Od države 50.000 otkaza u 2015?

Do kraja godine iz državnog sektora, lokalnih samouprava i preduzeća u restrukturiranju moglo bi bez posla da ostane oko 50.000 ljudi. Oko 40.000 ljudi bi moglo da ostane bez posla u procesu privatizacije i stečaja preduzeća u restrukturiranju, a najmanje 9.000 će biti otpušteno iz javnog sektora. Nakon smanjenja penzija i plata u javnom sektoru prošle godine, ovo bi mogao biti još veći udarac na standard građana Srbije u okviru fiskalne konsolidacije koja će trajati najmanje do kraja 2017. godine, a moguće i još koju godinu više.

U državnom sektoru, koji obuhvata administraciju, ministarstva, prosvetu, zdravstvo, vojsku, policiju... i lokalnim samoupravama, bez posla će ostati 9.078 ljudi najavila je Kori Udovički, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Ovo je samo okviran broj s obzirom da će broj otpuštenih morati da bude veći ukoliko se programi sistematizacije ne urade na vreme.

Ministarka Kori Udovički

Spremljeno 16 milijardi dinara za otpremnine

Ministarka Udovički očekuje da će državne institucije početi sa otpuštanjem od septembra. Prema njenim rečima, 4.600 ljudi će biti otpušteno iz insitucija i resora izvršne vlasti, dakle pod okriljem ministarstava, a 4.478 će biti opušteno iz sistema lokalne samouprave i lokalnih javnih preduzeća. Pored toga, ona očekuje i prirodni odliv, tj. odlazak u penziju oko jedan odsto zaposlenih u javnom sektoru što je oko 5.000 ljudi koji će se penzionisati do kraja ove godine.

Prema podacima „koji su pouzdani, ali ne i potpuno tačni“, kako ih je nazvala Udovički, u decembru 2014. godine 493.505 ljudi je primalo platu ili neku vrstu nadoknade iz budžeta. Od toga se 410.797 odnosilo na izvršnu vlast, 4.360 zakonodavnu i sudsku vlast. Nezavisna regulatorna tela su zapošljavala 790 ljudi, a u lokalnim samoupravama i javnim komunalnim preduzećima radilo je 73.368. Jedan broj, njih 15.476, radi u agencijama, javnim servisima i drugim institucijama koje ne primaju plate iz budžeta, ali se mogu smatrati državnim sektorom.

Istovremeno sa racionalizacijom u javnom sektoru odvija se i proces privatizacije preduzeća u restrukturiranju i stečaja onih preduzeća koja neće niko da kupi. Procenjuje se da bi u ovom procesu moglo bez posla da ostane čak 40.000 ljudi.

Očekuje se 31. maj kada ističe zaštita preduzeća u restrukturiranju od poverilaca nakon čega bi velika većina njih mogla da završi u stečaju pošto bi poverioci mogli da zatraže od ovih preduzeća da isplate dugove. Ministarstvo privrede je brže-bolje krenulo u promenu zakona o privatizaciji i traži da 40 preduzeća ostane zaštićeno do 31. oktobra ove godine, a 17 preduzeća da ostane pod zaštitom od poverilaca još godinu dana. U ovih 17 preduzeća zaposleno je oko 21.000 ljudi koji bi tako mogli da sačuvaju posao još godinu dana. Ovo su najveća preduzeća koja će država proglasiti za strateški važna. To su FAP iz Priboja, PKB, Galenika, Fabrika maziva FAM iz Kruševca, pančevačka Petrohemija, rudnici Resavica, RTB Bor, Holding kompanija Pamučni kombinat Jumko iz Vranja,Trajal iz Kruševca, Ikarbus iz Beograda, holding preduzeća Kablovi Jagodina, Prva petoletka iz Trstenika, Politika AD, Petrohemija.

Zaposleni u ovim firmama, koji budu proglašeni za tehnološki višak, dobiće otpremnine, a u tzv. tranzicionom fondu nalazi se oko 16 milijardi dinara za ove namene.

Posle otkaza – trajno bez posla

Plan vlasti je da privatni sektor amortizuje ova otpuštanja, a tome bi trebalo da doprinesu i otpremnine zaposlenih koje bi oni trebalo da iskoriste za otpočinjanje sopstvenog biznisa. Međutim, kako napominje Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu najveći deo ljudi u tim preduzećima je u godinama kada će teško naći drugi posao, a otpremnine će biti dovoljne tek da se vrate dugovi i preživi godinu, dve.

