakve regulacije i obaveza i napravile haos.

Tako je Vrhovni sud Austrije doneo presudu da ako klijent nije dobro informisan o rizicima - valutna klauzula je ništava. Istu odluku je doneo i Evropski sud pravde i na osnovu toga je Mađarska zabranila kredite u švajcarcima a postojeće konvertovala u evre.

U Srbiji je situacija bila drugačija. Umesto da podrobno ukažu na sve rizike koje nosi zaduživanje u francima, bankari su nudili ovaj kredit kao isti kao i u evrima - samo jeftiniji. Prema Biljićevim rečima, na kraju se ispostavilo da su skuplji, a ne jeftiniji. On kaže i da je veoma veliki previd napravljen i 2011. godine kada su odlukom NBS ukinuti krediti u švajcarskim francima.

„Tada su banke morale da ponude anekse ugovora klijentima da konvertuju postojeće kredite u evre. Istovremeno, NBS u odluci nije precizirala šta sa kreditima u otplati“, ističe Biljić, dodajući da je NBS čak preporukom iz 2008. godine podučila banke kako jednostrano da menjaju kamate.

Poslednja nada - sud

Odgovor klijenata na ponuđena rešenja NBS i banaka, po svemu sudeći, biće još više tužbi jer ovaj problem moći će da razreše samo sudovi, iako su se i banke, a i posebno Narodna banka, svim silama trudile da ubede klijente da ne posežu za tim sredstvom.

Kako objašnjavaju u Efektivi, tužbe za nadokandu štete zbog jednostranog menjanja kamatnih stopa i odobravanja kredita po nižem kursu, a naplate po višem, njihovi advokati rade bez naknade od klijenta već se naplaćuju od banke kada dobiju pozitivnu presudu. Oni na ovo pristaju jer su slučajevi čisti i već postoje pravosnažne presude. Međutim, sve više je tužbi za raskid ugovora o kreditu. Ovi slučajevi su kompleksniji i dugotrajniji i neizvesniji s obzirom da još nema pravosnažne presude pa klijent mora na sebe da preuzme rizik i troškove koji nisu mali, za početak samo sudska taksa je od 80.000 do 96.000 dinara.

Za sada postoji nekoliko prvostepenih presuda, a prema rečima Gavrilovića očekuje se uskoro još nekoliko rešenja u korist klijenata.

Osnovi za tužbu protiv banke

Denis Perinčić, predsednik UO Republičke unije potrošača, navodi koji su sve osnovi za tužbu za raskid ugovora.

„Imamo loše predugovorno informisanje potrošača, jednostranu promenu kamatne stope, dvostruko obezbeđivanje kredita i promenljivu kamatnu stopu i valutnu klauzulu i neosnovano bogaćenje banaka na kursnoj razlici. Imamo četiri mehanizma koja su primenjena istovremeno sa ciljem da se devastiraju građani“, ističe Perinčić.

U slučaju pozitivne presude i raskinutog ugovora banka vraća klijentu sav novac koji je uplatio kao rate u dinarima, kako su rate i uplaćivane. S druge strane, klijent vraća banci sav novac koja je ona njemu isplatila, takođe u dinarima pošto je banka u dinarima, a ne u švajcarskim francima isplaćivala zajmove. Prema proceni Perinčića banke bi tu mnogo lošije prošle i ispostavilo bi se da su krediti mahom vraćeni ili većim delom vraćeni tako da bi nekima čak ostali i stanovi.

„Prema tumačenju nekih sudija, valutna klauzula se koristila za poslove spoljne trgovine sa inostranim partnerima, a ne za trgovinu u zemlji. U ovom slučaju ona je primenjena za kupovinu nekretnina u zemlji. Pri tome banke su primenila dva zaštitna mehanizma, promenljivu kamatnu stopu i valutnu klauzulu što  je prevaljeno na klijente. Banke su zaradile ne samo na kamati, već su ostvarile enormne profite na kursnim razlikama. Međutim, one su još to knjigovodstveno predstavile kao gubitak jer su navodno vraćale zajmove maticama u švajcarskim francima iako nikada nisu dobile od njih franke. To važi za ceo region, jer nije bilo u opticaju toliko franaka koliko je kredita odobreno“, objašnjava Perinčić, dodajući da su banke nudile kredite u švajacrskim francima sa niskom kamatnom stopom kao mamac a onda kada bi zaključale klijenta jednostranim povećanjem kamata na osnovu poslovne politike - banke ih drale.

„Upotrebom švajcarskog franka kao sredstva obračuna ostvarena je enormna cena kredita i zato je to oblik dužničkog ropstva. Zato država treba da interveniše i to na strani slabije strane po principu pravnog paternalizma, a naša država se stavlja u neutralnu ulogu uprkos očiglednoj nesrazmeri“, zaključuje Perinčić.

Nisu to jedini prestupi banaka. Kako Biljić objašnjava, u nekim ugovorima banke su čak imale klauzule odricanja bankarske tajne tako da mogu da prodaju podatke o klijentima kome hoće i uslovljavale klijente kod koje osiguravajuće kuće da se osiguraju što nisu imale pravo.

„U prosečnom bankarskom ugovoru, po sedam-osam klauzula je u suprotnosti sa nekim od naših zakona. Međutim, NBS nikada nije utvrdila da je neka banka poslovala nepošteno, što se u EU svaki dan dešava. Prema NBS, svi bankarski službenici u svim bankama su bezgrešni i savršeni“, napominje Biljić.