Terorizam u Francuskoj – od takfirizma do lumpenterorizma

Teroristički atentati koji su se odigrali u Parizu između 7. i 9. januara, u kojima je ubijeno sedamnaestoro građana, uzbudili su javnost u toj meri da su svi počeli da se pitaju kako država nije uspela da uhapsi ubice pre nego što su krenuli u akciju. Za razliku od drugih vrsta kriminala, javnost, u svim domenima koji se tiču terorizma, traži “rizik nula”. Nažalost, u novim uslovima, “rizik nula” nije ostvarljiv, pre svega, zbog mutacije terorizma od državnog, kontrolisanog, sa jasnim političkim porukama, ka ultrafanatičnom, bez osećaja za posledice i bez preterano jasne političke poruke.

Kriminolog Alan Boer je nove teroriste nazvao “gangsteroristima”, ukazujući da se oni transformišu u “lumpenteroriste”. Praveći analogiju sa Marksovim i Engelsovim terminom “lumpenproletarijat”, ali više na trockističkim osnovama (uspon fašizma), on objašnjava da se od hiperterorizma iz 2001. godine, stiglo do terorizma niskog intenziteta koji ima slične efekte.

Braća Kuaši su upravo ilustracija Boerove analize.

Amedi Kulibali u video snimku koji je snimljen uoči masakra

Otkrivanje takfirske ideologije

Rođeni u Parizu, u porodici alžirskog porekla, oni su vrlo rano ostali bez roditelja. Njihova adolescencija je prošla kroz menjanje domova za maloletnike i porodica u kojima su živeli. Prilično rano, oni su se okrenuli sitnom kriminalu. Po terorističkom atentatu Al Kaide u Americi, 2001. godine, oni su počeli da odlaze u džamiju gde su se upoznali sa Faridom Benjetuom, po zanimanju čistačem, a u slobodno vreme veroučiteljem u pariskoj džamiji Ada’va.

Benjetu je propagirao politički islam i bio pobornik takfirskog pokreta, šireći političke ideje Sajeda Kotba, ideologa egipatske Muslimanske braće. Naime, Kotb, pristalica takfirske ideologije, zagovarao je potpuni prekid sa modernim društvom u kome ne vlada šerijatsko pravo. Osnovan 1970. godine u Egiptu, takfirski pokret se pojavio u Francuskoj sredinom 90-ih godina i osnažio se posle Al Kaidinih atentata u Americi.

Takfirska ideologija, radikalna politička teorija sunitskih islamista, ne priznaje nikakvu državnu vlast niti društvo koje nije u skladu sa Kuranom i šerijatskim pravom. Međutim, oni uče svoje pripadnike da prikrivaju svoje ideje sve do trenutka kada pokret ojača i izađe iz senke.

Upoznavši se sa takfirskom ideologijom, braća Kuaši su sa Benjutuovog “učenja” u džamiji prešli da se sastaju kod njega u stanu, gde im je on potpaljivao mržnju protiv Amerike i njihovog rata u Iraku. Tu se i zasnovala teroristička ćelija zvana “Bit-Šomon” (po pariskoj četvrti). Šerifov san bio je da se priključi Al Zarkauiju, predstavniku Bin Ladena u Iraku. Međutim, hapšenje 2005. godine ga sprečava da ostvari svoj plan.

Farid Benjetu, “emir” braće Kuaši koji ih je uputio u takfirsku političku ideologiju

Odlazak za Jemen

U zatvoru Fleri-Merožis, Šerif se upoznao sa kriminalcem Amedijem Kulibalijem, a potom i sa Džamelom Begalom, teroristom koji je, 2001. godine, planirao teroristički napad na američku ambasadu u Parizu. Begal je smatran za “veroučitelja” i stručnjaka za borbu, jer je proveo pola godine u Avganistanu gde je prošao kroz vojnu obuku. Kuaši i Kulibali postali su njegovi učenici. Kasnije, kada je Begal prebačen u kućni pritvor u Kantalu, Kuaši i Kulibali su ga redovno posećivali.

Postavši Begalovi vojnici, on su dobili zadatak da iz zatvora oslobode Smaina Ait Ali Belkasema, kriminalca osuđenog na doživotni zatvor zbog terorističke akcije na stanici Orsej, 1995. godine. Posle neuspešnog pokušaja oslobađanja Belkasema, čitava ćelija “Bit-Šomon” bila je uhapšena, ali Šerif Kuaši je, zbog nedostatka dokaza, bio pušten.

