Tajne čhoslovačke plišane revolucije

Kao i prilikom svake godišnjice „plišane revolucije“ (započela 17.11.1989), i ove godine vođene se rasprave o pozadini ove prekretnice u novijoj istoriji Češke i Slovačke. U glavnoj diskusiji na nacionalnoj televiziji, u kojoj je učestovao i sadašnji predsednik Miloš Zeman, nametnula se teza da je velika količina nasilja prema učesnicima mirnih i uljudnih demonstracijä na Narodom bulevaru (Narodni trida) u Pragu izazvala spontanu, dotad nezamislivo masovnu reakciju i proteste građana pred kojim se komunistička vlast jednostavno srušila kao kula od karata.

Iz tog klišea iskočilo je mišljenje Zemana koji tvrdi da su učenici raznih protesta i demonstracija u Češkoj bili navikli na pendrečenje i druge vrste batiinjanja i da nije to nasilje bilo fitilj koji je izazvao eksploziju gneva naroda. Bes je proključao onda kada je objavljeno da je u demonstracijama ubijen student, po imenu Martin Šmid, što je bila dezinformacija, najverovatnije namerno plasirana, upravo da pokrene mase na rušenje režima.

Bina kod spomenika Sv. Vaclava na praškim Vaclavskim namjestima

Podsećanje na nedoumice

O tome se mnogo više i otvorenije diskutovalo pre deset godina, kada je obežavana 15. godišnjica „plišane revolucije“. Ugledni list („za intelektualce“) Lidove novini objavio je tim povodom satirični strip Štjepana Mareša, ovdašnjeg barda karikature i stripa, pod naslovom „arhivski snimak iz 17.11.1989“. Ukratko, jutro, kod Havelovih, Vaclav, tada još živ, i njegova, već pokojna supruga Olga mažu nešto na hleb tj doručkuju. Olga kaže: "Vaclave, idemo danas kod suseda na kanastu?" A Vaclav, između dva zalogaja odgovara: "Izvini, za večeras sam s komunistima dogovorio 'plišanu revoluciju'".

Sam Havel je, međutim, odbijao da je ova revolucija bila dogovorena. To je on odmah, reagujući na „arhivski snimak“ i kazao: "Već to što je u tome bilo toliko pometnji i neprofesionalnosti, ukazuje da niko ništa nije planirao unapred".

Havelu, koga je upravo "somotska revolucija" dovela na čelo zemlje na kome je ostao više od 13 godina (sve do februara 2003), ne sviđa se ni izraz "somotska":

"Nije precizno označavati tu revoluciju za plišanu. Ipak, prvi dani su bili veoma opasni, policija i vojska su bili u pripravnosti..."

Upravo jedan od tih koji su pripadali vrhu policije odmah je negirao tvrdnju Havela da "niko ništa nije planirao unapred". Bivši pukovnik, STB (Državna tajna bezbednost - STB) Ludvik Zifčak  - koji je "usmerio" 17. novembra predveče mirnu protestnu povorku sa dozvoljene na nedozvoljenu maršrutu prema centru grada -  priznao je u izjavi najtiražnijem češkom dnevnika Mlada Fronta-Dnes, postojanje tajnih planova.

"Vodio sam povorku ljudi koji su se kretali među demonstrantima. Imali smo naređenje da izazovemo neki impuls koji bi doveo do promene u tadašnjem rukovodstvu stranke".

Protesti u Pragu novembra 1989. doveli su da pada dotadašnje komunističke vlasti

Ko je upravljao protestnom kolonom

Ukratko, kako tvrde mnogi koji su bili u prvim redovima u povorci, koja je organizovana povodom obeležavanja 50-godišnjice smrti antifašiste - studenta Jana Opletala, čelo povorke je neočekivano okrenulo smer kretanja. A onda, kada su se našli na samom ulazu u centar grada, u Narodnom bulevaru, gde ih je čekao kordon policije sa štitovima i šlemovima, ljudi s čela su se okrenuli i počeli da tuku učesnike demonstracija! U tome im se pridružio i odred u kordonu i tada je brutalno premlaćeno nekoliko stotina ljudi.

Ta brutalnost policije je izazvala ogorčenje u javnosti, utoliko više što se radilo o dozvoljenom protestu, koji je organizovao Savez socijalističke omladine. A ogorčenje je na vrhunac podigla (lažna) vest o smrti studenta Martina Šmida, koju je, kako priznaje Zifčak, on sam lansirao preko policijske saradnice Drahomire Dražske.

