Andžej Duda i odnosi s Rusijom

Poljska, i tri njene manje NATO saveznice, enklave - državice pozicionirane u samom srcu Baltika, Litvanija, Letonija i Estonija, zatražiće od američki predvođenog anti-ruskog bloka da NATO odvoji trupe koje bi za stalno bile pozicionirane na njihovoj teritoriji, javio je sredinom maja Rojters. A, takođe, i da se baze u tim državama snabdeju “teškom ratnom opremom”, i tako budu spremne za prihvat većeg broja zapadnih trupa, po urgentno iskrsloj potrebi. Razlog – da prisustvo bojno-pripravnih jedinica vojnog saveza odvrati Rusiju od eventualne namere da na te zemlje preduzme agresiju.

Službeni predlog koraka oformiće Varšava. Obrazložiće ga pojedinostima “o dubini straha širom istočne Evrope od ruskog ekspanzionizma” i potrebom da se tome parira. U tom smislu, Poljska će insistirati da se sadašnje ad-hok prisustvo snaga alijanse u istočnom prostoru Evrope preobrati u stalno NATO baziranje, da se utvrde geografska šema postojanog vojnog stacioniranja i stalni komandni centri.

Reč je “o odbrambenoj infrastrukturi, bazama sa opskrbom, gorivu, rezervnim delovima, oružjem i drugim”, objašnjeno je Rojtersu u Varšavi.

Poljski dokument predložiće se za usvajanje sredinom 2016, na samitu NATO u Varšavi.

Spasavanje NATO pakta

Onaj koji ove događaje prati, lako će se dosetiti da to u čemu, u svojstvu inicijatora, istupaju Poljaci, nije njihova ideja koliko inicijativa SAD, formalizovana na samitu NATO u Velsu, relativno nedavno.

Tobožnja potreba da alijansa urgentno izvrši infrastrukturnu ekspanziju u pojasu bivših pripadnika Varšavskog pakta uz rusku granicu, bila je, ko se seća, završni “diplomski rad” prethodnog genseka NATO Rasmusena, zasnovan na američki snabdevenoj “literaturi”.

Njen ključni segment je faktografija krize u Ukrajini, proizvedene američki organizovanim pučem protiv legitimno izabranog Janukoviča – upravo da bi se pokolebani Zapad, oličen u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji i drugima, naveo da se vrati izdašnijem finansiranju i vojnom jačanju NATO.

Bez NATO, SAD ne mogu kontrolisati i držati u političkoj pokornosti Evropu. Samostalna Evropa podrazumeva opasnost kontinentalnog zbliženja Zapada s Rusijom – vrhunski izazov s kojim bi se u takvom slučaju suočio Vašington.

U vreme predsedništva Dimitra Medvedeva, isturenog u Kremlju u funkciji ruskog liberala po svim zapadnim standardima, događaji samo što se nisu oteli američkoj kontroli. Pred sam samit NATO-Rusija, u Lisabonu 2010, kancelar gospođa Angela Merkel i predsednik Francuske Nikola Sarkozi, sastali su se u Dovilu s predsednikom Medvedevom, i kao “trojka” – bez prisustva i saglasnosti SAD definisali Dovilsku deklaraciju. Dokument, koji je pozivao na “modernizacijsko partnerstvo” s Rusijom ( sirovine za tehnologiju ), “putnu kartu” liberalizacije viznog režima za građane Rusije i preduzimanje “insitucionalne i operativne saradnje između Rusije i EU” u sferi evropske bezbednosti – a da SAD i NATO u tome nisu ni pomenuti.

