Urušavanje ljudskog kapitala u Srbiji: dimenzije, uzroci i mogućnosti njegovog zaustavljanja

Uvod

Objektivna ekonomska nauka u Srbiji je već četvrt veka okupirana teškom krizom privrede koja se dramatično pojačala u poslednjih pet godina. Po mom mišljenju, ekonomska nauka u Srbiji je neopravdano malu pažnju posvećivala sve dubljoj društvenoj krizi koja se ispoljava u oko 25 segmenata društvenog života, a među njima se ističu: kriza identiteta, kriza vrednosnog sistema, kriza poverenja, kriza ogromne većine političkih institucija i politike kao delatnosti, ustavna kriza, kriza pravosuđa, kriza morala, kriza demokratije, kriza diplomatije, kriza sindikata, kriza ogromne većine lokalnih samouprava, kriza čitavih regiona, kriza sela, demografska kriza i kriza ljudskog kapitala, kriza zdravstva, kriza obrazovanja, kriza nauke i naučnoistraživačkog rada, kriza kulture, kriza porodice i braka, kriza Srpske pravoslavne crkve, ekološka kriza, kriza medija, kriza srpskog jezika, kriza niza najvažnijih sportova, pa i „najvažnije sporedne stvari na svetu“ – fudbala itd. itd. I što je bitno naglasiti jeste kriza ideje kakav društveni i privredni sistem usvojiti i dosledno razvijati kako bi se izašlo iz teške društvene i ekonomske krize.

Sve navedene krize se međusobno, u većoj ili manjoj meri, međusobno pospešuju, ali sam duboko ubeđen da demografska kriza, kriza ljudskog kapitala i kriza porodice direktno ili indirektno, u odnosu na druge krize, najviše doprinose jačanju društvene i privredne krize. Moj je duboki utisak da svest o tome u društvu uopšte i najvažnijim državnim institucijama, pa i u ekonomskoj nauci – nije dovoljno prisutna, i da se i zbog toga ne preduzimaju adekvatne mere, što će, ako se stanje bitno ne popravi, imati teške društvene, privredne i finansijske posledice. Zbog svega toga, i pored toga šta ta materija nije u fokusu moje profesionalne aktivnosti, odlučio sam da u ovom radu, u najkraćim crtama, ukažem na svu dramatiku stanja u sferi ljudskih resursa u Srbiji, odnosno višegodišnjeg urušavanja ljudskog kapitala, osnovnih uzroka tog užasnog fenomena, opasnosti da se ono nastavi i mogućnostima njegovog zaustavljanja.

I Osnovni pokazatelji demografskog sunovrata i ljudskih resursa u Srbiji

Srbija spada u malu grupu zemalja u kojoj se više od pola veka ne ostvaruje ni prosta reprodukcija stanovništva. I kao posledica toga i definitivnog napuštanja zemlje, broj stanovnika u Srbiji, naročito od početka poslednje decenije prošlog veka i tokom proteklih 13 godina novog veka, znatno je smanjen. Sticajem nesrećnih okolnosti vezanih za ratove u BiH, Hrvatskoj, pa i na Kosovu i Metohiji, na područje Srbije se slio veliki broj srpskog stanovništva sa tih područja i do popisa iz 2002. god. mnogi od njih su dobili državljanstvo SRJ, odnosno Srbije, pa je ukupan broj stanovnika, po tom popisu, iznosio je 7.458.000.

U poslednjoj deceniji prošlog veka u Srbiji je u proseku godišnjih umiralo oko 14.000 lica više nego što se rodilo. U periodu 2002-2011.g. u proseku je godišnje preko 31.000 lica više umiralo nego što se rodilo. Uz to, vrlo veliki broj lica iz Srbije uzeo je strano državljanstvo, pa je po popisu iz 2011.g. ukupan broj stanovnika iznosio 7.176.800, odnosno bio je manji za oko 511.000 lica nego 2002. godine.

U periodu 2002-2011.g. prosečna starost stanovnika u Srbiji je povećana sa visokih 40,2 na još viših 42,2 godine, i vrlo je malo zemalja u kojima je prosečna starost stanovnika za samo 9 godina toliko povećana. U 2011. godini u Evropi su postojale samo četiri zemlje koje su imale višu prosečnu starost stanovništva: Nemačka sa 44,6, Italija 43,5, Bugarska i Austrija sa po 42,5, a Grčka je imala istu prosečnu starost stanovništva kao Srbija[1]. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u 2011. godini 32.683 lice je više umrlo nego što se rodilo. U 2012. g. taj užasno negativni bilans je dostigao rekord od čak 35.143.

Vrlo je verovatno da je slika demografskog sunovrata u Srbiji de facto još crnja od navedene, jer mnogi naši građani koji rade ili žive u inostranstvu, a imaju dvojno državljanstvo ali očekuju da relativno brzo dobijaju državljanstvo zemlje gde žive samo su formalno i građani Srbije ali su odlučili da se oni neće vratiti da žive u njoj. Čak i kad žele da se vrate i kad ulažu u podizanje kuća, kao što je slučaj u istočnoj Srbiji, oni to, zbog porodičnih obaveza i drugih razloga – ne čine i vremenom će biti u sve manjoj mogućnosti da ispune svoje želje da ostanu u statusu stanovnika Srbije i da se jednog dana vrate i da ponovo žive u njoj.

U prethodnih pet decenija starosna struktura stanovništva Srbije se dramatično pogoršala. Kao ilustraciju navedimo da je udeo stanovnika mlađih od 15 godina u 1981. g. iznosio 29,45%, deset godina nakon toga on je pao 18,88%, u 2002.g. je pao na 16,59%, a u 2011.g. na samo 14,27%. S druge strane, učešće starog stanovništva se drastično povećavala tako da je sa 10,38% (u 1981.g.) u 1991. iznosilo 11,50%, u 2002, već 16,54%, a 2011.g. čak 17,40%. Dodajmo da je u poslednjih 50 godina udeo mlade populacije u ukupnoj populaciji gotovo prepolovljen, a udeo starijih od 65 g. povećan za čak dva i po puta.

