SAD destabilizuju Makedoniju

Posle Sirije i Ukrajine, SAD i Rusija su na poprištu novog, potencijalno “vrućeg” sudara na Balkanu, u Makedoniji – komentariše u analitičkom osvrtu na događaje u Skoplju

Endrju Koribko iz Ohaja, politički poznavalac posvećen ruskim međunarodnim odnosima, Bliskom istoku, Istočnoj Evropi i Centralnoj Aziji, trenutno na Državnom institutu za međunarodne odnose u Moskvi (“US-Russia Round Three: Macedonia”, http://russia-insider.com). To je treće po redu sučeljavanje te dve sile u tzv. novom hladnom ratu, posle američki režiranog rasplamsavanja rata u Siriji i prevrata u Ukrajini, u kojem SAD slede uglavnom jedan te isti model dejstva, najpre “kolor-revolucijom”, a onda, ukoliko pokušaj ne uspe, kombinovanjem “kolor” pritiska s elementima nekonvencionalnog rata, što je u makedonskom slučaju upad sasvim nedavno albanskih terorista u Kumanovo, tumači autor.

Za dalji tok događaja u Makedoniji presudan je u tom smislu i ishod sa Zapada podstaknutih demonstracija u Skoplju, organizovanih za 17. maj. A u kontekstu tih makedonoskih zbivanja trebalo bi razumeti i relativno nedavne izjave o stvaranju “velike Albanije”. Reč je o vladi koja sarađuje sa Rusijom. Ukoliko se ona ne ukloni pritiskom demonstrantima, uslediće koraci da se ta zemlja na drugi način gurne u haos, izlaže autor.

U Makedoniji, kao i u Siriji i Ukrajini

“To što se događa u Makedoniji nesumnjivo je produžetak američke već pokušane i isprobane destabilizacione taktike, i sledi po egzaktno istom scenariju kako se pre toga zbivalo u Siriji i Ukrajini”, piše Endrju Koribko.

Povezujuća nit događaja u Siriji, Ukrajini i Makedoniji je pojedinost da su to “proksi-ratovi između SAD i Rusije, s Vašingtonom u destruktivno-ofanzivnoj ulozi, i Rusijom u stabilizujućoj odbrani”.U Makedoniji je to malo teže uočljivo jer su tamošnja zbivanja u senci njene zvanične politike pridruživanja NATO paktu i Evropskoj uniji, zbog čega se vlada zemlje i obaveštajne službe ne mogu javno prozivati povodom saradnje sa odgovarajućim telima Rusije. Međutim, imenovanje jednog makedonskog diplomca Državnog instituta za međunarodne odnose u Moskvi za makedonskog ambasadora u Rusiji “jasno ukazuje na intenciju Skoplja da produbi veze s Moskvom”, navodi autor članka.

Skoplje Rusiji nije uvelo sankcije. Povrh toga, u vreme terorističkog iskušenja Rusija je podržala Makedoniju. I dalje, Makedonija je jedna od svega nekoliko zemalja Evrope čiji su predsednici 9. maja došli u Moskvu. U prestonici Rusije, predsednik Đorđe Ivanov sreo se s patrijarhom Kirilom, a to jeste privilegija rezervisana za važne prijatelje Rusije.

“Sve zajedno, može se uočiti da je Rusija rapidno razvila uticaj u Makedoniji, u sklopu njenih širih planova s gasovodom Balkanski tok, i može se podrazumevati da to uključuje i obaveštajnu saradnju i kontra-kolorrevolucionarnu pomoć”, navodi autor.

I demonstracijama i uz pomoć terorista

Endrju Koribko piše da se američki model za uklanjanje nepoželjnih režima sastoji iz nekoliko segmenata. Kada je zemlja naciljana za asimetrični napad, SAD preduzimaju kolor-revolucioni pokušaj kako bi promovisale “meku” destabilizaciju (koja, kako se moglo videti iz sirijskih i evro-majdanskih inovacija, ustvari uključuje i itekako mnogo prolivene krvi). Ne uspe li se da se tom taktikom ukloni demokratski izabrana i legitimna vlada, SAD tada “kreću da slede jedan nekonvecnionalni rat (terorizam i pobuna) da povećaju pritisak, u nadi da je to dovoljno da se svrgne vlast” zemlje koja je u pitanju.

