Sankcione muke Obame sa Evropljanima

Pitanje daljih odnosa s Moskvom raskolilo je Evropu ali, takođe, i predvodnicu Zapada Ameriku i u Evropi vodeću Nemačku. Sporna je pojedinost koliko još dugo, i kojom je žestinom potrebno ekonomski (sankacijama) kažnjavati Rusiju i da li Ukrajini – jer cela kriza u odnosima s Rusijom je i otvorena svrgavanjem legalne vlasti u Ukrajini (što je godinama finansirala i pedantno organizovala Amerika) – sada još treba doturiti i ubitačno zapadno oružje.

Predsednik SAD Barak Obama okleva da za sada o tome donese odluku. Vezuje mu ruke nemačko-francuska inicijativa pregovaranja s Rusijom, u korist produženog primirja ugovorenog sporazumom u Minsku. Međutim, krugovi republikanaca, pojedini visoki funkcioneri administracije (potpredsednik Dzo Bajden, državni sekretar Dzon Keri, pomoćnik sekretara za Evropu Viktorija Nuland…) i evropski trabanti Amerike, Britanija, Poljska i enklave Baltika, pozivaju da se baš to učini. Ideja je da se Kijev vojno opremi i slomi pobunjeni istok zemlje, ofanzivom kakvu su Amerikanci spremili Hrvatima, svojevremeno protiv Srba u Srpskoj Krajini.

Košta Rusiju ali i Evropu. Ne košta Ameriku

Dakle, o sankcijama. Međusobno nesložna EU objavila ih je protiv volje i tek pošto su Barak Obama i Dzo Bajden, šef države i potpredsednik SAD na tome lično insistirali kod vodećih lidera (“Biden Says US Forced EU Countries to Impose Sanctions Against Russia ” En.RIA.RU). Zabrana trgovine, finansijske saradnje i daljih poslova već košta Rusiju. Ali i Evropu. Nemačku, sankcije Rusiji su koštale 11,7 odsto smanjene trgovine s Moskvom (za pola godine) u 2014. – na 67,7 milijardi evra vrednosti. Francusku, Italiju i pojedine druge zemlje takođe. Zbog otsustva veće trgovine, zavedeni bojkot ne košta SAD.

Sankcije Evrope Rusiji ističu jula. Proglašavane su

u etapama, počev od marta 2014. – najpre zabranom pojedincima u Rusiji da putuju u EU i SAD i zamrzavanjem njihovih računa u tamošnjim bankama, zatim blokiranjem ruskih banaka i kreditnih institucija a potom i sirovinskih kompanija, i na kraju, zabranom zapadnih kredita, ali i kupovine na Zapadu visoke tehnologije za eksploataciju nafte i gasa.

Mere su zavedene na godinu dana. Jula meseca ih treba produžiti, ukloniti ili ublažiti. Međutim, postoji pritisak Poljske, baltičkih država i Britanije, da se kazne kojima važnost ističe jula 2015, produže već marta “preventivno” – i to narednih dana, na samitu šefova Unije sredinom nedelje, time što bi se usvojila jedna u tom smislu obavezujuća deklaracija.

Preko svojih “releja” unutar EU, takvu žurbu da se kazne Rusiji produže, inicira Amerika.

Prognoza posmatrača je da se “preventivno” produžavanje karantina Rusiji pre vremena ipak neće dogoditi. Neće biti zahtevane jednoglasnosti u izglasavanju odluke. Kako stvari stoje, sačekaće se da se do jula vidi razvoj događaja u samoj Ukrajini, na njenom unutrašnjem frontu.

Živeti s Rusijom

Glavna novost je, međutim, uočljiviji otpor pojedinih država američki dizajniranoj kaznenoj politici Evrope prema Rusiji uopšte. Glasnije se nego u početku ispoljava stav da to “ne može tako u beskraj”, da se u krizi koja je stvorena “mora biti realan”, i da se ne sme dopustiti da u ekonomskom bojkotu Rusije dara nadmaši meru, jer “u Evropi treba živeti s Rusijom”.