Prema poslednjem popisu (2011.g.) od ukupno 1,476.105  porodica više od 600.000 nema ni jedno dete, a 764.546 su imala samo po jedno dete. Vrlo je verovatno da su se obe te cifre za protekle tri godine povećale, što je posledica sve većeg siromaštva, krize porodice i braka i niza drugih faktora.

Broj penzionera u poslednjih 15 godina u neto iznosu u proseku se godišnje povećava za preko 20.000 lica a broj zaposlenih radnika od 2005.g. sistematski smanjuje pa je sada broj penzionera veći od broja zaposlenih.

Zbog veoma niskog dohotka po stanovniku i zbog toga velikog odliva stanovništva u inostranstvo i u razvijenije regione i većeg broja umrlih od novorođenih, u 46 lokalnih samouprava dramatično se smanjuje broj stanovnika i njihova starosna struktura je sve nepovoljnija.

Po istraživanju obavljenom u okviru SANU u čak 986 sela Srbije broj stanovnika se dramatično smanjuje i u svakom je manji od 100, a prosek njihove starosti prelazi 50 godina i ako se trend smanjenja nastavi, ogromna većina od njih će za 15 godina postati potpuno pusta.

U selima Srbije nalazi se oko 260.000 momaka i preko 100.000 devojaka koji imaju između 40 i 50 godina koji nisu zasnivali brak i vrlo je verovatno da će vrlo mali broj od njih to uopšte učiniti, i ako do toga dođe, verovatnoća da će ona dobiti decu – vrlo mala.

I pored nepostojanja pouzdanih statističkih podataka, vrlo je verovatno da se zbog enormnog porasta nezaposlenih lica u Srbiji, broj onih koji emigriraju u inostranstvo i koji odlučuju da tamo stalno žive dramatično povećava od 2008. godine.

II Pokazatelji pada kvaliteta ljudskog kapitala

Već prethodno iznete činjenice o dramatičnom smanjenju učešća mladih i povećanju starih lica u strukturi ukupnog stanovništva Srbije govori o padu njegovog kvaliteta, posmatranog sa stanovišta njegovog ukupnog radnog potencijala. To u principu ne bi moralo biti ako to smanjenje nije velikih razmera, ako ta neprijatna pojava ne traje dugo, ako se mladi po završetku školovanja odmah zapošljavaju, ako su obrazovaniji i produktivniji od starijih i ako zemlja može da obezbedi pokrivanje deficita mlade stručne radne snage njihovim prilivom iz drugih zemalja. Takav slučaj u sadašnjim uslovima više je teorijske prirode. Ipak, Nemačka je najbliža tom teorijskom slučaju. U toj zemlji, koja ima najvišu prosečnu starost stanovništva među zemljama Evrope, živi oko sedam i po miliona stranaca, što čini oko 8% ukupnog stanovništva i ti imigranti obično imaju dvojno državljanstvo i mnogi od njih pogotovu oni koji su radili u toj zemlji, vremenom dobijaju nemačko državljanstvo. I bitno je naglasiti da novi emigranti imaju u proseku znatno viši nivo obrazovanja od nemačkog stanovništva. Nemačka na taj način dolazi do kvalitetnog ljudskog kapitala bez ulaganja u njihovo školovanje ili samo delimičnog ulaganja u dodatno i permanentno školovanje njih i njihove dece. Prema nemačkom Saveznom zavodu za statistiku, u 2013. godini u Nemačku se uselio rekordan broj stranaca čak milion i 226.000. U tom istom izvoru iz Nemačke se iselilo 789.000 lica, što znači da je pozitivan saldo iznosio 437.000, što je najveći broj od 1993. g. Prema prošlogodišnjem istraživanju nemačkog Instituta za tržište rada i istraživanje zanimanja, useljenici u Nemačku imaju bolje obrazovanje i više kvalifikacije nego nemačko radno stanovništvo: 43% novih useljenika starosti do 65 godina imaju diplomu mastera ili visokih škola ili tehničko obrazovanje, dok je odgovarajući procenat za domaće, nemačko stanovništvo iznosio samo 26% (Privredni pregled, 23-25. maj 2014, str.6).

Stanje u Srbiji je u potpunoj suprotnosti sa navedenim teorijskim slučajem. Već su navedeni užasno neprijatni podaci o pogoršanju starosne strukture stanovništva u Srbiji i to samo po sebi govori o padu kvaliteta radne snage, pa i ljudskog kapitala u celini. Još veći problem je što oko 50% mladih nema posao, a 215.224 ili četvrtina nezaposlenih je mlađa od 30 godina. Na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje 16.821 lice je sa višim obrazovanjem, dok 29.696 poseduje fakultetsku dilomu. Bez posla je najviše onih sa završenom gimnazijom i ekonomskom školom, diplomiranih ekonomista, pravnika, lekara. Preko 90 doktora nauka i preko 700 magistara nauka su na Birou NSZ. Višegodišnji status nezaposlenosti ogromnog broja mladih, školovanih lica ima teške ekonomske i socijalne posledice. Po izjavi predsednika Svetske organizacije rada, mladi koji samo pola godine po završetku školovanja ne dobiju posao imaju trajne posledice po njihovu produktivnost i niže prihode u odnosu na one koji su se odmah po završetku školovanja dobili posao. Ili, po jednom istraživanju, obavljenom 2005. g. u V. Britaniji, utvrđeno je da duži period nezaposlenosti mladih u toj zemlji ima za posledicu da oni u narednih 20 godina imaju nižu produktivnost i niže prihode od onih koji su se zaposlili odmah po završetku školovanja.[2]

Veliki deo stanovništva koji je već godinama bez posla, članovi njihovih porodica, radnici koji rade, a neredovno primaju plate ili su im plate već godinama vrlo niske, članovi i njihovih porodica, sem ako ne dobijaju doznake od svojih najbližih koji rade u inostranstvu, zapali su u ozbiljnu psihičku depresiju ili u neke druge zdravstvene probleme trajnije prirode, što ima i sve će više imati negativne posledice po njihove buduće radne učinke, pogotovu ako status nezaposlenih lica zadrže i u budućnosti, a to je, nažalost, vrlo verovatno. Da ponovim da je nepobitno utvrđeno da mlad čovek, pogotovu koji je završio neku srednju školu ili fakultet, a takvih je u Srbiji preko 50.000, pri dužem statusu nezaposlenih lica gubi deo stečenog znanja, stiče znatno manje ili uopšte ne stiče nova znanja, gubi samopouzdanje, pa i samopoštovanje, a deo od njih se odaje alkoholu, drogi i kriminalu. I s obzirom na vrlo veliku verovatnoću da će se, bar u narednih nekoliko godina, broj nazaposlenih lica povećati i da će vrlo mali procenat sada nezaposlenih dobiti posao, ovaj vrlo težak problem biće još dramatičniji.

