Sudar na dugi rok

Pet minuta! Samo pet minuta je potrebno da jedan avion NATO pakta, podignut sa aerodroma u Estoniji, doleti nad St. Petersburg. Taj podatak prilično upečatljivo dočarava do koje je distance američko oružje primaknuto Rusiji. I to za svega godinu dana (otkako su direktive Vašingtona saveznicima prošlog leta ozakonjene zaključcima šefova država NATO u Velsu) – a ipak, nije kraj, jer proces je tek počet, a “ispod brka” se šapuće da je sada na redu dopremanje u Evropu i američkih nuklearno naoružanih krstarećih raketa.

Ima već neko vreme otkako Vašington razmislja o vraćanju tih raketa na položaje u Evropi, naveo je ovih dana nemački Špigl. Drugim rečima – Amerika, koja je još pri dolasku Džordža Buša mlađeg, bez razgovora, jednostrano istupila iz američko-sovjetskog sporazuma o zabrani usavršavanja anti-raketnih projektila, uskoro, po svoj prilici, cepa i papir sporazuma s Moskvom o zabrani nuklearno naoružanih projektila srednjeg dometa.

Taj ugovor su 1987. potpisali Regan i Gorbačov. U to doba, njime je signalisan i skori kraj hladnog rata.

Ruski ekspert za vojna pitanja Viktor Muračovski procenjuje da Moskva nema više osnova da se uopšte uzda u bilo kakav papir:

“Ako avioni NATO mogu u roku od pet minuta da budu nad Sankt Petersburgom, iz Estonije, a ratni brodovi NATO krstare Crnim morem i Baltikom, tada je sporazum o raketama srednjeg dometa za Rusiju već bezvredan”, komentarisao je povodom objavljene vesti. Ona, pokazalo se, nije bez osnova. Amerikanci su svoju ideju saopštili ministrima saveznika u NATO paktu februara ove godine a onda se, naoko, prestalo insistirati zato što su Nemci i Francuzi bili protiv.

Berlin pamti masovne demonstracije nemačkih građana protiv nuklearnog oružja na tlu Zapadne Nemačke, u vreme Hladnog rata. Političari ne žele reprizu.

Nemačka kancelarka Angela Merkel sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom na svečanosti povodom otvaranja najvećeg svetskog sajma industrije, u Hanoveru, aprila 2013.

Čime su se sve primakli Rusiji

Dakle, dokle se između dva samita NATO (domaćin skupa koji sledi uskoro je Poljska) stiglo s  pomakom američkog oružja bliže Rusiji?

U Poljskoj i bazama uz Baltik je nekoliko eskadrila borbenih aviona, američkih i zemalja saveznica, pod de fakto američkom komandom. U vode Baltika i u Crno more bez prekida, na smenu, zalaze američke ratne lađe. A poslednje je odluka o dopremi u Poljsku, Rumuniju, Bugarsku (i videće se gde još) 250 američkih teških tenkova i bornih kola – i narastanju broja američkih i savezničkih trupa u novoopremljenim bazama do 40.000 vojnika. Ova oprema i vojska bi trebalo da budu “vrh koplja” spremnog da se zabode, dok ne stigne NATO pojačanje. Najzad, sada je sasvim izvesno da i američki PRO projektili stižu na tle zemalja, novopečenih saveznica iz redova bivšeg Varšavskog pakta. Konačne odluke, međutim, još nema.

Svi ovi flagrantno agresivni postupci SAD prema Rusiji pokušavaju se opravdati frazom da je istočna Evropa, tobože, suočena s pretnjom ruske agresije. I da Amerika želi da svojim “ugroženim” saveznicama pruži uverljivo svedočanstvo spremnosti NATO pakta da solidarno skoči u njihovu odbranu.

Retorika SAD i pojedinih saveznika postaje sve ratobornija, zapaža Moskva. Glavni događaj iz juna je vest o odašiljanju na istok prema Rusiji teškog naoružanja i vojne tehnike. Takođe, unutar NATO pokrenuto je pitanje uprošćavanja i skraćivanja procedure usaglašavanja članica, da bi se u slučaju potrebe razvile vojne jedinice. I treće, najavljeno je razmeštanje u Evropi i Aziji američkih protiv-raketnih projektila, primaknutih ruskim nuklearno naoružanim raketama “odmazde”. Glavnom sredstvu kojim Moskva nastoji da demotiviše agresora.