Krajnji scenario u svim slučajevima je da se isprovocira konvencionalna vojna intervencija, u slučaju da su pokušaji u prethone dve faze neuspešni. To se maskira “humanitarnom intervencijom”, “odgovornošću da se uzme u zaštitu...” ili “anti-terorističkom operacijom”.

U Ukrajini se uspelo kolor-revolucijom, ali to nije prošlo u Siriji, i otud u toj zemlji nekonvencionalni rat. “Ista stvar se događa u Makedoniji, upravo sada, makar i uz borce trenirane od ISIL.”

SAD su smišljeno vratile u život jednu od najopasnijih terorističkih grupa na Balkanu, Kosovsku oslobodilačku armiju, samo da bi podstakle etničku podelu između Albanaca i slovenskih Makedonaca – i olakšale plan za promenu režima. Strategija je da se primeni mehanizam dvojnog pritiska.

Tempirna bomba Velike Albanije

Sva tri geopolitička konflikta u novom hladnu ratu, u Siriji, u Ukrajini i u Makedoniji, imaju veze sa energetskom strategijom SAD u Evroaziji i voljom Vašingtona da dominira nad ključnim tranzitnim tokovima na tom superkontinentu. U Siriji, predsednik Bašar Asad se saglasio da sa Iranom i Irakom gradi Gasovod prijateljstva, i gas iz Zaliva doprema na tržište EU. To nije u skladu s planovima da Katar i Saudi Arabija, rivalskim gasovodom kroz Jordan i Siriju, dopreme u EU ne-iranski gas. Asadovi i sirijski problemi počeli su kada se predsednik nije priklonio alternativi i nastojanju da se zaobiđe Iran.

U Ukrajini, problem je stvoren pokušajem da se najvažniji geostrateški energetski put Rusije, kroz tu zemlju, stavi pod kontrolu SAD – što bi Americi omogućilo kontrolu i EU i Rusije.

Kada su SAD uspele u Ukrajini, u Vašingtonu se nije imalo u vidu da će Rusija, suspendovani Južni tok zameniti Turskim/Balkanskim tokom, a da će se tranzit ruskog gasa kroz Ukrajinu ukinuti od 2019. na dalje.

Sada, u Makedoniji, SAD su rešene da razore Turski/Balkanski tok, videći njegovo samo postojanje kao umanjivanje američkog “uspeha” u Ukrajini. I povrh svega, žele da na svaki način spreče ruski uticaj na Balkanu, uz pomoć gasovodnih planova. Strahuju da bi takav razvoj inicirao “multipolarni udar” u strateški ranjivom zadnjem dvorištu EU.

Geopolitika nalaže da je Makedonija usko grlo bilo koje integracije sever-jug kroz Balkan, i odatle frenetična utakmica između SAD i Rusije oko njene stabilnosti i strateške trajektorije. Budućnost Balkana “skoro bukvalno” vodi kroz Makedoniju, a njeno priklanjanje ili unipolarnom ili multipolarnom svetu, proizvešće vibracije širom celog kontinenta, direktno utičući na prirodu odnosa SAD i EU i Rusije i EU, piše autor.

Jednu stranu reprezentuje koncept velike Albanije, drugu koncept Južnog toka. U tom smislu Balkan tok je više nego komad fizičke energetske infrastrukture, jer je gasovod magnet multipolarnosti i prema tome atraktivna alternativa hazardu EU integracije, piše Koribko.

Rusko uvažavanje suverenosti i nezavisnosti partnera je okrepljujuće, i otud tolika podrška za tako kratko vreme. Suočen s takvim takmacem, jednopolarni svet je odlučio da rivala sabotira “aktiviranjem vremenske bombe Velike Albanije, koja preti da region gurne u haos i prekine multipolarnu integraciju, započetu mimo njegove kontrole”, piše Endrju Koribko. Njegov članak objavljen je u oči nedeljnih demonstracija protiv vlade u Skoplju.