U zatvoru i van zatvora, braća Kuaši i Kulibali imali su prilike da se sretnu sa džihadističkim veteranima koji su se borili u Faludži, bivali ranjavani i tako stekli veliku reputaciju koja ih je unapredila u hijerarhiji kriminalaca, ubica i terorista.

Braća Kuaši su stavljena pod prismotru kada su američke obaveštajne službe javile Francuzima da je Said, 2011. godine, išao za Oman, a potom za Jemen. Šerif se pridružio bratu, mada je bio pod kontrolom policije i, teorijski, nije mogao da napusti teritoriju Francuske.

Džamel Begal, terorista i ideolog političkog islama

Od oružanih pljački ka političkom islamu

Amedi Kulibali, čiji su roditelji poreklom iz Malija, rođen je u pariskom predgrađu Grinji. On je bio deseto dete u porodici i vrlo rano je ostao bez oca koji je umro tokom izdržavanje zatvorske kazne. Mladi Kulibali se opredelio za kriminal i već je kao maloletnik bio osuđivan za krađu sa nasiljem, a onda se nastavilo preprodajom droge, oružanim pljačkama, pljačkom banke i različitim nasiljem. Posle jednog izdržavanje zatvorske kazne, on je čak pokušao i da sredi svoj lični život, našavši posao u fabrici Koka-Kole. Tako je, jula 2009. godine, učestvovao i na konferencije u Jelisejskoj palati, gde je predsednik Sarkozi govorio o obrazovanju i zapošljavanju mladih.

Međutim, godinu dana kasnije, kod njega je pronađena automatska puška i municija kalibra 7,62, nabavljena u Belgiji, kao i pismo nekom Omaru u Belgiji od koga je tražio falsifikovana dokumenta. Policija je pronašla i fotografije sa Džamelom Begalom u Kantalu, koga je Kulibali posećivao jednom mesečno. Kulibali je osuđen na 5 godina zatvora, a izašao je posle  tri i po godine, sredinom prošle godine.

Kao i braća Kuaši, on je u zatvoru imao prilike da sklapa prijateljstva sa pripadnicima radikalnog političkog islama. Uprkos blizini sa teroristima Begalom i Belkasemom, Kulibali nije svrstan u džihadiste, nego u obične kriminalce, a ni on ni Šerif nisu bili viđeni kao potencijalni recidivisti.

Ličnosti poremećene strukture u rukama političkih manipulanata

Opredelivši se za kriminal, braća Kuaši su pokazali svoju asocijalnost, narušenu strukturu ličnosti, nedostatak saosećanja, nemogućnost izabiranja životnih ciljeva i nedostatak istrajnosti neophodne u svakodnevnom životu. Kroz džihadističku ideologiju i političku manipulaciju, njima je stvoren životni cilj, a kroz kriminalističke aktivnosti oni su imali utisak da brzo dolaze do zaslužene slave i prestiža, koji su im toliko nedostajali u životu.

Takođe, oni su islamističkim političkim kriminalcima bili vrlo dragoceni zbog porodičnih prilika. Naime, u terorizmu je česta pojava da su braća po krvi - i braća po oružju. Džihadističke organizacije ih rado upotrebljavaju, što je moglo da se vidi još u Americi 2001. godine, kada je u atentatima učestvovalo tri bratska para. Bratska veza daje prilično čvrste odnose i velike šanse da planirane akcije uspeju.

Kod braće i sestara postoji određena emotivna i društvena veza koja ojačava realnost i ideologiju. Njihov odnos, često, nalikuje hermetički zatvorenoj ćeliji u kojoj oni utiču jedan na drugog. Istovremeno, oni dele identično iskustvo marginalizacije i nedostatka integracije, pa se time jača želja za osvetom. Kako je njihova komunikacija prirodna i česta, službe bezbednosti ih teže otkrivaju i prisluškuju. Istovremeno, u bratskim parovima manja je mogućnost da će jedna osoba napustiti plan u poslednjem trenutku ili izdati, čak i u situaciji krajnjeg stresa.

Da bi se izvršio masakr nalik onome koji su počinila braća Kuaši i Kulibali, neophodno je biti ogorčen, imati osećaj društvenog promašaja i poniženja. Još 2005. godine kada je hapšen zbog organizovanja odlazaka mladih ljudi na džihadističke frontove Srednjeg Istoka, Šerif Kuaši je sebe definisao kao muslimana iz getoa.