Izostala poslušnost Kremlja

Kako sami Rusi, koji se pokušavaju uzeti na nišan, vide razvoj ovih događaja? Trezveno, procenjujući sasvim razumno da je zemlja, gledajući dalji razvoj procesa, potencijalno u opasnosti jer nije reč o slučajnosti i slučajnim nesporazumima. Reč je o povratku SAD na politiku konfrontacije, čija je primena bila odložena privremeno – u vreme kada se očekivalo da se tendencija erozije vlasti i upravljanja Rusijom, započeta periodom Jeljcina produži i nadalje. Očekivalo se da će Moskva spontano dospeti na poziciju političke i ekonomske poslušnosti hegemonoj sili – te bi u tom slučaju mogla i imati onu vrstu dobrih odnosa sa Vašingtonom, kakvu imaju i metropole Zapada. Svu slobodu manevra, uz uslov da manevar, unutrašnji ili spoljni, ne ugrožava interese Amerike i američkog kapitala.

Američki obnovljeni pritisak na Rusiju je na dugi rok, potvrdio je i šef odbrane SAD Ešton Karter. Karter je prošle nedelje došao da obiđe saveznike i kote novog vojnog prstena koji se gradi u istočnoj Evropi. Zapad će pritezati čak i u slučaju da Vladimir Putin više i ne bude na najodgovornijoj državnoj dužnosti, izjavio je šef Pentagona. Razlog?

“Rusija se ne može promeniti, ni s Putinom, ni čak posle njegovog odlaska”, izjavio je.

Znači, s Putinom ili bez, Rusija je trajni rival.

Funkcioner Instituta Rusije za SAD i Kanadu Viktor Kremenjuk smatra da izjava, kakva je ta, samo potvrđuje postojanost politike SAD prema Rusiji – nezavisno od konstruisanih epizoda koje su tu da bi bile povod da se američka politika potvrdi.

“Američka elita raspoložena je za produžetak pritiska na Rusiju. Zahtevati od Rusije da promeni svoj kurs, da promeni svoju politiku i da uvažava interese SAD”, izjavio je Kremenjuk.

Sekretar Saveta bezbednosti Rusije Nikolaj Patrušev protumačio je američki stav još bliže suštini. SAD se za Rusiju zanimaju zbog prirodnih bogatstava, izjavio je Patrušev ruskom Komersantu.

“Amerikanci govore o svojoj zainteresovanosti da se osiguraju suverenitet i teritorijalna celovitost Ukrajine. Ali njih Ukrajina savršeno ne interesuje. Njih Rusija interesuje”, citiran je Patrušev. “SAD bi najviše želele da Rusije, kao države, uopšte i nema.” Razlog su prirodna bogatstva. “Amerikanci smatraju da mi njima raspolažemo nezakonito i nezasluženo, jer radimo kako radimo. Vi, svakako, pamtite izjavu eks-državnog sekretara SAD Madlen Olbrajt, da Rusiji ne pripadaju ni Daleki istok ni Sibir”, citiran je Patrušev.

Javnost Zapada protiv akcija Amerike

Zasad, jedna okolnost u vezi s NATO paktom nije po volji Vašingtonu. Anti-agresivno javno mišljenje u pojedinim državama zapadne Evrope, anti-američko raspoloženje podstaknuto američkom destruktivnom raspojasanošću na Bliskom istoku, Libiji, i drugde i izričito protivljenje vojnom angažovanju njihovih vlada protiv Rusije. Karter je zbog toga i došao u Evropu – da zahteva veću međusobnu solidarnost članica NATO. Zapravo većine zapadnih zemalja, ne računajući Britaniju s Poljskom, kao glavnim jastrebom alijanse i Estonijom, Letonijom i Litvanijom, američkim i poljskim trabantima u baltičkim enklavama.

Ta četvoročlana formacija na istoku je današnji agresivno probuđeni NATO – vojni monstrum, skrojen da SAD uz njegovu pomoć održe pod kontrolom Nemačku i Evropu.

U vreme kada su SAD na istoku postrojavale NATO saveznike i izvodile svoje opšte hvaljene vojne manevre, javno mišljenje građana na zapadu, iskazalo je protivljenje učešću nacionalne vojske u eventaualnom ratu s Rusijom. U anketi istraživačkog centra Pju – više od polovine Francuza, Nemaca i Italijana, izjavilo je da oni ne bi odobrili upotrebu vojske svojih zemalja u hipotetičkom sukobu sa Rusijom, naveo je Dojče vele. DW pominje “razočaranje” anonimnog nemačkog oficira, učesnika vojnih vežbi na Baltiku, saznanjem da 58 odsto građana njegove zemlje ne bi odobrilo takvu saradnju nemačke vojske u sukobu s Rusijom u stvarnosti.