„Privatni sektor ne može, a posebno u vreme krize, da apsorbuje značajan deo ljudi koji ostanu bez posla. Otežavajuća okolnost je i što jedan deo ljudi ima dosta godina. Osim dobrih majstora kojih je ostalo u tim preduzećima, teško da će ostali moći da nađu posao u privatnim firmama. Ako se podsetimo i kada je otpočela privatizacija za vreme Aleksandra Vlahovića kao ministra, govorilo se kako će ostati samo zdrava privreda i kako će onda ona da zaposli ljude. Danas samo u industriji radi 800.000 ljudi manje radi nego u 1990. godini. Tokom 2000-ih nešto od tih otpuštenih je zaposlio tercijarni sektor koji je bio u ekspanziji. A tada je privreda imala prosečan rast od 5,5 odsto, javne finansije nisu bile tako loše i svet je bio u ekspanziji. Sada, sa privredom u recesiji ne verujem da će moći privatni deo privrede da amortizuje taj udar“, ocenjuje Savić.

I dok problem preduzeća u restrukturiranju neminovno treba rešiti, pošto prave godišnji gubitak od oko 750 miliona evra i akumulirali su do sada oko četiri milijarde evra duga, ne plaćajući poreze, doprinose, obaveze prema dobavljačima, najveći su dužnici javnim preduzećima kao što su Srbijagas i EPS - ostaje pitanje zaposlenih u državnom sektoru.

Millojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu ocenjuje i da bez investicija, kojih nema na vidiku, privreda teško može prihvatiti otpuštene iz javnog sektora, ali tome treba dodati i 700 do 800.000 ljudi koji su već nezaposleni.

Šta bogati pričaju a šta rade?

Iako se prethodnih godina u javnosti stvorio skoro konsenzus da u državnom sektoru postoji ogroman višak, neki su licitirali i sa cifrom od 100.000 viška, neke analize ukazuju da Srbija zapravo u javnom sektoru ima zaposlenih na nivou zemalja novih članica EU i čak manje nego u zemljama zapadne Evrope. Na primer, u Srbiji u javnom sektoru radi sedam ljudi na 100 stanovnika, a u novim članicama EU - osam. To je čak dva puta manje nego u skandinavskim zemljama, gde je u javnom sektoru zaposleno čak 15,4 ljudi na 100 stanovnika.

Lošije stojimo kada se meri broj zaposlenih u javnom sektoru u odnosu na broj ukupno zaposlenih, ali zbog male ukupne zaposlenosti, za 25 odsto manje nego u zapadnoj Evorpi.

Tamo gde Srbija prednjači je trošak zarada za zaposlene u javnom sektoru u odnosu na BDP. Rashodi za zarade u Srbiji iznose 11 odsto BDP-a (bili su 12 odsto pre smanjenja plata). U Makedoniji je to šest odsto BDP-a, članicama EU Bugarskoj, Hrvatskoj i Rumuniji 9,6 odsto BDP-a. U svim ovim zemljama se od početka krize sprovode mere štednje i smanjenja deficita koje najčešće podstiču međunarodne finansijske organizacije kao što su MMF i Svetska banka kao i sama Evropska unija. Međutim, ako uzmemo u obzir savet jednog švedskog ekonomiste siromašnim državama - „ne slušajte šta vam bogati govore nego gledajte šta oni rade u svojim zemljama“ - mogli bi zaključiti da se gore navedene države nisu usrećile, jer je potrošnja razvijenih evropskih država na zaposlene u javnom sektoru daleko veća nego u istočnoevropskom delu EU. Tako je prosek rashoda za zarade u novim članicama 9,5 odsto BDP-a, a EU (svih 28 članica) 10,7 odsto BDP-a. U skandinavskim zemljama to je čak 15,2 odsto BDP-a.

Otpuštanja i narednih godina?

Kako bilo, ovih 9.000 koji će biti otpušteni ove godine, samo je početak, s obzirom na fiskalnu strategiju do 2017. godine, kao i sporazum sa MMF-om kojim je planirano, osim smanjenja i potom zamrzavanja zarada, smanjenje broja zaposlenih od po pet dosto godišnje, što je ukupno 15 odsto ili ukupno oko 75.000 zaposlenih. Izdvajanja države za zaposlene će se ovim merama smanjiti u realnom iznosu za čak oko 30 odsto u 2017. u odnosu na 2014. godinu.

