Ruska armija i kriza Ukrajine

Kriza u Ukrajini je “prvi ozbiljan test” oružanih snaga Rusije, reformisanih ubrzanim tempom minulih godina, u nastojanju Kremlja da, prevaziđena, još sovjetski zasnovana vojska dobije “novi izgled”, piše Mihajil Barabanov, glavni urednik magazina The Moscow Defense Brief. Tekst je objavljen u ruskom listu Russia in Global Affairs, tribini afirmisanih autora pod uredništvom međunarodno priznatog ruskog analitičara Fjodora Lukjanova, te je i to podstrek da čitalac vidi šta jedan kvalifikovani hroničar vojnih zbivanja ima da kaže o vojnoj spremnosti Rusije.

Ispit je položen, smatra Barabanov. Koncept vojne reforme iz 2008. potvrdio se kao ispravan. Rusko vođstvo ima danas na raspolaganju “prilično efikasnu, sve vreme pripravnu vojnu silu, sposobnu za operacije širokih razmera u post-sovjetskom prostoru, bez mobilizacije ili dodatnog uvećanja”, pokazali su, po mišljenju autora, ruski potezi u Ukrajini.

Blokada baze ukrajinske vojne pešadije Privolnoje na Krimu, 2.3.2014.

Inscenacija događaja da se ne nazre Krim

Prva epizoda ispita nove vojske bio je Krim. Ruska “prikrivena vojna intervencija na Krimu”, kasnog februara i početkom marta 2014. mnoge je iznenadila, a neke među posmatračima na Zapadu i u Ukrajini, i motivisala za razgovor o novini “hibridnog rata”. Reč je o zamisli Moskve da se “pro-ruskom pokretu na Krimu pruži potpora sile i predupredi uplitanje ukrajinskih snaga bezbednosti” – što je izvedeno “lukavo i efektivno”.

Kako se danas zna – u akciji na poluostrvu sadejstvovale su desantne jedinice, Specnac i tada debitujuće Snage za posebne namene. Operacija je praćena iznenadnom proverom na bojevu gotovost Zapadne i delimično Centralne vojne oblasti (26. februara), koju je naredio predsednik Vladimir Putin. Deklarisani cilj vežbe ostvaren je prebacivanjem trupa, u većini slučajeva daleko od ukrajinske granice, u druge krajeve Rusije, uključujući severne regione. To je pomoglo da prebacivanje više hiljada ljudi Specnaca i padobranaca na Krim prođe neprimećeno, u trenutku kad i prebacivanje trupa na ukrajinsku granicu, u formi pritiska na Kijev da vojne snage ne može usmeriti na Krim.

Tokom operativnog raspoređivanja, jedinice i formacije ruske armije demonstrirale su vrlo visok nivo borbene gotovosti i pokretljivosti. Osamnaesta posebna motorizovana pešadijska brigada iz Čečenije stigla je 12. marta na Krim, prevalivši 900 kilometara do Kerčanskog tesnaca. Za njom je sledila 291 artiljerijska, iz Ingušetije.

“S vojnim transportnim avionima koji su pružili er-lift, preraspored trupa bio je impresivno brz i dobro organizovan. Praktično, sve borbeno spremne formacije iz centralnog dela Zapadne vojne oblasti i neke od snaga Južne i Centralne vojne oblasti bile su u martu i aprilu preraspoređene uz granicu s Ukrajinom. Motorizovane pešadijske brigade prebacile su se sopstvenim oklopljenim BTR-89/82 transporterima na točkovima. Saglasno zapadnim procenama, do kraja aprila 2014. nekih 80 hiljada ljudi (uključujući Krim) skoncentrisano je na granici sa Ukrajinom. Zapadni izveštaji kažu da je aprila, blizu granice sa Ukrajinom raspoređeno osam brigada (tri motorizovane pešadijske, tri za napad iz vazduha, jedna mornarička i jedna artiljerijska), četiri puka iz Druge i Četvrte divizije (tri tenkovske čete i jedna pešadijska motorizovana), 27 bataljon-taktičkih grupa (14 vazduhoplovnih, 12 motorizovano-pešadijskih i jedna marinaca), 13 iz snaga za specijalne zadatke i do 10 posebnih artiljerijskih bataljona”, navodi pisac članka.

