Da li će oživeti Južni tok?

Posle sloma poduhvata Južni tok – izgradnje gasovoda iz Rusije do zapadnoevropskih potrošača – Rusija je ugovorila velike gasovode prema Kini i skrenula gasovod prema Evropi – u Tursku. Od kako je, početkom decembra prošle godine, ruski predsednik Vladimir Putin objavio da Rusija napušta Južni tok zbog protivljenja Evropske unije, ponavlja se pitanje da li je ipak moguće da se Južni tok “vrati”.

Ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Čepurin, juče u Beogradu “podgrejao” je ovakva razmišljanja. On je izjavio da cena ruskog gasa do leta može da bude značajno smanjena, kao i da buduća trasa za snabdevanje Evrope gasom mora preći preko teritorije Srbije. Čepurin je rekao da treba razmatrati pitanje kako će se transportovati gas za četiri godine, kada istekne ugovor o transportu ruskog gasa preko Ukrajine, i koje su alternative gasovodu Južni tok nakon odustajanja od tog projekta.

"Treba tačno proceniti interes i mi smatramo da su u tom domenu važna tri elementa - sigurnost isporuke, mogućnost da se obezbede zagarantovane količine i konkuretna cena gasa", rekao je Čepurin na otvaranju rusko-srpske privredne izložbe u Beogradu. On je istakao da Rusija “polazi od toga da gasna magistrala mora preći preko teritorije Srbije”.

Evropske i ruske potrebe i američke ponude

Ako se posmatraju razumni razlozi za “povratak” Južnog toka, onda bi se moglo reći da je moguća obnova ovog poduhvata. Ne samo da je to moguće, nego izgleda da je neophodno, bez obzira da li bi trasa išla preko Bugarske ili Turske (Južni tok ili Turski tok).

Zašto? Zato što evropske zemlje sada obezbeđuju iz Rusije, u proseku, oko 30 posto svojih potreba za prirodnim gasom. Sve procene govore da će potrebe za prirodnim gasom u Evropi nastaviti da se povećavaju i da bi zato uvoz iz Rusije trebalo da raste. Veće količine gasa, međutim, neće moći da se dopreme u Evropu iz Rusije, ne samo zato što su postojeći gasovodi nedovoljnog kapaciteta nego i zato što je Rusija najavila zatvaranje (za 4-5 godina) gasovoda prema Evropi koji idu preko Ukrajine.

Pored potreba zapadnoevropskih zemalja, postoji i potreba Rusije da izvozi gas: obezbeđeni su značajni izvori gasa u Rusiji koji sada negde treba otpremiti? Odustajanjem od Južnog toka, trasom preko Bugarske, Rusija je preusmerila taj gasovodni put prema Turskoj ali ostaje pitanje kuda dalje sa tim gasom? Turska nikako ne može sama da potroši 60 milijardi kubika gasa godišnje planiranih za taj gasovod…

Suprotno ovim interesima, SAD se otvoreno zalažu, “svim sredstvima”, da spreče nove gasovode između Rusije i Evrope, smatrajući to svojim strateškim zadatkom. Da bi ovo ostvarile, SAD su ranije nudile izgradnju alternativnih gasovoda za snabdevanje zapadne Evrope (projekat Nabuco) a sada tome dodaju i ponudu gasa iz novih izvora – prerade gasnih škriljaca, bilo iz nalazišta u Evropi ili brodskim dopremanjem u kontejnerima sa američkog kontineta.

Političke prepreke gasovodu

Gradnja gasovoda iz Rusije ka Evropi mogla bi sada da ide trasom preko Turske, Grčke, Makedonije, Srbije (zaobilazeći, zasad, Bugarsku) ali trenutno izgleda kao da ostaju “na snazi” sve prepreke koje su izazvale odustajanje od prvobitne trase Južnog toka: 1) evropska birokratija i dalje može da zahteva od zemalja na pravcu zamišljenog gasovoda da postavljaju Rusiji neprihvatljive uslove za izgradnju i 2) SAD mogu nastaviti da “svim sredstvima” sprečavaju novi gasovod Rusija – zapadna Evropa.

U tom slučaju, prvo Grčka a zatim i ostale zemlje na novoj trasi gasovoda našle bi se pod “evroatlantskim” političkim pritiskom kakav Bugarska nije izdržala u prethodnoj kampanji oko Južnog toka…

Finasijske prepreke evro-ruskom poduhvatu

Prilikom izgradnje magistralnih gasovoda jedan od glavnih problema je finansiranje, s obzirom da ima mnogo zainteresovanih učesnika i da je ukupna cena veoma visoka. Rusija je do sada pokušavala da taj problem reši tako što je preuzimala ulogu investitora i organizatora, okupljajući na osnovu zajedničkih preduzeća i kreditiranja, države i firme duž trase gasovoda i u zemljama krajnjim korisnicama gasa.

Rusija je sada zvanično odustala od takve uloge i poručila korisnicima u evropskim zemljama da će dopremiti gas do Turske a odatle – kako ko ume…

Problem nastavka gradnje gasovoda iz Turske teško da će se rešiti bez zajedničke međunarodne organizacije zainteresovanih država i kompanija ali se sada ne vidi ko bi preuzeo tu ulogu – umesto Rusije.

Energetska budućnost potrošača gasa u Evropi

U najneizvesnijem scenariju po zemlje potrošače gasa, neće se graditi nijedna verzija Južnog toka: evropske zemlje poverovaće u mogućnost da nadoknade ruski gas proizvodnjom gasa iz škriljaca – što propagira i nudi SAD, a Rusija će svoje količine gasa namenjene izvozu – usmeriti na istok, u Kinu, Indiju… Postoji i mogućnost dopremanja gasa u Evropu iz potencijalnih izvorišta otkrivenih u mediteranskom basenu (Kipar, Katar, Iran, Libija). Međutim, ove zamene za ruski gas sada izgledaju dosta nepouzdane i teško je poverovati da će ozbiljne zemlje “na ovu kartu staviti” svoju energetsku budućnost.

Prema tome, šanse za obnovu Južnog toka (ili kao nastavak Turskog toka) su velike. Ako se može ponuditi koristan predlog u ovom trenutku, onda bi to bilo - da zainteresovane zemlje preuzmu inicijativu oko gradnje međunarodnog gasovoda iz Turske do zapada Evrope. Teško je proceniti da li interesi regiona kome je potreban gasovod mogu da nadvladaju “evroatlantski otpor jačanju veza Rusije i evropskih zemalja”, posebno dok traje sukobljavanje u Ukrajini. To će biti jasnije tek ako se pojave inicijative ove vrste kakvih, koliko je poznato, zasad nema.

Moguće je zakazivanje regionalne konferencije o ovoj temi na nivou nadležnih ministara i zainteresovanih kompanija, uz učešće predstavnika  administracije EU, sa ciljem da se usvoji zajednička izjava o potrebi i mogućnosti izgradnje gasovoda. Veštini političkih lidera ovih zemalja treba prepustiti da procene da li na ovoj konferenciji, od početka, treba da uzmu učešće i velike sile – Rusija i Kina, kao mogući kreditori, i SAD kao mogući najveći protivnik ovakve akcije.