S druge strane, jedan deo zaposlenih, pogotovu u privatnim firmama i onih koji rade u tzv. sivoj zoni izložen je surovoj eksploataciji ili radi u vrlo nepovoljnim uslovima i to mora imati teške posledice po njihovo zdravlje i njihov budući radni učinak.

U medicinskim krugovima uopšte, pa i u Srbiji sve se više govori o tzv. „sindromu sagorevanja na poslu“ koji se javlja u nizu profesija – od šofera, do menadžera i vrhunskih lekara. Na primer, profesionalni vozači, naročito u privatnom sektoru, rade prekovremeno i danju i noću i zbog toga su izloženi stalnom strahu da ne naprave neku grešku koje bi dovela do saobraćajnog udesa u kojima bi bilo povređenih ili poginulih. Ili, lekari koji vrše operacije, kojih je, s obzirom na potrebe, vrlo malo, često moraju da rade prekovremeno što i kod njih već dugo stvara strah od mogućih grešaka sa teškim, pa čak i fatalnim posledicama po neke od njihovih pacijenata. Ta pojava sve je izraženija i u nizu drugih delatnosti, pogotovu kada je u pitanju privatni sektor gde je opterećenost tokom radnog vremena vrlo velika i u kome vlada duh prvobitne akumulacije kapitala, pa i robovlasničkih odnosa.

Posledice po lica izložena „sindromu sagoveranja na poslu“ su razne teške bolesti, a među njima se ističu: osećaj emocionalne iscrpljenosti, netolerantnost prema kolegama, razdražljivost, ciničnost, odbojnost, otuđenost od samog sebe i od drugih ljudi[3]. Vremenom poslovna efikasnost tih osoba se smanjuje, a zbog iscrpljenosti i stalnog, hroničnog stresa dolazi do vrlo neprijatnih biohemijskih promena u organizmu, a posledica toga je opterećenje kardiovaskularnog sistema, pad imuniteta, povećane sklonosti ka respiratornim infekcijama, dijabetes, astma, ulcerozni kolitis, bolovi u koštano-zglobnom sistemu, kožna oboljenja itd. Kao posledica preterane opterećenosti poslom i „sindroma sagorevanja na poslu“, pojavljuju se i psihijatrijske bolesti, kao što su akciozno-depresivno stanje i depresija, poremećaj sna, smanjenja volje za bavljenjem bilo čim i gubljenja moći da se uživa u bilo čemu, javlja se osećaj tuge i praznine, pa čak i osećaj da je život izgubio smisao, a sve češće se javlja i ideja o samoubistvu.

I to je jedan od važnih razloga što Srbija, među zemljama jugoistočne Evropa, ima najveću stopu samoubistava. Naime, po statistici Svetske zdravstvene organizacije u Srbiji u proseku dnevno četiri osobe izvrše samoubistvo i po tom neslavnom pokazatelju, ona se nalazi na 14 mestu. Nije puno utešno što su ispred nje, po relativnom broju samoubistava, odnosno po stopi samoubistava Rusija, Mađarska, Slovenija pa čak i Finska (Politika 23.02.2014, str.09). I imajući u vidu da je vrlo velika verovatnoća da će broj nezaposlenih lica bar u narednih nekoliko godina rasti, da će životni standard ogromnog broja ljudi i dalje padati, da će „sindrom sagorevanja na poslu“ biti još izraženiji, i da će se zadržati vrlo nizak nivo zdravstvenih usluga, velika je verovatnoća da će stopa samoubistava u Srbiji u narednih nekoliko godina biti čak i povećana.

Kvalitet uopšte, a posebno kvalitet stanovništva i ljudskog kapitala je vrlo teško kvantificirati i na bazi nekih egzaktnih podataka upoređivati sa drugim zemljama. Postoje ogromne razlike među narodima kada su u pitanju komponente kvaliteta čoveka uopšte, pa i pojedinih nacija. Vrednosni sistemi se često dosta razlikuju i vremenom menjaju kada su u pitanju razne države, nacije i religije. I pored toga, postoji niz pokazatelja i poređenja među zemljama i nacijama na osnovu kojih se sudi o kvalitetu ljudskog kapitala u nekoj zemlji. Jedna od komponenti kvaliteta ljudskog kapitala, koja je dosta rastegljiva kategorija jeste moral. Postoji visok stepen saglasnosti istraživača da je moral uopšte u uslovima cvetanja ideologije bolje reći religije neoliberalizma doživeo težak sunovrat. O tome je vrlo ubedljivo u brojnim radovima pisao najcitiraniji intelektualac današnjice Naomi Čomski. Njegova knjiga Profit iznad ljudi:Neoliberalizam i globalni poredak,[4] objavljena 1998. god. bila je žestoko napadana od strane političara, vlasnika i menadžera transnacionalnih kompanija i banaka, a posebno od tzv. „tržišnih fundamentalista“ i „tržišnih boljševika“, ali, na opštu žalost, pokazalo se da je on bio duboko u pravu. To, na primer, dokazuju zločini vezani za vazdušne agresije stranih zemalja i u slučaju SR Jugoslavije, Iraka, Libije itd. ali i silne blamaže farmaceutskih kuća, a posebno vrhunskih političara iz brojnih, pa i najrazvijenijih zemalja.

Zbog sve većeg siromaštva koje se ostvaruje već četvrt veka, krize i deformacije vrednosnog sistema, krize pravosuđa, krize Srpske pravoslavne crkve i malog broja religioznih lica i niza drugih faktora – kriza morala u Srbiji je dostigla vrlo visok nivo, nivo korupcije, kao samo jedan od pokazatelja krize morala je dostigao vrlo visok nivo i Srbija je po toj pošasti vrlo visoko plasirana. Po Svetskom ekonomskom forumu, korupcija je najveća prepreka za razvoj biznisa u Srbiji (WEF 2013: 334). Sve raširenija korupcija i kriza morala se ispoljavaju i u delatnostima gde ne bi smela uopšte da se pojavljuje – na primer u sektorima obrazovanja, zdravstva i pravosuđa. Ogroman problem je što mladi ljudi koji završe neku školu zahvaljujući korupciji često do kraja života su skloni da koriste tu pošast da bi nešto ostvarili.