Poenta je da se u nastavku rešavanja stvari mora ipak sarađivati s Moskvom. Potraga za političkim rešenjem na jugo-istoku Ukrajine “može potrajati decenijama, a to ne znači da se Zapad sve to vreme mora sukobljavati s Rusijom”, prenela je stav nemačkog ministra Franka-Valtera Štajnmajera ruska Nezavisimaja gazeta.

Nemačka ne odriče mogućnost sankcija “kao instrumenta uticaja”, ali “drži, to je krajnja opcija”, i potrebno je pribeći joj “jedino u slučaju da je iscrpena moć diplomatije” (“Вашингтон и Брюссель разошлись в санкционном вопросе”, NG.ru  ) .

Kancelar Angela Merkel konferisala je o krizi s predsednikom Evrokomisije Žan-Klodom Junkerom, pa posle toga kaže: “Za sada, mi konstatujemo krhki režim  prekida vatre koji bi smo želeli da učinimo stabilnim. Dotakli smo se pitanja sankcija, ali glavno pitanje se ticalo produženja naših napora i prekida krvoprolića!” 

“Zemlje Evrope raskolila je geopolitička strategija SAD”, smatra Anri Tampl, francuski stručnjak za međunarodno pravo, koji, kao posledicu američkog dejstva, zapaža dve frakcije unutar EU, “neprijateljski anti-rusku i onu realističnu”. “Realističnu” formaciju predvode Nemačka, Francuska i Italija, ali ove nisu i jedine u, reklo bi se, brojnijem taboru, u kojem su sve glasnije još i Mađarska, Austrija, Slovačka, Češka, Grčka ...  

Nove, ili produžene sankcije Rusiji, ne bi bile od pomoći za obustavu vatre u istočnoj Ukrajini, izjavio je na primer Robert Fico, predsednik vlade Slovačke. “Potrebno je podržati prekid vatre, a mi ćemo tome teško doprineti govoreći da ćemo uvesti neke nove i sve dalje i dalje sankcije”, izjavio je premijer Slovačke. Fico je i ranije govorio da su sankcije Rusiji “besmislene i kontra-produktivne”, potseća Rojters.

MekKejn ne trpi Štajnmajera

U kojoj meri je to sve kontrastno u odnosu na izjavu Poljaka, predsednika Evropskog saveta Donalda Tuska štampi, kada u Vašingtonu, gde se u ime Evrope savetovao s Barakom Obamom, kaže: “Sankcije, a ne dijalog! (“EU’s Tusk Wants Rušia

Sanctions, Not Dialogue”, Reuters) Sankcije – sve dok Kijev ne uspostavi potpunu kontrolu nad celom teritorijom Ukrajine, uključujući i kontrolu ruske granice.

“Ja sam skeptičan povodom dobre volje Rusa, i ubeđen sam da je održavanje pritiska ono što je potrebno, a ne diskusija pojedinosti”, izjavio je Tusk u Americi (citirala ga je La Stampa). 

Ali to što kaže ovaj Poljak na funkciji to nije stav EU, to je stav SAD a u Evropi protagonisti su mu Britanija i Poljska, evropski stubovi u nastojanju da se evropski Zapad konfrontira s Rusijom.

Stav Berlina da je u Evropi potrebno pronaći formulu suživota Zapada i Rusije podstakao je izražene nesimpatije u zatrovano antiruskom bloku političara u SAD. Poseta Franka-Valtera Štajnmajera Vašingtonu prošle nedelje, ponudila je ratobornoj perjanici američkih republikanaca senatoru Dzonu MekKejnu priliku da, verbalno linčujući ministra Nemačke, još jedanput javno kaštiguje Berlin – zbog tobožnje neodlučnosti Nemačke, u američki podsticanoj konfrontaciji Evrope s Rusijom povodom Ukrajine.