Uz to se pominje i uloga izvesnog, neimenovovanog, visokog funkcionera KGB, navodno poslatog iz Moskve sredinom novembra da ubrza razvoj dogadjaja u Pragu koji je zaostajao za susednim zemljama (čak 17 nerazjašnjenih tajni registrovao je "Dnes" iz ovih događanja). Nije nemoguće da su se bukvalno preko leđa studenata obračuunavale struje u rukovodstvu KP ČSSR koje su (kratkovido) mislile da će moći da kontrolišu eksploziju nezadovoljstva - bile su još naivnije od disidenata, koji su predviđali da će, iako je nedelju dana pre toga već bio pao Berlinski zid, agonija komunističke vlasti u Čehoslovačkoj trajati još bar godinu dana.

Nesumnjiva je, međutim, činjenica da je režim neočekivano brzo i lako pao. Tada je KP ČSSR imala 1,7 miliona članova, aktivnih disidenata je bilo nekoliko stotina. Uprkos tome, dogodilo se nešto što se teško moglo predvideti - oni koji su izašli na praške ulice tražeći dijalog, za samo nekoliko nedelja, osvojili su vlast! Sama revolucija protekla je bez krvi, discplinovano i građanski kulturno, na češki način...

Barikada koja je postojala između vlasti i društva uklanjana je s obe strane pri čemu je glavninu posla obavila takozvana siva zona - s ogromnom većinom studenata, umetnika, naučnih radnika, uopšte intelektualaca. Sam Havel je jednom rekao da je shvatio da je počeo kraj komunizma u Češkoj onda kada je 1988. peticiju za njegovu puštanje iz zatvora potpisala velika grupa poznatih pevača i glumaca. A ključnu ulogu u tome imali su radikalizovani studenti koji su odmah posle 17. novembra shvatili da se radi o tome ko će koga, i proglasili generalni štrajk - za razliku od oklevajućih i "promišljajućih" disidenata koji su se zamajavali zahtevima za dijalog i za kažnjavanje krivaca za premlaćivanje.

Istoričar Milan Otahal čak tvrdi da su mladi već bili radikalizovani i da je veliku ulogu u tome igrala muzika. "Naročito rok grupe, koje su se kretale na ivici (i)legalnosti. Mladi ljudi su išli na koncerte usled osećaja slobode i pri čestom rasturanju njihovih akcija, zabranama... njihov otpor je rastao. Skoro da bih rekao da je rok u nas pobedio komunizam".

"Presvlačenje" bivših komunista

Mnogi Česi danas smatraju, ne bez osnova, da je "plišana revolucija" značila prebacivanje vlasti iz KP ČSSR u ruke tajne policije. A mnogi razočarani učesnici tvrde i da im je revolucija "ukradena".

U zemlji je, zaista, dugo vladala atmosfera opšte zgađenosti zbog mnoštva bivših komunista koji su se odlično snašli u promenama i brzo "presvukli" u demokrate i uspešne biznismene. U javnosti je bio čak stvoren utisak da je veća bruka što je neko bio spoljni saradnik STB (iako se to postajalo, najčešće, pod pritiskom i ucenama) nego kad je neko bio pripadnik STB.

Bivši savetnik za bezbednost američkih predsednika Zbignjev Bžežinski u intervjuu Češkoj televiziji je ovako odgovorio na pitanje o tome:

"...Radilo se o političkom prelazu pri čemu su komunisti ustanovili da nemaju podršku spolja. Niko im više nije mogao kao 1968. da dođe u pomoć i zaštiti ih. Tako su kapitulirali. Time što su kapitulirali omogućili su mirne promene. Time što su omogućili mirne promene mogli su u njima i da učestvuju".

U predvečerje ovog jubileja „baršunaste revolucije“ u Pragu je održana međunarodna bezbednosna konferencija na temu „somotske revolucije“ u kontekstu širih događanja u svetu. Najzapaženije izlaganje imao je Džek Matlok (Jack Matlock), bivši ambasador SAD u Moskvi (1987-1991) i Pragu (1981-1983) koji je istakao da glavnu zaslugu za poraz komunizma ima Mihail Gorbačov, a ne SAD i njena politika. Glavni motiv delovanja Gorbačova je bio na tragu poruka i pouka Praškog proleća i dubokih reformi socijalizma. Praško proleće je dobro poznavao, zahvaljući svom školskom drugu Zdenjeku Mlinaržu koji je bio među liderima Praškog proleća. A bez pobede reformskog kursa u Moksvi nije moglo biti nikakvog ozbiljnijeg pomaka u zemljama socijalističkog bloka...