Rusija i ratni saveznici

U nedelji pred minuli Uskrs, predsednik Vladimir Putin posetio je Marfino, jedno pribaltičko rusko selo blizu varoši Staraja Rus, u širem okruženju Sankt Petersburga – gde je, duboko se poklonivši senima tu sahranjenih sovjetskih boraca u velikom otadžbinskom ratu, položio buket crvenih ruža u znak sećanja. Navršilo se 70 godina od svetske pobede nad fašizmom i poseta šefa Kremlja Baltiku ima veze s tom godišnjicom. Rusija se sprema da taj jubilej posebno obeleži, potsetivši na njen presudni doprinos trijumfalnom obrtu protiv Hitlera.

Kod Rusa, datumi kao što je taj ne promiču rutinski, zbog žrtava. Rat s fašistima koštao je Sovjete, pre svega Rusiju, oko 27 miliona poginulih – ali valjak njihove teško pogođene, a onda u usolovima rata, iz pepela preporođene vojne sile je taj koji je nacističkoj Nemačkoj na kraju slomio kičmu. U tom smislu, pobeda koja se s razlogom pamti od strane svih onih širom sveta koji su joj bilo kako doprineli, s posebnim razlogom i sa svetom pažnjom se pamti i čuva u uspomenama Rusa. Ona i boli i čuva se sa ponosom.

Najveći i najpošteniji praznik

U takvom odnosu Rusa prema prošlosti nema slučajnosti. Nije slučajno što je Putin svoje prve ruže poginulima doneo u Marfino. Čak i mlađe generacije znaju da je to zemlja dobro natopljena ruskom krvlju. Najveći broj tu sahranjenih boraca je iz borbi za Staru Rus, varoš kraj železničkog čvora na pravcu Lenjingrad, danas Sankt Petersburg – Moskva. Zbog takve svoje pozicije, Staraja Rus je tokom rata bila centralni beočug ruskog severo-zapadnog (baltičkog) fronta i pozornica besprimernog herojstva boraca. Dve i po godine – 880 dana su trajale borbe za to mesto, oslobađano, gubljeno i ponovo oslobađano. Završene su, dabome, sovjetskom pobedom, ali uz ogromnu cenu u životima 850 hiljada sovjetskih palih boraca. Broj ranjenih i poginulih u borbama za Staru Rus dosegao je dva miliona ljudi, i ponosni grad je za tu patnju nagrađen Ordenom Velikog otadžbinskog rata.

A bilans žrtava, skoro da i takav kakav je - nije konačan, s obzirom da je blizu Novgoroda, u šumama Smoljenska i oko Sankt-Pedtersburga, oko trinaest hiljada dugo nepoznatih posmrtnih ostataka boraca Otadzbinskog rata locirano, pronađeno i sahranjeno tek prošle godine.

Posle posete kosturnici u Marfinu, Putin se sreo s malim brojem još živih boraca severozapadnog fronta. Govorio im je o svečanosti obeležavanja Dana pobede, rekavši da je godišnjica Velikog otadzbinskog rata iz tih razloga ruski “najvažniji i najpošteniji praznik” i iz tih razloga “dan velike pobede”.

Parada 9. maja

Ruski “najpošteniji praznik” razlikuje se od sličnih, u drugim zemljama koalicije protiv Hitlera. Razlikuje se iskrenom dirljivošću prizora susreta onih koji su još živi borci teškog rata. I razlikuje se dubokim poštovanjem njihove žrtve od strane mlađih generacija. Takvima teško pada današnje omalovažavanje ruskog ratnog napora, prekrajanjem istorijskog sećanja na zbivanja – uglavnom zbog promenjenih političkih potreba i obnovljenog antagonizma nekadašnjih sovjetskih saveznika. 

Ključni događaj ovogodišnjeg, jubilarnog praznovanja pobede je ruska vojna parada u Moskvi, u subotu 9. maja. Defile je najavljen kao najveći ikada održani prolaz vojske Crvenim trgom, a na tribinu pod zidinama Kremlja pozvani su i lideri brojnih zemalja sveta, pre svega zemalja nekadašnjih ratnih saveznica. Među njima i srpski.

Čak petnaest hiljada pripadnika armije bi trebalo da promaršira pred predsednikom Rusije, pred članovima ruske vlade i gostima. Među njima, i 75 srpskih gardista – saglasno najavama, verovatno jedinih predstavnika neke od republika bivše Jugoslavije.

Beograd je prenebregao američki savet da takav srpski gest nije poželjan. Kao što još odoleva i pritisku da se hladnoratovski odredi prema Rusiji, bez obzira na njegovu ubrzano nestajuću “neutralnost” prema NATO i Zapadu.

