Kuda ide francuska levica?

Martin Obri, gradonačelnica Lila, nekadašnja ministarka i kandidat za predsedničku kandidaturu socijalističke partije, u svom razgovoru za nedeljnik Žurnal di dimanš od 19. oktobra, upozorila je Olanda, predsednika Francuske, i Valsa, šefa vlade, da promene ekonomsku politiku, da napuste "socijal-liberalizam" i da krenu putem socijal-demokratije.

Međutim, terana Evropskom unijom, Francuska vlada je u obavezi da pokrene nove i bolne reforme koje desničarski predsednik Nikola Sarkozi nije želeo da otpočne, da bi imao više šansi na predsedničkim izborima 2012. godine. Te reforme, neophodne, ali nepopularne – smanjivanje davanja za nezaposlene, reforme penzija, redukovanje nacionalne solidarnosti, drugačija upotrebe državnog novca – učinile su da se socijalistička vlada počela sve više da udaljava od svoje političke baze, od građana koji sebe vide kao socijaliste i levičare.

Vals, šef vlade i Oland, predsednik – socijalisti centrističke orijentacije

Socijalisti i tržišna ekonomija

Mnogi francuski građani sebe smatraju levičarima i može se reći da je u pitanju samo osećaj pripadnosti, jer je vrlo teško, na prvi pogled, reći za nekog da li pripada levici ili desnici. Istorijski, francuska levica je naslednik Trećeg staleža, a ako se gleda širi kontekst, i svih onih za koje se može reći da su siromašniji i slabiji.

U međuvremenu, francuska levica je odustala od revolucije, ali je nastavila i dalje da veruje u smisao istorije i pokušavala da dokaže da je ona u srcu društvenih kretanja. Nažalost, društvena kretanja se, u novije vreme, svode na sve veća lična prava u društvu bez granica, dok se oslanjanje na tradiciju smatra nazadnim.

Zato je klasična levica, nalik klasičnoj desnici, počela da propoveda "jedinu moguću politiku", povinujući se današnjem diktatu tržišne ekonomije. Sasvim prirodno, bezgranična tržišna ekonomija je džungla u kojoj se većina građana osetila bespomoćnom, imajući utisak da oni više ne odlučuju o sopstvenoj sudbini. Siromašniji i slabiji, odjednom, više nisu uspevali da se prepoznaju u novim kretanjima francuske levice i dobili su utisak da su napušteni. Za njih, biti levičar, značilo je odbijanje suverenosti kapitala i borbe protiv njega, odnosno postavljanje novih granica i regulacija.

Međutim, Emanuel Makron, novi Olandov ministar ekonomije, upravo je najavio ukidanje granica i smanjivanje regulacije, ne bi li na taj način bile uklonjene birokratske i administrativne prepreke koje koče francusku ekonomiju. Sasvim legitimno, građani su su se zapitali kuda ide nova francuska levica.

Moralna inferiornost desnice

Biti levičar, u Francuskoj, na određeni način, znači biti u pravu. Za razliku od levice, francuska desnica je, zbog istorijskih razloga, prihvatila svoju moralnu inferiornost. Njena ideologija se zasniva, pre svega, na odbrani autoriteta države na unutrašnjem i spoljnom planu, na imperativu proizvodnje bez obaziranja na društvene jednakosti građana, kao i na konzervativnom pristupu društvenim odnosima. Pored ove tri osovine, oni imaju i imperativ evropske integracije.

Francuska desnice je, međutim, podeljena između različitih istorijskih struja koje se kreću od centra do krajnje desnice. Sarkozi je uspeo da sve te struje ujedini u jedan pokret, a onda ga je uništio upotrebljavajući ga za ličnu karijeru. Da bi dobio više glasova na predsedničkim izborima, on je počeo da propoveda tradicionalnu ultra-desničarsku tematiku i time je od sebe oterao umerenije struje i "republikanski" nastrojene glasače. Istovremeno, desnica, u vreme Sarkozija, nikada nije uspela da zamisli dugoročnu akciju, nego je sve zasnivala na dnevnoj politici, što se vidi i u današnjem Sarkozijevom "povratku" na političku scenu.

Reforme koje su preduzete tokom Olandovog mandata, imaju izgled dugoročnih projekata, ali isto tako imaju izgled "socijal-liberalizma", kako je to u razgovoru za ŽDD napomenula Martin Obri. Međutim, Dominik Stos-Kan, nekadašnji socijalistički ministar, smatra da je Olandov pristup čista srednjoročna političarska strategija. Očekujući povratak Sarkozija preko centra, jer je 2012. godine izgubio izbore iduće preko krajnjeg desnog krila, Oland se trudi da svojim akcijama preuzme centar i tako Sarkoziju blokira put za 2017. godinu.

Montebour, Amon i Filipeti – bivši ministri i sadašnji buntovnici, čuvari levičarskih stereotipa i klišea

Briselski i berlinski diktat

Nezavisno da li Oland pomera politiku socijalističke vlade prema centru radi zadovoljavanja liberalizma koji diktira Evropska unija ili zbog pripreme predsedničke kampanje, takav sistem izrodio je buntovnike u redovima levice. U današnjem francuskom političkom životu, reč "levica" počela je da nalikuje svojevrsnoj mantri ili totemu oko koga se svi grabe, pokušavajući da dokažu svoju pravednost i vernost načelima i izdaju drugih.

Obri, Montebur, Amon, Filipeti, Bato, Melanšon i ostali buntovnici najčešće upotrebljavaju termine "zajedno", "budućnost", "živeti", "pokrenuti"... Karakteristika svih ovih banalnih reči je da su najobičniji stereotipi koji nikoga od njih ne obavezuju ni na šta, ali su asocijativno vezane sa ekonomskim i socijalnim strahovima francuskih građana kojima budućnost izgleda crna i bezizlazna. Istovremeno, oni predstavljaju centristički opredeljene socijaliste kao karikaturu hičkokove formule da je film uspešan onoliko koliko je negativac grozan.

Sa druge strane, Olandova levica sa centra, ne usuđuje se da kaže iz kojih razloga je bila primorana na desno skretanje. Ako zanemarimo političarsko kalkulisanje okupacije centra i zaustavljanje prodora Sarkozija, ostaje stanje svetske ekonomije. Naime, prilikom stupanja na predsedničko mesto, Oland je računao da će ekonomska kriza oslabiti, da će nemački uticaj ekonomske rigidnosti na evropsku politiku oslabiti, da će evro oslabiti i da će, na taj način, francuska ekonomija dobiti vetar u jedra i ojačati.

U međuvremenu, svetska ekonomija je zaronila u novu krizu, te je Oland morao da promeni svoj plan, da pokrene nove reforme ali, ovoga puta, po briselskim i berlinskim receptima. Može se reći da je skretanje Olandove socijalističke vlade ka centru, u stvari, samo plan B, uzrokovan ekonomskom krizom i sve dubljom povezanošću nacionalnih ekonomija u jedinstvenu globalnu ekonomiju, a ne i stvaranje novog levičarskog identita u Francuskoj.