Ruski vojnici na Krimu, februara 2014.

Kijev, Donbas, Mariupolj...

Ruske snage organizovane su  “u nekoliko grupa, usmerenih i prema Kijevu (kroz regione Sumi i Černigov) i prema Donbasu i južnoj Ukrajini (kroz Mariupolj). Te snage daleko su prevazilazile snage ukrajinske armije čija je, u martu objavljena mobilizacija tekla sporo, delimično i zato što su mesta njenog vojnog baziranja – kao u sovjetska vremena – pretežno u regionima na zapadu zemlje. Rapidni raspored ruskih trupa na Krimu i na granici sa Ukrajinom, kao i blokiranje ukrajinskih snaga na poluostrvu, učinilo je praktično nemogućim Kijevu da istupi s bilo kakvim efektivnim kontra-merama.”

Krim je inkorporairan u Rusiju za manje od mesec dana od početka operacija. Ukrajina je, međutim, antagonizirana čime je strateška pozicija Rusije otežana.

Takva opasnost mogla se eliminisati “ili promenom politike Kijeva ili slabljenjem Ukrajine na bilo koji način, po mogućstvu njenim raščlanjivanjem i integrisanjem ruski-govorećih regiona na jugu i istoku zemlje, tzv. Novorusije, u Rusiju”.

To je učinilo neizbežnom “drugu rundu” u Ukrajini, s obzirom da je ruski-govoreće stanovništvo na jugu i istoku zemlje inspirisano ulaskom Krima u Rusiju. Počeli su protesti i zauzimanje administrativnih zdanja i proklamovane su Luganjska i Donjecka narodna republika.

Ključni trenutak je nastupio kada je grupa Igora Strelkova stigla sa Krima u Slavjansk, 13. aprila. Kako je sam Strelkov rekao, u obelodanjenoj prepisci – njegove akcije bile su motivisane “punim poverenjem u vojnu pomoć Rusije”, sračunatu na očekivanje da će time biti sprečeno vojno uplitanje Kijeva, otprilike kako je to učinjeno i na Krimu.

U odgovoru na pobunu, nove ukrajinske vlasti počele su kontra-terorističku operaciju u Donbasu, i krenule su s nagomilavanjem trupa kako bi suzbile separatiste.

“U tom trenutku, Moskva je zauzela prilično dvosmislenu poziciju, naročito usred izražene negativne reakcije Zapada, zatečenog rapidno promenjenim statusom Krima i zabrinutog izgledima za kompletni kolaps Ukrajine kao temeljnog kamena u anti-ruskom sanitarnom kordonu”, piše Barabanov.

Kremlj zaustavljen sankcijama?

Ruske tvrde izjave i vojna koncentracija navele su Kijev da postupa oprezno i svoj odgovor u Donbasu ograniči na policijske akcije, jer je zamašan deo vladinih trupa imao zadatak da se suprotstavi ruskoj intervenciji. Ali ipak, kako je sve više i više ukrajinskih vojnika pristupalo anti-terorističkoj operaciji, krajem aprila, kampanja u Donbasu počela je da se razvija u oružanu konfrontaciju.

“Po svemu sudeći, rusko vođstvo nije bilo pripravno za odlučnu ukrajinsku reakciju, naročito usred narastajućih zapadnih sankcija. Kremlj je, izgleda, precenio stepen pro-ruskog ‘aktivizma’ na jugu i na istoku Ukrajine i slabost njenih novih vlasti, a potcenio je moć nacionalizma u Ukrajini i interesa njenih elita da sačuvaju nezavisnost i u njoj svoju ulogu”, ocenjuje autor članka.

Krajem aprila, ruski Savet bezbednosti odlučio je protiv slanja trupa u Ukrajinu. Maja, Rusija je počela povlačenje trupa dopremljenih na položaje uz granicu. Prvog juna, Savet federacije

anulirao je prethodni stav odrešenih ruku šefu države da odluči o intervenciji armijom u Ukrajini.

