Geopolitika i dileme savremene Francuske

Francuska, kao jedna od najvećih zemalja Evrope i osnivač i inicijator Evropske unije, nalazi se poslednjih godina u senci suseda Nemačke. Nedavno je došla u centar svetske pažnje zbog tragičnog događaja kada su islamski fundamentalisti ubili karikaturiste satiričnog lista “Šarli ebdo” u Parizu.

Geopolitički položaj Francuske sve je komplikovaniji o čemu je u Institutu za evropske studije u četvrtak 29. januara, Nikola Jovanović, programski direktor Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj održao predavanje na temu “Geopolitika i dileme savremene Francuske”.

Između ambicije i realne moći

Francuska je istovremeno i severnoevropska i mediteranska sila, a delimično je i centralno evropska zemlja.

“Ovakav položaj omogućava Francuskoj da projektuje uticaj na svaki deo Evrope, pa i šire. Istovremeno ona nema dovoljno snage, ni populacije ni resursa da svuda gde bi želela paralelno projektuje silu. U Francuskoj je stalno tenzija između ambicije i njene realne moći”, objašnjava Jovanović.

Na zapadu, Francuska izlazi na Atlantski okean, dok se nalazi na kraju velike severnoevropske nizije. Jovanović tvrdi da, iako izlazi na Atlantski okean, Francuska nikada nije bila atlantska sila, za razliku od  Španije, Portugala ili Velike Britanije. Prema njegovim rečima, iako je Francuska bila imperijalna sila, nikada nije bila usmerena na stvaranje kolonijalnog carstva, kao što je to slučaj sa Velikom Britanijom, pa je lakše i razumeti zašto je De Gol tako lako dao nezavisnost Alžiru.

Sam Pariz nalazi se na odličnom geostrateškom položaju. Istovremeno je blizu Atlantika, nalazi se na kraju severnoevropske nizije, a u regionu Bos nalazi se najplodnija zemlja u Evropi što znači da će Francuska biti uvek prehrambeno nezavisna.

“Pariz se nalazi i dovoljno blizu Lamanša i najvećeg istorijskog protivnika Francuske - Velike Britanije. Šarl De Gol je za jedinog protivnika smatrao Veliku Britaniju, a ne ni Nemačku ni Rusiju. Francuska ima dosta komparativnih prednosti koje je i koristila. U dva navrata, za vreme Napoleona i posle Drugog svetskog rata, Francuska je bila blizu dominacije Evropom. Oči Francuske su uvek bile uprte na istok. Pre ujedinjenja Nemačke, na istoku je videla šansu za uvećanje teritorije, a nakon ujedinjenja odatle dolazi opasnost”, napominje Jovanović koji je bio i specijalni savetnik ministra inostranih poslova Srbije Vuka Jeremića dok je on bio na funkciji predsednika Generalne skupštine Ujedinjenih nacija.

Istorijske lekcije, Napoleon i De Gol

Francuska je imala sreću da posle dva najveća poraza i poniženja, sedmogodišnjeg rata sa Engleskom u 18. veku i početka Drugog svetskog rata, na njeno čelo dođu veliki ljudi. Posle rata sa Englezima ubrzo se pojavljuje Napoelon u čije vreme je Francuska doživela najslavniji period u istoriji i nalazila se blizu totalne dominacije nad Evropom.

“Najveća lekcija koju su Francuzi naučili od Napoleonovih osvajanja je da se suoče sa svojom slabošću. Shvatili su i da kada su sve zvezde na njihovoj strani, kada su protivnici kao što je Španija, Velika Britanija i Nemačka slabi, oni ne mogu sami dominirati Evropom”, kaže Jovanović, dodajući da je baš tada Napoleon prevideo uzdizanje Pruske i tako doprineo njenom dodatnom militarizovanju i centralizaciji, što je posle dovelo do ujedinjenja Nemačke.

Od tada Francuska pravi alijanse i sa ideološkim protivnicima kao što je Rusija ili sa velikim rivalima kao što je Velika Britanija samo da bi parirala Nemačkoj.

“Ali upravo te alijanse su donele velike traume Francuskoj. Recimo, u odnosima sa SAD, za De Gola je jedan od najvećih utisaka bio to što su oni ratovali protiv francuskih vojnika u Severnoj Africi, mada su Amerikanci mislili da rade dobru stvar. Takođe, iskrcavanje saveznika u Normandiji bila je velika trauma za De Gola. On je pisao o sastanku sa Čerčilom u njegovom vozu u Severnoj Africi gde je De Gol pitao može li Evropa sama da odgovori na nemačku vojnu dominaciju, na šta je Čerčil odgovorio da će uvek između Amerike i Francuske birati Ameriku i između pučine Atlantika i kontinenta Evrope uvek će mu biti važniji Atlantik. Između Francuske i SAD već u Drugom svetskom ratu pojavljuje se tenzija koja traje i dan danas. Francuska se jeste vratila u vojnu komandu NATO i mnogi to smatraju kao prilaženje Americi, ali mislim da Francuska nikada neće prići SAD”, smatra Jovanović.