Nekonstrolisano bujanje privatnih fakulteta i njihova ekstremna profitna orijentisanost i česta beskrupuloznost njihovih vlasnika i nemoć pravosuđa imaju za posledicu da se kupuju ispiti, pa i diplome, pa čak i magistarske i doktorske titule. Privatni, ali i neki državni fakulteti imaju širom Srbije preko 100 odeljenja koji nisu dobili akreditaciju, a neki održavaju ta odeljenja iako im je oduzeta akreditacija. Sve u svemu, društvena kontrola visokog obrazovanja je vrlo niska, pa se i zbog toga moral u tom vitalnom sektoru drastično srozao. I u zdravstvu se često pojavljuju slučajevi teškog ogrešenja lekarske etike. I to je jedna od komponenti na osnovu kojih je Srbija u poslednje dve godine, po kvalitetu usluga, u zdravstvu na poslednjem mestu u Evropi.

O moralu bolje reći nemoralu, političara, naročito onih koji su bili na vrlo važnim funkcijama u periodu 2001-2013.g. detaljnije sam pisao u brojnim radovima[5]. I sve se ubedljivije pokazalo da je pok. Z. Đinđić bio duboko u pravu kada je rekao „Kome je do morala  nema šta da traži u politici“.

Zaista na svim nivoima od najvažnijih državnih institucija do lokalnih samouprava, državnih i javnih preduzeća itd. često su senalazili i još uvek se nalaze moralno vrlo problematične ličnosti. I naravno da to ima za posledicu širenje nemorala u velikom delu stanovništva.

I kao posledica toga jeste da se po poverenju i političara, Srbija nalazi na tek 120 mestu i po objektivnosti državnih službenika pri donošenju odluka – tek na 127 mestu (WEF 2013: 335).

Vrlo nizak nivo i pad morala u Srbiji se ispoljava i preko pokazatelja „etika firmi“, koji publikuje Svetski ekonomski forum. Naime, po tom pokazatelju Srbija je u 2008. godini bila tek na 96 mestu (od 134 zemalja), a na rang listi iz 2012.g. je bila tek na 132 mestu, a na poslednjoj rang listi (publikovanoj u septembru 2013g.) ona je bila na 127 mestu (od 148 zemalja). I ispred nje su se našle i sledeće zemlje: Šri Lanka, Makedonija, Gvatemala, Liberija, Kenija, Kambodža, Zimbabve, Senegal, Gana, Vijetnam, Sijera Leone, Nikaragva, Jamajka, Bolivija, Honduras, Kolumbija, Ekvador, Peru, Kamerun, Mongolija, Tanzanija, Moldavija, itd.

Nema potrebe da se detaljnije govori o vrlo teškom stanju u pravosuđu Srbije, jer je to toliko poznato, a i sam sam u jednom radu o tome detaljnije pisao[6]. Mnogo je razloga da to, ali je vrlo važan uzrok pada kvaliteta i morala ljudi koji rade u pravosuđu u Srbiji. Jedan od pokazatelja stanja u pravosuđu i morala onih lica koji donose presude jeste nivo objektivnosti pri rešavanju raznih presuda vezanih za društvene konflikte i Srbija se, na rang listi Svetskog ekonomskog foruma, po tom pokazatelju nalazi tek na 127 mestu, a bolje od nje su plasirane i sledeće zemlje: Šri Lanka, Gana, Namibija, Etiopija, Kenija, Uganda, Zimbabve, Albanija itd.

I zbog svega navedenog, nepoverenje u sudstvo u Srbiji ekstremno visoko i to mora imati nepovoljne posledice na ponašanje stanovništva i nivo njegovog morala.

Postoji nekoliko pokazatelja koje godinama publikuje Svetski ekonomski forum koji ubedljivo pokazuje da kvalitet ljudskog kapitala u Srbiji, u poređenju sa vrlo velikim brojem zemalja, kontinuelno opada, pogotovu u periodu posle 2008. godine. Jedan od pokazatelja jeste rang lista zemalja po osnovu odliva mozgova u inostranstvo. Naime, po The Global Competitiveness Report 2008/2009 od 134 zemlje od Srbije u lošijoj situaciji su bile samo tri zemlje. Po sledećem Izveštaju objavljenom 2009. g. samo su dve zemlje bile u goroj situaciji. U Izveštajima objavljenim u naredne tri godine uvek su bile samo po tri zemlje u nepovoljnijoj situaciji kada je u pitanju odliv mozgova. U poslednjem Izveštaju Svetskog ekonomskog foruma, umesto ranijeg pokazatelja „odliv mozgova“ koriste se dva pokazatelja: 1. kapacitet zemlje za zadržavanje talenata i tu je Srbija tek na 146 mestu (od 148 zemalja) i 2. kapacitet zemlje za privlačenje talenata i tu je u nepovoljnijoj poziciji bila samo jedna zemlje (WEF 2013: 335).

Vrlo je velika verovatnoća da će se u narednih nekoliko godina apsolutni broj građana Srbije koji će odlaziti u inostranstvo na rad i dalje povećavati, pogotovu ako u Evropskoj uniji dođe do oživljavanja privredne aktivnosti i ako se nastavi proces starenja domaćeg stanovništva u važnim zemljama EU, kao što su Nemačka, Italija, Austrija itd., i to je vrlo verovatno. Međutim, u Srbiji se ispoljava fenomen da u nekim, čak krucijalno važnim delatnostima postoji potreba i tražnja za novom radnom snagom, a i, zbog mnogo čega, pa i zbog sve većeg odlaska na rad u inostranstvo jednostavno nema. Takav je slučaj sa lekarima specijalistima čija je starosna struktura u celini vrlo nepovoljna. Zbog slabosti u zdravstvenom sistemu, posebno velikih slabosti sistema obrazovanja lekara specijalista i veoma izraženog odlaska na rad u inostranstvo, došli smo u situaciju da je u Srbiji 20% lekara stariji od 60 godina, a samo 896 ili 2,8% zaposlenih lekara ima manje od 30 godina (D. Delić, Politika, 24. 04. 2014, str.14).