“Posledice su bile fatalne: Kijevu su ruke bile slobodne, i istok Ukrajine kliznuo je u krvav građanaski rat koji je dobijao u zamahu i dublje i dublje uvlačio u sukob Rusiju. Da je izvedena u aprilu i maju, ruska vojna invazija bi neizbežno dovela do rapidne dezintegracije ukrajinske države kakvu znamo danas i do kolapsa njenih oružanih snaga. To bi učinilo mogućnim da se ‘ukrajinsko pitanje’ reši na drastičan način, odvajanjem ruski-govorećih regiona i pretvaranjem ostatka Ukrajine  u drugorazrednu državu koja ne bi bila u stanju da ugrozi interese Rusije”, piše Mihajil Barabanov.

Čime su pobunjenicima priskočili iz Rusije

Na kraju, građanski rat u Donbasu je Rusiju prinudio da poveća pomoć pobunjenicima DNR i LNR, “pre svega oružjem i opremom a zatim, pretpostavlja se, i direktnim ali ograničenim učešćem u neprijateljstvima – pružanjem obaveštajne i artiljerijske potpore i možda angažovanjem određenih jedinica generalne i specijalne namene”.

Ta taktika kulminirala je porazom već istrošenih ukrajinskih snaga blizu Ilovska, krajem avgusta 2014. Jula te godine, Rusija je ponovo prišla trupama granici, očigledno da bi zasmetala operacijama ukrajinske armije protiv pobunjenika. Ali, kako do pravog rata Rusije i Ukrajine nije došlo, rigorozniji test “novog izgleda” ruske armije izostao je, kaže autor analize.

Po onome što je zapazio u dejstvima povodom Ukrajine, Barabanov procenjuje da je najveći prodor u reformi vojske ostvaren u logistici. Posle gruzijske kampanje, ruska armija godinama je uvećavala svoje sposobnosti strateškog manevra i zaposedanja položaja na velikim distancama, a to se pokazalo veoma praktičnim kada je počela kriza u Ukrajini. Kriza je ipak potvrdila i da su “slaba tačka” armije i dalje “dominirajući broj regruta obveznika, skraćen vojni rok (na godinu dana) i nedovoljno ljudi služećih po ugovoru”.

Rusija je deklarisala svoj cilj izgradnje “permanentno pripravne armije”, ali tokom 2014. “mnoge vojne jedinice i formacije nisu upotrebljene zbog manjka ljudstva u većini jedinica i ciklične prirode obuke regruta”. Kao rezultat, “permanentno pripravne” formacije mogle su da pošalju u zonu operacija ne više od po dve trećine svog ljudstva, ostavljajući iza sebe u kasarnama tek prispele neobučene regrute.

Sledeće ozbiljno pitanje je rezerva. Još nije urađen optimalni model rezerve za “novi izgled”. A, takođe, nedostaje i jasan mehanizam angažovanja dodatnih jedinica i formacija i popune gubitaka u vreme rata, kaže autor.

Najveći preobražaj vojske od osnivanja Crvene armije

Međutim, primedbe na stranu – ono što je u vojsci urađeno od 2008. na dalje slobodno se može uzeti za “najambiciozniju, najdosledniju i najplodonosniju vojnu reformu u Rusiji” ikada. Taj učinak ostvaren je materijalnim ulaganjima, ali pre svega novom idejom o armiji kao visoko pokretljivoj sili u “stalnoj borbenoj gotovosti”, a ne snazi zasnovanoj na regrutaciji, uz ideju o frontovskom ratovanju.

Reforme iz 2008. su “najveći ikada izveden preobražaj nacionalnih oružanih snaga od rođenja Crvene armije”, kaže autor članka. Gledano unatrag, promene su pokušavane još od 1992. Međutim, ni jedna nije dovođena do kraja, tako da su nekadašnji problemi sovjetske armije još i komplikovani novim, “kao što je neuspeh u nastojanju da se unajmi dovoljan broj ljudi za službu po ugovoru”.

Posle petodnevnog rata s Gruzijom (povodom Južne Osetije) reformski koraci su ubrzani. Put razvoja oružanih snaga utrt je promenjenom doktrinom odbrane. Njome je klasičan rat između vodećih sila sveta i Rusije oglašen malo verovatnim – naspram verovatnih lokalnih sukoba, podstaknutih u polju prostora bivšeg Sovjetskog Saveza.