Upravo De Gol je drugi veliki državnik, otac nacije koji se pojavio nakon najtežeg trenutka Francuske u istoriji, okupacije od strane Nemačke na početku Drugog svetskog rata. Prema Jovanovićevim rečima, De Gol je napravio Evropu posle Drugog svetskog rata po interesima Francuske i do kraja Hladnog rata to je bila francuska Evropa.

Odnosi sa Nemačkom i NATO

“Osnovni princip Francuske je suverenost po svaku cenu, zbog trauma koje je pretrpela 1940. godine kada su je napustili saveznici, ali i zbog njihovog povratka 1944. iskrcavanjem u Normandiji kao osvajača. Jedina alijansa koja je Francuskoj odgovarala i u kojoj je ona imala kontrolu nad dešavanjima trajala je od 1957. do 1990. godine. Ekonomska saradnja i pokušaj stvaranja evropskog budžeta je namera da se upregne nemački motor da radi za Evropu, od čega je najveće koristi imala Francuska kroz subvencije za poljoprivredu, regionalni razvoj..., a istovremeno da države zadrže suverenost. To je funkcionisalo dok je Nemačka bila podeljena i dok je morala da pristaje na to. Od završetka ekonomskog ujedinjenja Nemačke 2003. godine Francuska više nije u Evropi u kojoj ima dominantan položaj”, ističe Jovanović.

Francuska je imala i specifilne odnose sa NATO. Prema rečima Jovanovića, strategija NATO je bilo opkoljavanje Rusije a SAD i danas smatraju da kombinacija ljudstva, energenata i nuklearnog oružja i bogatstva, kapitala i tehnologije Evrope mogu da stvore drugi pol nasuprot Americi.

“Sada se razmatra može li taj drugi pol biti kombinacija Rusije i Kine”, napominje on,

De Gol je još 1959. godine izvukao mornaricu iz NATO, a 1966. godine je Francuska izašla iz vojne komande NATO i počela sama da razvija nuklearno oružje. U SAD su to smatrali izdajom i pukotinom u bloku protiv SSSR, ali De Gol nije dozvoljavao da suverenost i odbrana Francuske budu u bilo čijim rukama osim njenim.

“Francuska ima averziju i strah od sveta u kom postoji samo jedna supersila i tu automatski vidi opasnost za svoj suverenitet. De Gol već 1960-ih vidi dominaciju SAD nad SSSR, što Amerika nije videla, i flertuje sa SSSR iako je bio ubeđeni antikomunista. Iz istog razloga se Francuska suprotstavila i invaziji na Irak 2003. godine”, objašnjava Jovanović.

Ujedinjenje Nemačke donelo je novu sliku Evrope u kojoj Francuska više nije bila dominantna sila, a njena strategija bila je još snažnija integracija zbog koje Nemačka ne bi mogla da vodi samostalnu politiku. Odmah posle ujedinjenja Nemačke, Francuska predlaže mastrihtsku Evropu sa zajedničkom valutom i zajedničkom centralnom bankom.

“To je funkcionisalo do 2008. godine i ekonomske i političke krize. Sada se stvara treća Evropa i Francuska sada razmišlja koliko to odgovara njenim interesima. O istome razmišlja i Nemačka, ali čini mi se da će se najvažnije odluke pre donositi u Berlinu nego u Parizu. Plan Francuske je da u Evropi ostane tandem, da Nemačka ne uspostavi dominaciju, dok bi van Evrope Francuska sa svojim iskustvom u diplomatiji bila mnogo uticajnija od Nemačke”, kaže Jovanović.

Muslimansko stanovništvo

Francusku razdiru mnogi paradoksi. Jovanović ističe da je Francuska napravljena kao centralizovana zemlja sa jednim državnikom, ocem nacije.

“I Peta republika je zasnovana na predsedničkom sistemu, ali protivurečnost unosi duh 1968. godine koji je ostvario dominaciju u francuskim kulturnim i intelektualnim krugovima”, kaže on, dodajući da je veliki problem Francuske muslimansko stanovništvo u Francuskoj koje sve više gleda ka Islamskoj državi i kalifatu koji je objavio Al Bagdadi.

“Za muslimane je inherentno da se organizuju i deluju kroz stvaranje zemaljskog carstva, što sada predstavlja ISIS. Tu se javljaju protivrečnosti između muslimanske zajednice i sekularne laičke države kakva je Francuska.

Nekad je Arapima bio uzor panarapski pokret koji je bio manje islamski, a više arapski. Danas je to ISIS. Francuska je zemlja iz koje ima najviše ISIS boraca oko 1.500. Prvi francuski džihadisti išli su još 1995. godine u Bosnu, ali sa ratom u Siriji i stvaranjem virtuelnog kalifata to dobija novi značaj”, zaključio je Jovanović.