Zbog odliva mozgova u inostranstvo, zapostavljanja naučnoistraživačkog rada, vrlo niskih plata i niza drugih faktora, položaj Srbije u odnosu na druge zemlje kada je u pitanju raspoloživost naučnika i inženjera je sve nepovoljnija. Naime, po podacima Svetskog ekonomskog foruma (SEF), Srbija je u tom domenu u 2008. g. bila na 50 mestu (od 134 zemlje). U 2010. g. je pala na čak 92 mesto da bi po poslednjem Izveštaju iz prošle godine bila na 85 mestu (od 148 zemalja). Dakle, za samo pet godina ona je pala za čak 35 mesta na rang listi zemalja po pokazatelju raspoloživog kvalitativnog ljudskog kapitala (WEF). Zbog zapostavljanja nauke uopšte, vrlo teškog finansijskog položaja naučnih instituta, Srbija je na rang listi po kvalitetu tih institucija od 2008.g. pa zaključno sa prošlom godinom sistematski, iz godine u godinu, padala tako da je sa 49 mesta u 2008.g. pala na 66 mesto (WEF, 2009. i 2013: 335). Tragično je da se po kvalitetu naučnoistraživačkih institucija ispred Srbije nalaze i sledeće zemlje: Kenija, Šri Lanka, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Gana itd. (WEF 2013: 535). Iako se može sumnjati u opravdanost nalaza da su čak i Crna Gora i BiH ispred Srbije po kvalitetu istraživačko-razvojnih institucija, to proizilazi iz odabranih podataka koje koristi Svetski ekonomski forum.

Obrazovni sistem u Srbiji, od najnižeg do najvišeg nivoa, ima vrlo velike slabosti, što ima i dugo će imati vrlo nepovoljne ekonomske, socijlne i mentalne posledice. Ova konstatacija je u neskladu sa činjenicom da u osnovnim školama imamo veliki broj odličnih učenika, a da je broj doktoranata, za naše uslove vrlo veliki i da je broj odbranjenih doktorskih teza enermno povećan i da dostiže rekordne cifre koje su pre 10-15 godina bile nezamislive.

Kada se govori o kvalitetu osnovnog obrazovanja, postoji visok stepen saglasnosti stručnjaka iz ove oblasti da se u njemu obavlja pre svega tzv. reproduktivno učenje i da zbog toga učenici ne stiču sposobnost povezivanja naučenog i da se tzv. funkcionalno znanje koje se stiče u osnovnim školama Srbija nalazi ispod evropskog proseka i da je evidentno njeno zaostajanje u tom vrlo važnom domenu. Navedimo konstataciju prof. dr Ranka Rajevića, osnivača Mense u Srbiji, autora NTC sistema učenja, člana Komiteta svetske Mense za darovite i saradnike Unicef-a za obrazovanje „Gradivo je sve obimnije a znanje sve manje. Očigledno da imamo dve greške: reproduktivno učenje i povećan stres, odnosno otpor prema školi. Kada bismo ovog momenta sve promenili i uradili kako treba, dobili bismo rezultat tek za desetak godina“. (Blic-žena, br. 499, 7-13, jun 2014, str.7). Na opštu žalost, društvo, odnosno državne institucije nisu svesne da je prioritet – promena sistema učenja u osnovnom obrazovanju.

Kada se govori o kvalitetu osnovnog školovanja, trebalo bi naglasiti da se on devalvira samom činjenicom da ogromnom broju seoskih škola, gde je broj učenika vrlo mali, jedan jedini učitelj istovremeno, u istoj učionici, uči decu iz sva četiri razreda i da deci jednog razreda može u toku jednog časa pokloniti samo 10-15 minuta, što mora imati negativne posledice po njihovu obuku. Uz sve to, materijalna primanja učitelja su vrlo, vrlo skromna, a mnogi od njih nemaju rešeno stambeno pitanje, što ih mora destimulisti da stiču nova znanja i da se maksimalno, sa entuzijazmom posveti plemenitom poslu kvalitetnog obrazovanja dece.

Visok procenat odličnih učenika u srednjim školama, a naročito impresivni rezultati učenika Matematičke gimnazije iz Beograda na brojnim međunarodnim takmičenjima stvaraju lažnu sliku o kvalitetu srednjoškolskog obrazovanja u Srbiji.

I srednjoškolsko obrazovanje se susreće sa nizom slabosti koji su iste ili slične prirode kao što je slučaj sa osnovnim obrazovanjem. Sama činjenica da je nivo obrazovanja i funkcionalnog znanja u osnovnoj školi nezadovoljavajući, onemogućava kvalitetno srednjoškolsko obrazovanje. Shvativši velike slabosti srednješkolkog obrazovanja i potrebu njegovog unapređenja, SR Jugoslavij je početkom novog veka zaključila poseban sporazum sa EU i po njemu od 2003. godine Unija, kroz razne projekte, pomaže reformu i modernizaciju sistema srednjeg stručnog obrazovanja sa ciljem da se dobije stručna radna snaga koja će biti u budućnosti tražena. I pored toga, „stručno obrazovanje u Srbiji je i dalje lošeg kvaliteta s obzirom da su oblasti isuviše usko specijalizovane, a sistem je generalno nepopularan među učenicima, o čemu svedoči gašenje velikog broja odeljenja“[7]. I sama činjenica da među nezaposlenim licima najveće učešće imaju ona sa završenom gimnazijom govori da sa stečenim znanjem u toj najprestižnijoj srednjoj školi mnogo što šta nije u redu, mada je to posledica i sve većeg siromaštva i nemogućnosti da se nastavi školovanje na višim i visokim školama.