Rusija je procenila da je ovo drugo izazov za koji je potrebno spremiti visoko pokretljive, odlično naoružane i visoko efikasne oružane snage – dok je “zaštita od drugih velikih sila (prvenstveno Sjedinjenih Država i NATO) poverena, skoro potpuno, strateškim nuklearnim snagama”, navodi autor analize.

Kao rezultat preorijentacije, armija je između 2008. i 2012. preobražena u “stalno pripravne snage”.

“Reforme su skoro prepolovile broj pukova i brigada, s najvećim zasecanjem u evropskom delu zemlje. U ‘staroj’ Moskovskoj vojnoj oblasti, 50 bataljona tenkovske i motorizovane pešadije svedeno je do 2010. na 22. Armijske jedinice na granici sa Ukrajinom deaktivirane su skoro potpuno, rasformiranjem Desete tenkovske divizije (koja se sastojala samo od Šestog moto-pešadijskog puka) u Voronježskoj i Kurskoj oblasti, gde je ostala samo magacinska baza za raspored Prve tenkovske brigade na dalje... Suštinski, moglo bi se govoriti o slabljenju armije u centralnim oblastima zemlje i na njenoj zapadnoj granici bez presedana. To je delimično popravljeno od strane (Sergeja) Šojgua 2013, kada su Druga tamanska moto-pešadijska divizija i Četvrta kantemirska tenkovska divizija (bivše brigade) preraspoređene van Moskve, ali obe i dalje poluosnažene.”

Kremlj zatečen udarom sa zapada?

“Vojna reforma 2008.-2012. degradirala je borbenu sposobnost Rusije u njenim zapadnim regionima, što ukazuje da je do ukrajinske krize (ili bar do 2013.) vojno-političko rukovodstvo smatralo oružane sukobe i borbene operacije velikih razmera u evropskom delu zemlje (uz izuzetak Kavkaza) skoro nemogućim!”

U isto vreme, veća pažnja je poklonjena pripremi za operacije u ograničenim sukobima u načelu, pa prikladno tome, i mobilnim i operativnim snagama. Kao rezultat, jedino su desantne jedinice izbegle smanjivanje ljudstva, sačuvale su svoje postojeće divizije i još uvećale snagu. Snage za specijalne operacije takođe, počele su da narastaju i povećale su bojevu gotovost. Smesta je započeta modernizacija jedinica vojnog vazduhoplovstva, praćena nabavkom velikog broja novih helikoptera. Najzad, početkom 2012, reformski ideolog, tadašnji šef Generalštaba general Nikolaj Makarov naredio je obrazovanje Komande snaga za specijalne operacije i Sajber komande.

Novi vojni vrh na čelu sa ministrom Šojguom zadržao je tu strukturu. Šojguov stil su iznenadne provere kojima se čitave vojne oblasti dovode u stanje bojeve gotovosti u trenutku. Velike formacije vojske prebacivane su s jednog na drugi kraj Rusije, “na štopericu”, bez prethodnih upozorenja. Taj mehanizam pokazao se korisnim kasnije, kada su slična prebacivanja vojske korišćena za pritisak na Ukrajinu. Kijev nije bio u stanju da raspozna ruske namere uz granicu. Drugi pozitivni faktor je ljudstvo – veliki broj oficira s realnim borbenim iskustvom u čečenskim ratovima, u kontra-terorističkim akcijama na Severnom Kavkazu i u različitim prethodnim sukobima u post-sovjetskom prostoru.

Održane su brojne vežbe, uključujući i redovne strateške manevre. Uvedeni su novo vojno obrazovanje i metode borbene obuke, a i regrutovan je povećani broj profesionalnih vojnika. Od 2007. na dalje, armiji se dostavlja najnovije lako i teško naoružanje, poboljšani su njen materijalni status i opremljenost, prvenstveno u vazduhoplovstvu i letačkim jedinicama.., optimistički nabraja autor članka o stanju ruske vojske u oči najvećih bezbednosnih iskušenja za Rusiju.