Potčinjena Evropa i ugrožena Rusija

Ruska vojska prodefilovaće najsavremenije naoružana. Dve stotine tenkova, artiljerijskih oruđa i raketa će zarolati širokim trgom i 140 aviona različitih tipova i svojstava će proleteti nebom iznad učesnika. Mnogo šta od toga videće se i prvi put, kao što je slučaj s tenkom T 14, navodno bez premca na modernom bojištu. Ono što rusku jubilarnu paradu pobede odlikuje od prethodnih, nisu ipak ni doživljaj, ni brojna vojska i moćno oružje, već politika, u koju je silom prilika ugrađen i ovaj događaj.

Parada sledi u okolnostima ponovne podele na kontinentu, naturene odlukom Vašingtona da jasno i glasno stavi na znanje da je gospodar Evrope - Amerika, i da Rusija, koja je nastojala da svoje odnose sa Zapadom razvija mimo interesa svetskog hegemona, sada još jedanput ima naspram sebe iznenada povampireni NATO.

Rapidno ekonomsko (i političko) zbliženje evropskog Zapada i Rusije tokom više od dvadeset godina, naročito Nemačke i Rusije, procenjeno je u Sjedinjenim Državama alarmantno opasnim za američke interese. Evropa s Rusijom brzo bi ugrozila američku svetsku poziciju.

Ratni avanturizam SAD – američki belodano lažni razlozi za agresiju na Irak, promašaj Vašingtona sa Avganistanom i sumanuto razmahivanje batinom u korist narastanja islamskog ekstremizma u meri u kojoj se to nije moglo ni zamisliti, pomogao je da se u Evropi postavi pitanje svrsishodnosti daljeg postojanja i izdržavanja uglavnom američki korišćenog NATO pakta. Čemu anti-komunistički pakt ako u Evropi nema više komunizma? Iščezlo je opravdanje a ogolila se kolonijalna suština evropski izdržavane američke vojno-političke mašine. Čak se počelo s licitiranjem finansijskih doprinosa za organizaciju – nisu li previsoki sa stanovišta potrebe za ekonomskim razvojem?

Suočena s frontom neočekivanih sumnjivaca, s vazalima na ivici političke pobune, Amerika se obrela prinuđena da pronađe način i izvrši prestrojavanje. Izlaz je pronađen pučem u Ukrajini. I potonjim dokazivanjem propagande da su, inače prekrasno jasne bezbednosne posledice tog događaja za Rusiju (naročito uz već ranije objavljeno dovlačenje američkih raketa u Poljsku i Rumuniju), i logične protiv-mere Moskve vraćanjem pod njenu kontrolu Krima, tobože izraz namera Rusije da silom vrati točak istorije. Da ugrozi istočnu Evropu.

Koliko će ih doći?

Dakle – ove godine, parada u Moskvi sledi unutar miljea najoštrije rusko-američke političke konfrontacije, tokom koje Vašington nastoji da disciplinuje pokolebane evropske saveznike. Pritisak je od zemlje do zemlje, uz instrukciju da se tribina na Crvenom trgu bojkotuje. Predsednik Češke, Miloš Zeman, jedan je od retkih koji su nameravali da postupe protiv uputstva.

“Pobeda nad Hitlerom bila bi nemogućna bez Sovjetskog Saveza”, obrazložio je predsednik Češke. “Ja odlazim u znak uvažavanja fakta da moja zemlja ne mora govoriti nemački – da danas ne moramo reći ‘Hajl Hitler!”, citiran je Zeman. Doživeo je međutim da mu američki ambasador u Pragu održi lekciju i to na češkoj televiziji, o “neprikladnosti” odluke da ide u Moskvu.

Ponosni Čeh je odgovorio da neće dopustiti da mu jedan ambasador pridikuje o svrsishodnosti putovanja u inostranstvo, makar i američki. Jer, ni češki ambasador u Vašingtonu ne deli savete Baraku Obami.

Podigla se politička prašina. Ipak, nije izvesno da će Milos Zeman odoleti. Službeni govornik Praga saopštio je naknadno da predsednik možda neće biti u mogućnosti da... Što, pak, nije izjavio predstavnik Srbije, niti predstavnik Grčke, ni predstavnik Kipra. I mnogi drugi ne-Evropljani. Recimo, predstavnik predsednika Kine.

Na spisku Kremlja za tribinu ima 68 svetskih lidera, među kojima su i svi nekadasnji ratni saveznici, od predsednika SAD na dalje. Ali, daleko je od izglednog da će se uz Putina na tribini pojaviti i lideri članica NATO, pa i neki davni ali sada već bivši saveznici. Slavi se pobeda, ali poštuju se neki novi savezi, nezamislivi uz prigodu koje se ta pobeda tiče.

U Estoniji, sasvim blizu ratnog poprišta Stare Rusi, okupljaju se i legalno paradiraju nacisti, potomci i sledbenici poraženih Hitlerovih saveznika u velikom ratu. Tvrdi se, u ime demokratskih prava Estonaca, ali konci su se pomrsili. Parada u Moskvi će tako proći, a ostaće neizvesno ko na kakvu pobedu misli i kako se ti sada pomešani uzroci i posledice, kada je reč o prošlosti, mogu rasplesti u budućnosti.