Brojni su razlozi za pad kvaliteta višeg i visokog obrazovanja u Srbiji. Pored vrlo teškog stanja privrede, vrlo visokog javnog duga i budžetskog deficita, pada motivisanosti učitelja i profesora, za svaki nivo obrazovanja postoje i specifični faktori koji utiču na njegov pad. Za visoko obrazovanje prihvatanje , pod ogromnim pritiskom stranih centara moći, tzv. Bolonjske povelje, bila je ogromna greška koja je doprinela drastičnom padu njegovog kvaliteta, odnosno imalo je za posledicu katastrofalno smanjenje nivoa znanja visokoškolaca[8]. Sa prihvatanjem Bolonjske deklaracije, kojom je u visoko školstvo uveden vrlo visok nivo neoliberalizma i kvazi tržišta, fakulteta uopšte, a posebno privatni, koji su bujali, pretvoreni su u profitna preduzeća. Tim nametnutim reformama visokog školstva fakulteti se pretvaraju u razne strukovne škole i preduzeća kojima je osnovni cilj maksimizacija profita, a obrazovanje i nivo znanja su u dubokoj senci, a na nekim od njih se prodaju diplome, magistarske i doktorske diplome i zato je postalo normalno da enormno raste broj doktoranada i dobijenih doktorskih titula, ali i do drastičnog pada njihovog kvaliteta, a u ogromnom broju od njih ima mnogo plagijata.

Zbog drastičnog pada kvaliteta visokog obrazovanja, pogotovu onog posvećenog obrazovanju učitelja i nastavnika, već godinama se produkuje masa loših nastavnika koji će svojim radom u školama godinama slabo obrazovati đake, što mora imati trajne štetne ekonomske i socijalne posledice. I ubeđen sam da je prof. A. Litkovski potpuno u pravu kada zaključuje: „Generalno gledano, prosveta u Srbiji danas je u mnogo gorem stanju nego pre dvadeset godina, a problemi su mnogo veći u prvoj deceniji ovog veka nego krajem prošlog i direktno su posledica nerazumnih reformi preuzetih iz „prosvećene“ Zapadne Evrope čiji je glavni cilj uništavanje nacionalno svesne inteligencije i degradacija ukupnog intelektualnog nivoa prosečnog građanina“ (Ibid, str.26).

I kao posledica svega prethodno navedenog, relativna pozicija Srbije u odnosu na druge zemlje kada je u pitanju kapacitet za inovacije je vrlo nepovoljna i sve je nepovoljnija, tako da je ona u 2008. g. na rang listi zemalja bila na 92. a u 2013.g. tek na 133 mestu, tj. iza nje je bilo samo 15 zemalja. Tragično je da se, kada su u pitanju kapaciteti za inovacije, ispred Srbije, nalaze i sledeće ekstremno nerazvijene zemlje, Ruanda, Nigerija, Namibija, Vijetnam, Madagaskar, Bosna i Hercegovina, Uganda, Bangladeš, Albanija, Zimbabve, Nepal, Sijera Leone, Mozambik i td. itd. (WEF 2013: 534).

I u takvoj situaciji potpuna je besmislica da se i za lekare, pogotovu deficitarne specijaliste koji su užasno opterećeni na radnom mestu, uvode solidarni porez, smanjenje plate i zakonski onemogućava prijema novih lekara do kraja 2015.god. I to je, uz sve ostalo, doprinelo da se intenzitet odlaska lekara iz Srbije u inostranstvo pojačava. I što je zapanjujuće jeste činjenica da zvaničnici ignorišu izjavu predsednika Novog sindikata zdravstva Srbije Živorada Mrkića „da je u toku kadrovska katastrofa“ koja nas, po njegovom mišljenju, vodi u krajnje alarmantno stanje javnog zdravstvenog sistema Bugarske i Rumunije koje imaju neophodne operacione sale i moderne aparate, ali, zbog velikog odliva specijalista (za razne operacije) u inostranstvo, nema dovoljno kvalitetnog kadra, pa se ta moderna infrastruktura, i pored velikih potreba, vrlo malo koristi. I ono što posebno zabrinjava, jeste činjenica da na sva dramatična upozorenja Zdravstvenog saveta Srbije i Lekarske komore Srbije o svemu navedenom nisu imali nikakav efekat.

Vrlo je slična situacija i sa kadrovskom situacijom u sektoru informacionih tehnologija gde stručnjaci odmah po završetku studija odlaze u inostranstvo na rad sa vrlo malim šansama da se vrate u zemlju.

Imajući u vidu sve prethodno navedene drastične pokazatelje, razumljivo da je u poređenju sa većinom zemalja, položaj Srbije, kada je u pitanju kvalitet obrazovanja sve nepovoljniji. Ona je po kvalitetu obrazovnog sistema u celini za prethodnih pet godina pala sa solidnog 45. mesta na čak 111 mesto, tj. pala je za čak 66 mesta i vrlo je verovatno da ne postoji ni jedna od 148 zemalja na toj listi koja je zabeležila takav pad i to se moralo odraziti na pad obrazovanosti stanovnika, odnosno relativni, a u slučaju visokog školstva i apsolutni pad kvaliteta visoko obrazovanje radne snage i ljudskog kapitala u Srbiji. Kada su u pitanju kvalitet obrazovanja za naučnoistraživački rad i matematiku, u prethodnih pet godina ona je pala sa vrlo solidnog 31. na 55 mesto (WEF, 2013: 335). Dodajmo da je Srbija sve slabije plasirana kada je u pitanju kvalitet obrazovanja menadžera tako da je u 2008. g. bila na 87, a u prošloj godini tek na 114 mestu. Po obuci zaposlenih radnika Srbija je i u 2008.g. bila vrlo slabo plasirana – bila je tek na 121 mestu (od 134 zemlje), a u 2013. g. bila je još znatno slabije plasirana – tek je na 140 mestu, pa su samo 8 zemalja u toj oblasti bile iza nje.

Zbog drastičnog pada životnog standarda ogromnog dela stanovništva, do čega je došlo u poslednjih četvrt veka, ogromne nezaposlenosti, krize vrednosnog sistema, krize morala, krize porodice, slabosti pravosuđa i niza drugih faktora – kriminalizacija u Srbiji je dostigla ogromne razmere. Po organizovanom kriminalu Srbija se nalazi na neslavnom 127 mestu (od 148 zemalja). Po tom vrlo neprijatnom fenomenu sve zemlje nastale na području bivše SFRJ su znatno bolje plasirane: BiH je čak na vrlo zavidnom 22 mestu, Slovenije na 42, Hrvatska na 49, Crna Gora na 76, a Makedonija na 98 (WEF 2013: 424). I zbog toga nije mnogo utešno što se po organizovanom kriminalu u goroj situaciji nalaze Bugarska (na 130 mestu) i Italija (na 134). U svakom slučaju vrlo visok nivo organizovanog kriminala samo jedan od niza pokazatelja urušavanja kvaliteta ljudskog kapitala u Srbiji.