Potpredsednik vlade i ministar odbrane Poljske Tomaž Simonijak sa američkim ministrom odbrane Eštonom Karterom u Vašingtonu u poseti Pentagonu, 19. maja ove godine, kada se razgovaralo i o razmeštanju američkih raketa u Poljskoj

Rusi uz Putina

Karakteristično, dok su se nad tim podacima zamislili i mnogi vojni funkcioneri, neodobravanje javnosti nije zabrinulo poljskog ministra odbrane Tomaža Simonjaka. Poljak se zalaže da političari i mediji objasne javnosti zapadne Evrope da je “s mirnim periodom posle Drugog svetskog rata gotovo” i da se “mora biti sperman i na žrtvu u solidarnosti sa saveznicima”.

Javno mišljenje Rusije sabilo se u podršci lideru zemlje predsedniku Vladimiru Putinu. U samom jeku kampanje Vašingtona i sledbenika protiv predsednika Rusije, uz metode diktirane propagande kakve je koristio samo Sovjetski Savez – 89 odsto upitanih u anketi nezavisnog Levada centra, iskazalo je podršku Putinu. O ruskom lideru se i na zapadu Evrope govori sa uvažavanjem. I čini se, šef Rusije u svojim političkim potezima ozbiljno uračunava tog “saveznika” kojeg Rusija ima unutar zapadno-evropske javnosti.

Putin ne odustaje od pokušaja da javnost Zapada razuveri u propagandnu laž SAD da je istočna Evropa suočena sa opasnošću ruske invazije. “Rusija nije agresivna. Mi smo samo osetljiviji u zaštiti naših bezbednosnih interesa”, rekao je predsednik Rusije nedavno u Sankt Petersburgu, govoreći preduzetnicima sa Zapada. Oni su došli u Rusiju uprkos sugestijama Amerike da se ekonomski forum bojkotuje. Došli su čak i neki od biznismena Amerikanaca, uglavnom iz sektora nafte i gasa.

Kriza u Ukrajini rezultat je pokušaja SAD da posle hladnog rata prošire svoj uticaj, rekao je Putin.

“U nekakvom stanju euforije, SAD su počele da preuzimaju nove geopolitičke teritorije verujući da su one sada na raspolaganju”. Svrgnut je i onda obešen Sadam Husein, što se završilo krizom Iraka i rastom Islamske države. Bombardovana je Libija, zbačen je i ubijen Moamer Gadafi, čime je otvoren put terorističkim grupama tamošnjih salafista. “Ali oni sada hoće da to isto urade i u Ukrajini takođe.”

Moskva nastoji da okuraži zajednicu poslovnog sveta u Evropi i Americi da ne odustaje od poslova u Rusiji. Ali, u isto vreme, šef Rusije i ruski vrh, ni najmanje ne potcenjuju američko agresivno vojno primicanje granicama Rusije, kamuflirano uniformama članica NATO pakta. U slučaju neposredne ugroženosti Rusija će odgovoriti svim raspoloživim sredstvima, uključujući i nuklearna, upozorio je Putin.

 “U slučaju da neko ugrozi našu teritoriju, mi ćemo biti ptrinuđeni da naše moderno ofanzivno oružje naciljamo na zemlje odakle ta pretnja dolazi”, upozorio je šef Kremlja sredinom juna. Zamenik sekretara ruskog Saveta bezbednosti Jevgenij Lukjanov razjasnio je dan kasnije koga se to može prevashodno ticati:

“Ako Poljska i Rumunija pristanu da na svojim teritorijama rasporede (američke PRO) rampe, usmerene prema našim strateškim nuklearnim snagama, mi ćemo zauzvrat uzeti njih na nišan”, citiran je Lukjanov.

To je bila samo jedna od više uzastopnih reakcija Moskve na najavu i početak dopreme američkog teškog oružja i trupa u zemlje granične Rusiji, baltičke i druge.

Nemci rezervisani

Postojana je odlika Putinovih obraćanja Zapadu to što želi da ga posebno čuje i razume javnost Nemačke. Nije prema tome nevažno kako se cela afera vidi iz Nemačke, u čemu bi moglo pomoći to što u nedelji obuhvaćenoj ovom hronikom objavljuje nemački Špigl.

“Vašington ponovo govori o stacioniranju nuklearnih glava u Evropi. Rusija se vraća odgovarajućoj retorici. Evropljani zabrinuti da se ne nađu usred novog hladnog rata”, rezimira Špigl narastajuću zategnutost.