Štajnmajer je polaznik “diplomatske škole Nevila Čemberlena”, rekao je MekKejn o nemačkom ministru, aludirajući na davnog premijera Britanije, u oči Drugog svetskog rata, koji je naivno poverovao da će se Britanija spasti ratovanja s Nemačkom ako na račun Čehoslovačke udovolji Hitleru. “Ministar Nemačke je onaj isti momak koji odbija, a i njegova vlada, da ozakoni bilo kakve restrikcije povodom ponašanja Vladimira Putina, koji dok mi ovde govorimo ubija Ukrajince”, dodao je MekKejn. “On kod mene ne uživa ni na koji način nikakav kredibilitet”, zapečatio je to svoje o nemačkom ministru i o Berlinu senator.

Nemački Dojče vele, koji je uz druge svetske agencije takođe preneo pojedinosti o ovakvom republikanskom “dočeku Štajnmajera”, objašnjva da je u javnim nesimpatijama za ministra reč zapravo o “mekim” EU sankcijama Rusiji. Za razliku od američkih, oštrijih ( ali sasvim prikladnih manjoj trgovini SAD i Rusije, te i manjoj šteti od sankcija  za Ameriku ). Od Evropljana, SAD zahtevaju “da Brisel i pojedine vlade uzmu oštriji kurs”, kaže Dojče vele.

Monstruozna paralela

MekKejnova monstruozna paralela Hitler-Putin je opasna bezobzirnost. Ali, nesrećom po Evropljane, kojima se u Ukrajini uvaljuje jedan američki proizveden, za sada srećom samo unutar-ukrajinski rat, čija je svrha da parališe Evropu i preseče njeno započeto ekonomsko srastanje uz Rusiju, te da od Poljske, Baltika, Češke, Slovačke, Mađarske, Bugarske, Rumunije i ovako silom preobraćene Ukrajine i drugih u istočnoj Evropi, stvori čvrst anti-ruski zid – “Hitler današnji Putin” nije senatorova izmišljotina. To je proizvod propagandne mašine koja je u SAD puštena u pogon, uz uzbunu da “Rusija ustaje na noge” – jer, nespremna je da se povinuje Vašingtonu već sama vodi svoje poslove.

Drugi izvor američkih podozrenja je, međutim, Nemačka, bez obzira što se u Americi o tome ne govori “ruskim jezikom”. Nemački ekonomski poslovi s Moskvom zavidno su brzo narastali posle hladnog rata. Uznemirujuće. Više od četiri hiljade nemačkih firmi imalo je u jednom trenutku, pre sankcija, svoje ogranke na tlu Rusije. A za Nemačkom su sledile i druge članice briselske integracije, Francuska, Italija.., dok je mnogima manjim, kao što više nego upečatljivo dočarava Orbanova Mađarska, a i Srbija, postalo dragoceno što u evroazijskom prostoru odjednom imaju priliku da sarađuju u oba pravca. Bez uslovljavanja “ili-ili”.

Zbog Nemačke i Rusije, SAD su uza sebe

privukle Poljsku, da naoružavši je, načine od Varšave bedem prema Rusiji, ali i protiv-težu Berlinu unutar Evropske unije. Tokom sledećih sedam godina ( do 2022. ) Poljska će potrošiti više od 42 milijarde dolara, da bi stekla “poljske kandze” – raketne projektile koje će joj pretežno isporučiti američki “Lokid-Marten”. Varšava žuri da na svoju stranu prevuče balans vojne moći – unutar Evropske unije.

Cilj američke propagandne halabuke je da se zamagli prostor još nedavnih događaja, i da se u proizvedenoj amneziji javnosti, logično zameni nelogičnim – te da niko sebe ne upita iz kojih se razloga američko oružje doprema uz granicu s Rusijom, već se poteže zašto Rusija razmešta svoje trupe i svoje oružje po svojoj, ruskoj teritoriji. Te da se u tome pronađe argument za poziv da se “Putin zaustavi dok još ima vremena”. Ipak, debata o sudbini sankcija nagoveštava da je šok prvog pritiska ( usto i, moglo bi se uskoro pokazati, koncepcijskim rušenjem nesrećnog putničkog aviona iznad Ukrajine ) prošao. Sve veći broj članica EU izvodi troškovnik cele afere, a saldo je sasvim neobičan. Prihodne stavke su samo u američkoj numeričkoj koloni. Evropljani su na gubitku.