III Da li je moguće zaustavljanje urušavanje ljudskog kapitala u Srbiji

Prema prognozi Republičkog zavoda za statistiku, u 2041. godini broj stanovnika u Srbiji biće za bar miliona manji nego što je bio 2011.g. i to po scenariju u kome figuriraju samo cifre o priraštaju i smrtnosti stanovništva. Po tom scenariju prosečan stanovnik Srbije u 2041.g. imaće u proseku 46,5 godina. Naravno da će broj stanovnika u Srbiji biti dodatno smanjivan zbog iseljavanja u inostranstvo i uzimanja državljanstva drugih zemalja.

Za mene uopšte nema dileme – u narednih nekoliko godina depopulacija i urušavanje ljudskog kapitala u Srbiji će biti nastavljeni. Prvo, Srbija mora znatno smanjiti ogroman višak zaposlenih lica u državnim ustanovama, državnim i javnim preduzećima i lokalnim samoupravama. Iako se još uvek ne zna (što je prosto neverovatno i krajnje neodgovorno) koliki je ukupan broj tih lica, objektivne procene procene govore da je njihov višak od 150 do 200 hiljada. Država će morati do kraja godine da definitivno reši problem 164 preduzeća u restruktuiranju i to će imati za posledicu da će nekoliko desetina hiljada zaposlenih ostati bez posla. Zbog vrlo teških problema budžetskog deficita i javnog duga i katastrofalnih posledica poplava, veliki broj lica zaposlenih u državnim ustanovama i lokalnim samoupravama ostaće bez posla.

S druge strane, i pored, od Vlade najavljenih mera stimulisanja stranih i domaćih investivcija i zapošljavanja u realnom sektoru, postoji samo teorijska mogućnost da će ukupan broj novozaposlenih lica u 2014. i 2015.g. biti veći od broja onih koji će ostati bez posla. To pogotovu ako ostane na snazi besmislena odluka o zabrani novog zapošljavanja u zdravstvu, obrazovanju, naučno-istraživačkoj delatnosti i nekim drugim, za društvo u celini, vrlo važnim delatnostima.

Zbog svega prethodno navedenog, ali i zbog krize porodice, krize sela i čitavih regiona i vrlo verovatnog povećanja siromaštva i mnogo čega drugog, vrlo je verovatno da će broj novorođene dece u Srbiji u 2014. i 2015.g. biti manji nego što je bio u prethodne dve godine. S druge strane, zbog sve veće penzionerske populacije, zbog drastičnog pada životnog standarda sve većeg, ogromnog dela stanovništva, vrlo teškog stanja u zdravstvu, posledica bombardovanja i sl. vrlo je verovatno da će se u 2014. i 2015.g. povećati broj umrlih lica. I kao posledica svega navedenog, vrlo je verovatno smanjenje stanovnika u Srbiji u narednih nekoliko godina biti veći od po 35.000 godišnje.

Vrlo je verovatno da će se pozitivna razlika između novih i i umrlih penzionera, koja poslednjih godina iznosi nešto preko 20.000, u narednim godinama znatno povećati, pogotovu po osnovu sticanja uslova za penziju tzv. bejbi-bum generacija rođenih između 1952-1956.godine kojih sada ima u radnom odnosu preko 600.000, pa će se, po kompetentnim procenama, broj penzionera u narednih desetak povećati za preko 200.000[9]. S druge strane, krajnje je neizesno šta će se dešavati sa brojem zaposlenih i mlađih lica koji će živeti u Srbiji.

Pored prethodno navedenog, postoji čitav niz teških ograničavajućih faktora koji sprečavaju ili bitno ograničavaju mogućnost zaustavljanja eskalacije demografske krize i urušavanja ljudskog kapitala u Srbiji. Navedimo, po našem mišljenju, najvažnije.

Sama činjenica da je broj dece u osnovnim i srednjim školama od školske 1995/96 do školske 2013/2014 smanjen za oko 215.000 ima i dalje će imati vrlo nepovoljne posledice po kvalitet ljudskog kapitala u Srbiji u celini. Uz to, ponovimo da po podacima SEF, Srbija je po kvalitetu primarnog obrazovanja u 2008. godine bila na solidnom 48 mestu a sada je tek na 81, a po kvalitetu obrazovnog sistema u celini je u isto vreme pala sa 49 na čak 111 mesto rang liste od 148 zemalja i to ima i mora u dugom roku imati vrlo neprijatne posledice po kvalitet ljudskog kapitala.

Zbog sve veće krize tradicionalne patrijahalne porodice, dramatičnog rasta vanbračnih zajednica (kojih sada ima gotovo 117 hiljada), činjenice da se u Srbiji svaki četvrti brak razvodi, da postoji gotovo 300.000 samohranih majki i 76.435 samohranih očeva ima teške posledice po standard, razvoj i psihu njihove dece, pogotovu kada se ima u vidu ogromna nezaposlenost i vrlo  velika verovatnoća da će ona ostati vrlo visoka i u narednim godinama. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u 2012. godini je bilo 34.639 venčanja a 7.372 razvoda, a 3.963 razvedenih brakova je imalo jedno ili više dece. Nakon razvoda, roditelji lišavaju decu osnovnih prava, a psiholozi smatraju da je to najveća greška na štetu deteta. Sudeći po podacima Udruženja očeva i očeva samostalnih staratelja, Srbije u njoj živi između 80.000 i 100.000 dece koja su onemogućena da viđaju svoje očeve. Zbog toga ali često i nemorala razvedenih roditelja i nemoći sudova da se realizuju njihove odluke, po izjavi predsednika Udruženja očeva, u Srbiji živi najmanje 50.000 dece razvedenih roditelja koja uopšte ne dobijaju alimentacije ili ih neredovno dobijaju ili ih dobijaju neredovno (Večernje novosti, 15.06.2014, str.9). Po istom izboru, u slučajevima kada su očevi onemogućeni da viđaju svoju decu, oni plaćaju alimentaciju u samo 35% slučajeva. Sve to ima vrlo negativne posledice po psihu i razvoj ličnosti dece razvedenih roditelja. Da bi se sve to bitno smanjilo, nužno je što pre usvojiti zakonska rešenja koja su usvojena i koja se sprovode u Evropskoj uniji. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, objavljenim krajem 2013. g. čak 24,6% stanovnika Srbije izloženo je riziku da postane siromašno i po tom pokazatelju ona je na prvom mestu među zemljama Evrope (u Grčkoj odgovarajući procenat iznosi 23,1%, Rumuniji 22,6%, Španiji 22,2%, Bugarskoj 21,1% itd.).