U strategiji se ističe da se očekuje da se najveći deo smanjenja zaposlenih ostvari odlascima u penziju, mada je Fiskalni savet ocenio da to ne samo da nije moguće već da ne bi bilo ni dobro jer “ne postoji zamena za temeljne analize i precizne planove u kojim delovima javnog sektora i za koliko je potrebno smanjiti broj zaposlenih, kao i jasne kriterijume i metode po kojima bi se otpuštali najneproduktivniji radnici. Uz sve to, neophodno je pripremiti i reformu sistema zdravstva i prosvete koji su ubedljivo najveći državni sistemi (oko polovina ukupnog broja zaposlenih) kako bi ovi, izuzetno bitni delovi javnog sektora, mogli da zadrže (ako ne i unaprede) kvalitet svoje usluge sa osetno manjim brojem zaposlenih”.

Profesor Milojko Arsić, smatra da ako želimo da očuvamo kvalitet usluga javnog sektora kao što su zdravstvo ili obrazovanje, nema mnogo prostora za smanjivanje broja zaposlenih.

Smanjenje penzija i plata u javnom sektoru, ograničavanje naknada kao na primer za prekovremeni rad, kao i promene u Zakonu o radu kao što je ukidanje minulog rada koji je nekima koji su ranije radili u privatnom sektoru umanjilo plate i za 10 do 15 odsto, doveli su do smanjenja izdataka za zapsolene za 13 odsto u ovoj godini i sa te strane ostvarene su visoke uštede.

Kako objašnjava Arsić, ako se ne budu povećavale plate i ako se i sledeće dve godine smanji broj zaposlenih za po desetak hiljada Srbija će biti među zemljama sa najnižim rashodima za plate u javnom sektoru.

Odricanje od civililzacijskih dostignuća

„Broj zaposlenih u javnom sektoru nije glavni problem već je to nizak kvalitet usluga. Često se porede neuporedivi podaci kako bi se istaklo kako Srbija ima previše zaposlenih, ali se ne uzima u obzir da u drugim zemljama deo usluga obavlja privatni sektor, a u Srbiji javni. Kod smanjenja broja zaposlenih mora se voditi računa da ne dođe i do smanjenja kvaliteta i pre svega dostupnosti usluga. Na primer, privatno zdravstvo je kvalitetnije, ali i mnogo skuplje od državnog. Da li mi kao siromašna država treba da imamo kvalitetno i skupo lečenje koje može da plati samo mali deo stanovništva. Ipak je dostupnost zdravstva i prosvete civilizacijsko dostignuće i ne bi ga se trebalo odricati“, ukazuje Arsić, podsećajući da je tako nešto rađeno u Africi i Latinskoj Americi. Prema njegovim rečima, ako se spuste rashodi za plate u javnom sektoru ispod 10 odsto teško je dalje smanjivati, osim ako se ne privatizuju usluge.

On ističe da problem viška treba rešavati u sklopu reformi i tražiti veći kvalitet usluga i u zdravstvu, prosveti, policiji, pravosuđu... Takođe, mora se napustiti praksa partijskog, rođačkog i drugog zapošljavanja preko veze i uvesti sistem napredovanja u kom napreduju najbolji, a ne sa najboljom vezom.

Treba podsetiti i na čuvene agencije čiji broj su mnoge vlade do sada navodno htele da smanje, ali su nekako završavale kao odredište mnogih partijskih kadrova. U Srbiji postoji 46 organa koji se nalaze u sastavu ministarstava i čini ih 29 organa i 17 posebnih organizacija koji zapošljavaju ukupno 20.425 ljudi. Tu se nalaze, na primer, Poreska uprava, Uprava carina, Trezor... Takođe postoji i 16 nezavisnih regulatornih tela sa 790 zaposlenih koja su osnovana, uglavnom, u skladu sa direktivama EU. Tu su i četiri organizacije obaveznog socijalnog osiguranja (OOSO) sa 8.182 zaposlena. Na osnovu zakona o javnim agencijama postoji 14 agencija sa 1.552 zaposlena. Na kraju postoji i 18 institucija koje nisu osnovane po ovom zakonu, među njima ima čak i društava sa ograničenom odgovornošću i u njima radi 1.468 zaposlenih. Osim toga u administraciji radi 60.700 zaposlenih.

Treba podsetiti da je u nekadašnjem SIV-u, administraciji SFRJ koja se sastojala od šest republika, radilo oko 30.000 ljudi.