“Meni to nalikuje na društveno samoubistvo”, kaže Usman Timera, profesor islamologije u Orleanu, dodajući da terorizam braće Kuaši i Kulibalija nije vezan za religiju.

“Istovremeno, to nema veze za etničkim poreklom, jer se oni osećaju praznim, bez sećanja. I tu je problem. Drvo koje nema korena, neće se održati dugo. Ako se pogleda životni put ove tri osobe, vidi se da je bio haotičan”, završava svoju analizu profesor Timera,

Ajat Bumedijen, Kulibalijeva žena sa jednim od braće Belusin, na istanbulskom aerodromu, prilikom bega u Siriju

Francuski zatvori – teroristički univerziteti

Haotičan životni put je element zajednički trojici ubica, ali nije i jedini. U pitanju su i poremećene strukture ličnosti, kao i vrlo izražena asocijalnost. Nekadašnji nastavnici i socijalni radnici koji su poznavali Kulibalija, procenjuju ga na vrlo sličan način – nezrela ličnost bez mogućnosti introspekcije sa nedovoljnim kapacitetom da objasni motivacije svojih delanja, niskog osećaja za moral, ali velike želje za svemoćnošću.

Pre nego što su se opredelili za terorizam, braća Kuaši i Kulibali bili su u zatvoru gde se njihova radikalizacija ojačala. Tamo su oni imali mogućnost da se sretnu i druže sa teroristima koji su se već borili u Iraku i Siriji. Ovi veterani, obično, organizuju grupe u kojima su oni čelne osobe i duhovne vođe.

“Nije normalno da se se već osuđivani teroristi u zatvoru nađu sa potencijalnim sledbenicima”, kaže Mark Trevidik, antiteroristički sudija. Ovo Trevidikovo opažanje je tačno, što je dokazala uprava jednog francuskog zatvora. Izolujući duhovne vođe, videlo se da je sledbenicima prilično brzo opao elan.

Međutim, mladi kriminalci kojima nedostaju životni reperi, bivaju brzo zavedeni uvođenjem u, naizgled, čvrstu i moralnu strukturu islama. Oni brzo prihvataju ideologiju koja im je strana i, ne razumevajući pozadinu događanja, niti namera onih koji vuku konce, psiho-emotivno nestabilni i bez ikakvog cilja, oni konstruišu sopstvenu ličnost na osnovi terorizma i protiv društva u kome su rođeni. Na taj način, oni mogu da nastave svoje kriminalne aktivnosti, ali sada pod blagoslovom imama.

“Problem je u psihološkoj devijaciji i u borbi za vlast koje omogućavaju lažne interpretacije”, kaže profesor Timera.

Al Bagdadi, politički vođa terorističke organizacije zvane “Islamska država”

Politički terorizam sunitskih radikala

Džihadističke ubice predstavljaju varvarski, mračni i degenerisani politički islam, koji praktikuje mali broj muslimana. Radikalizovani imami u Francuskoj, koristeći ekonomsku krizu i društvene nestabilnosti, upotrebljavaju sukobe muslimana u raznim delovima sveta, da bi manipulisali nestabilne i nezadovoljne mlade osobe, arapskog i muslimanskog porekla, proizašle iz siromašnih sredina, bez obrazovanja i bez posla.

U ovom trenutku, "Islamska država" gubi teren na vojnom planu i zato pokušava da svoje akcije prenese na međunarodni plan. Međutim, da bi političke namere “Islamske države” i jemenske Al Kaide bile čitljivije muslimanskom svetu, njihovi ciljevi bi, pre svega, trebalo da budu Amerikanci i američki posedi.

Uprkos činjenici da je Šarli Ebdo izazvao prilično mržnje među muslimanima, on ostaje relativno nepoznat u svetu. Znači da je akcija braće Kuaši bila lokalnog karaktera i da, verovatno, nije imala poseban nalog i logistiku iz inostranstva, niti koordinaciju iz Jemena, nego je delo jedne grupe koja se time upisuje u globalni teror političkog islama.

Ipak, ovakva vrsta terorizma je vitrina za političke organizacije koje su stale iza masakra redakcije Šarli Ebdo i jevrejskog supermarketa. Oni, tako, mogu lakše da regrutuju buduće ubice i brže da nađu finansijere koji će im pomoći u sprovođenju budućih političkih ciljeva. U prilog ove teorije govore i događaji u Belgiji, gde je policija u četvrtak 15. januara neutralisala jednu terorističku ćeliju političkog islama.