Simbol smene dve EU epohe

Na te, ove današnje, novostvorene - a i prethodne, pučem u Ukrajini i sankcijama Rusiji - temeljito razorene evropske okolnosti neophodno je potsetiti da bi se danas videlo šta sa stanovišta NATO članstva Poljske i poljsko-ruskih odnosa nudi izbor Andžeja Dude za šefa poljske države. Minule nedelje, ovaj mladi advokat, inače kandidat Partije zakona i pravde braće Kaćinskih (od kojih je Leh Kaćinski poginuo u nesreći poljskog državnog aviona nad Smoljenskom, i to putujući na komemoraciju žrtvama Katina, što je moglo biti važno za bolje razumevanje Moskve i Varšave!) – pobedio je dosadašnjeg šefa Poljske Bronjislava Komorovskog i, uz pomoć 52 odsto glasova na izborima, preuzeo kormilo zemlje.

Ishod glasanja nije slučajnost, s obzirom da je smenjivanje u Varšavi na određeni način simbol smene dve EU epohe, obe pomenute u prethodnim pasusima.

Pri prvom mandatu, Komorovski je Poljake privukao pozivom na bliskost Poljske s Nemačkom i Francuskom i na istorijsko pomirenje s Rusijom! U kontekstu Dovila, to je bilo najlogičnije i Komorovski je, ne s velikom razlikom, trijumfovao.

U poljsko-ruskom slučaju, “pomirenje s Rusijom” nije ni malo jednostavno. Ali, uz pretpostavljenu obostranu iskrenost, ne bi moralo biti ni neizvodljivo – a Varšava i Moskva jesu bile na tom putu. I taj put je bio izraz one Evrope koju simboliše samit u Dovilu.

Komorovski je tada nadjačao bivšeg premijera Poljske Jaroslava Kačinjskog, šampiona “poljskog nacionalizma”. Pitanje broj jedan je “poljsko EU članstvo – jačanje njene EU pozicije, razvoj odnosa unutar Vajmarskog trougla s Nemačkom i Francuskom i gradnja mira s Rusijom”, govorio je Komorovski.

Kačinjski pak – u to doba bivši predsednik vlade, čija je Partija zakona i pravde 2007. izgubila parlament, izražavao je skepsu prema sličnim idejama. Teza Kačinjskog je bila da Poljska i unutar EU mora ostati svoja i uspravna.

“Neću dopustiti da se Poljska tretira kao mlađi partner ni od koje druge zemlje u Evropi”, govorio je tokom svojih predizbornih sučeljavanja.

U ime samostalnosti Poljske, braća Kaćinski su od početka bili “u zavadi” i s Briselom, i s Nemačkom i s Rusijom. S EU i Berlinom –  protiveći se ustavnom jačanju Evrope. S Berlinom i Moskvom – prečesto asocirajući na dogovor Hitlera i Staljina o komadanju Poljske i sabotirajući rusko-nemački gasovod, “nad glavama Poljaka”. A s Moskvom – preteći poljskom blokadom saradnje EU i Rusije. I, iritirajuće za Kremlj, aktivnim pomaganjem u ono doba Bušovih antiruski “obojenih revolucija”. Pre svega, one u Ukrajini.

Dabome da Komorovski u sadašnjoj kampanji nije Poljacima podvlačio isto što i u prethodnoj – i njemu je jasno da Evropa više nije ista i da bi to bilo besmisleno. Ali, u toj i tako politički promenjenoj Evropi, nije on mogao ostati šampion, pored već postojećeg autoriteta u politici nepoverenja na sve četiri strane, osim u sebe (Poljsku) i u Ameriku, koji uživaju partija Kaćinskih i Andžej Duda.

Dakle, nije teško prognozirati kojim će putem, kada je reč o Rusiji (a i Berlinu i Briselu, bez obzira na njihovu korigovanu “rusku politiku”) nastojati da Poljsku usmeri novi predsednik. Makar da i nije glavni i prevashodni kreator spoljne politike Poljske. Duda će se odlično snaći na koloseku koji je Varšava već postavila kada je reč o Rusiji, i svesrdno će podržati da Poljska izraste u bastion NATO na istoku. Shodno tome, smanjenog nepoverenja, i istorijski nagomilanog i novog, neće biti. I to je ono što će novi predsednik u ovom domenu sigurno postići. Pitanje odnosa s Rusijom nije više u dosegu bilo koje članice EU pojedinačno.