Proizilazi iz navoda – javnost Nemačke ali i politika, nemaju simpatija za igru koju u Evropi počinje Amerika, međutim, pazi se na reči kada se to kaže.

Ministar Nemačke Frank-Valter Štajnmajer uznemiren je “ubrzanjem spirale eskalacije reči i potom akcija”, opisujući ih kao refleks hladnog rata. Berlin je zabrinut da Evropa ne bude još jedanput poprište konfrontacije Istok-Zapad, s Nemačkom uzetom za stacioniranje oružja i trupa.

Vienna, 28.06.2015 - nemački ministar inostranih poslova Frank-Valter Štajnmajer dolazi na pregovore o nuklearnoj energiji sa Iranom u Beču

Može se dogoditi da se “u Nemačkoj ponovo počnu gomilati oružje i oprema”, rečeno je Špiglu od izvora u nemačkom Ministarstvu odbrane, uz podatak o planu Vašingtona da u Nemačkaoj i drugim zemljama stacionitra teško oružje i opremu za pet hiljada ljudi. Mogućnost da se to dogodi “nije prijatna za Angelu Merkel”, komentariše magazin.

“Ona se usteže da javno kritikuje svoje američke saveznike, ali Merkel gleda i da ne čini ništa što bi raspirilo sukob sa Moskvom.

Osim toga, nova debata o preoružavanju teško bi se mogla dobiti na domaćem frontu. Kancelar bi potencijalno mogla izgledati kao lutka Sjedinjenih Država, neko ko, ne samo dozvoljava sebi da (od Amerikanaca, prim. aut.) bude špijunirana, nego i mirno gleda dok se njena trpeljivo ustanovljavana veza s Putinom oštećuje”, kaže list.

Magazin citira ministra Sergeja Lavrova da “Vašington i njegovi partneri jasno nastoje da se Osnivački akt NATO-Rusija konačno razbije”, dok Berlin, komentariše Špigl, “ne želi da se taj sporazum napusti”.

“Dosledno sporazumu, nemačka vlada je u osnovi isključila ‘značajno’ ili ‘postojano’ stacioniranje NATO trupa unutar bivšeg Istočnog bloka.” Tim zapisanim rečima trebalo je da se ukloni zabrinutost Rusije zbog ekspanzije NATO pakta na istok.

Mnoge NATO zemlje su raspoložene kritički u odnosu na američki plan, naročito zapadne, piše nemački magazin. “Interno, neke upozoravaju protiv ekskalacije sukoba s Rusijom”, navodi Špigl navodeći da je taj opasan, američki pokrenut, proces “već bio počeo još pre krize u Ukrajini”.

Vrlo značajno zapažanje nemačkog magazina, jer se i njime potkrepljuje teza da je kriza u Ukrajini, stvorena nasilnim svrgavanjem Janukoviča, upravo iz tih razloga i planirana – da opravda američku nasilnu mobilizaciju Evrope protiv Rusije. SAD su intervenisale da bi presekle brzo narastajuću ekonomsku integraciju zemalja zapadne Evrope sa Rusijom, pre svega Nemačke.

Špigl zabrinuto zapaža da se bezbednosni sporazumi Vašintgona i Moskve, sklopljeni u vreme smanjene zategnutosti posle Sovjetskog Saveza, “sada otkazuju ili potkopavaju jedan za drugim”. A bili su dragoceni jer su s ticali i konvencionalnog i nuklearnog razoružanja.

Štaviše, kada je reč o ruskom pozivanju na povećanje broja raketa i nuklearnog oružja, u Nemačkoj se to u vojnim krugovima ne uzima za ozbiljno. Zbog toga što Rusi, za razliku od stanja u vreme hladnog rata, sada nemaju ni približno konvencionalnog oružja koliko ga ima NATO, i Moskva je prinuđena da učestalo podvlači svoj oslonac na sredstva nuklearne odmazde. Špigl navodi da nemačka vojna obaveštajna služba BND ovog časa “ne zapaža nikakvu ozbiljnu promenu u stepenu opasnosti” od Rusije.

Ukratko, na osnovu svega što Špigl kaže, sledi zaključak da Amerika nije uspela da Nemce ubedi da im preti opasnost od Rusije.

“Ogromna većina Nemaca ne želi novo američko oružje na tlu Evrope. Naprotiv, više bi želeli da vide da su i one poslednje američke atomske bombe B-61, uskladištene blizu Bikela u Zapadnoj Nemačkoj, uklonjene”, zaključuje nemački magazin.