Prema podacima Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, oko 30% dece je na pragu siromaštva, 48.811 porodica sa decom koristi neki vid novčane socijalne pomoći, a čak 383.384 deteta koristilo je dečiji dodatak u 2013. god. a 186.424 deteta evidentirano je u centrima za socijalni rad, što čini 14,76% ukupnog broja dece u Srbiji. I naravno da je u takvim uslovima razvoj dece i njihovih radnih potencijala moraju biti nezadovoljavajući.

Prošle godine Unicef je objavio da većina najmlađih stanovnika Srbije živi u nemaštini, u neadekvatnim uslovima za rast i razvoj i na marginama društva. Po saopštenju te Institucije, samo 44% dece uzrasta od 3-5 godina pohađa neki vid predškolskog programa, a da čak 20% domaćinstava ne poseduje ni jednu dečiju knjigu. Ona konstatuje da je veliki deo dece u Srbiji pothranjen, ne završavaju ni osnovnu školu, izložen je diskriminaciji i često su žrtve nasilja i zlostavljanja, a samo oko 30% dece se odgaja nenasilnim metodama, što sve skupa ima i trajno će imati teške posledice po kvalitet ljudskog kapitala u Srbiji.

Iako u Srbiji ne postoje precizni podaci, a procena prosvetnih vlasti da se procenat onih koji napuštaju osnovnu i srednju školu kreće od 10-30%. Prema podacima iznetoj u Strategiji razvoja obrazovanja Republike Srbije do 2020.g., procenat dece koja napuštaju osnovno obrazovanje kreće se od 10% do 15%. Koliko su to nepovoljni podaci postaje jasno ako se zna da je, po podacima Evropske komisije, stopa napuštanja školovanja mladih do 17 godina u Hrvatskoj samo 4,2%, Sloveniji 4,4%, Češkoj i Švajcarskoj po 5,5%, Holandiji 8,8%, Finskoj 8,9%, Nemačkoj 10,5% (Politika 23.02.2014,str.09). I sama činjenica da je u Srbiji vrlo visoki procenat dece koja napuštaju osnovno i srednje školovanje i velika verovatnoća da se, bar u narednih nekoliko godina stanje neće popraviti ima i i dugo će imati vrlo nepovoljne posledice po kvalitet njenog ljudskog kapitala. I ogromne slabosti sistema visokog obrazovanja imaju i, dugo će imati vrlo nepovoljne posledice po kvalitet ljudskog kapitala.

Postoji i niz drugih faktora urušavanja kvaliteta radne snage u Srbiji. Navedimo samo jedan od njih. Mada nema detaljnih istraživanja i preciznih podataka, ali ima indicija da u Srbiji pri zapošljavanju žena, pogotovu u privatnom sektoru, prednost dobijaju neudate ili žene bez dece, što je posledica mnogo čega, ali i verovanja da će njihov radni učinak biti veći. Međutim, prema istraživanju Majkrosofta, utvrđeno je da kada žena postane majka, postaje efikasnija na poslu. Istraživači su utvrdili da odgajanje deteta poboljšava radne veštine majki. Poslodavci tvrde da su one bolji timski igrači i da više cene svoje kolege i klijente. Zaključak studije glasi: „zaposlene majke su dva puta produktivnije od žena koje nisu majke, ali i od muškaraca“. (Blic žena, br.499, 7-13. jun 2014, str.7).

U političkim, a delom i u stručnim krugovima širi se, po mom mišljenju, iluzija da će ulazak Srbije u EU rešiti, malte ne, sve probleme, pa i problem demografskog sunovrata i teškog urušavanja ljudskog kapitala. Ostavimo po strani dubioznost i (ne)realnost članstva Srbije u EU do 2020.g. Postavlja se pitanje kakve bi efekte na ljudski kapital imalo punopravno članstvo Srbije u EU. Ako se ima u vidu da je najuspešnija zemlja u tranziciji Poljska od ulaženja u EU, tj. za deset godina, po osnovu emigracije u druge zemlje EU (pre svih u Nemačku) ostale bez 2,5 miliona, pre svega, visokobrazovanih stanovnika, postavlja se pitanje koliko bi se povećala emigracija stanovnika iz tranziciono neuspešne Srbije u zemlje EU. To pitanje dobija na značaju ako se zna da je u Estoniji po ulasku u EU došlo do osetnog povećanja nezaposlenosti i do ogromnog egzodusa, ali je i pored toga, stopa nezaposlenosti stalno preko 10%. Zbog toga, ali i zbog primene ekstremnog neoliberalnog koncepta tranzicije, za dvadesetak godina Estonija, čije su reforme ekstremno hvalile međunarodne finansijske institucije i neoliberali širom sveta, izgubila je više od petine svog stanovništva. I dodajmo da su mnoge zemlje u tranziciji koje su primljene u EU pre deset godina vrlo loše plasirane na rang listi zemalja po osnovu odliva mozgova – Češka Republika na 79 mestu (od 142 zemlje), Poljska na 96, Slovačka na 111, a Bugarska čak na 127 mestu (WEF 2012: 477). I naravno da se daleko najveći deo visokoobrazovnih lica iz tih zemalja seli u starije, razvijenije članice EU i to bi se vrlo verovatno desilo i sa Srbijom. Međutim, ako bi se ispunila zalaganja predsednika Vlade V. Britanije D. Kamerona da se blokira prijem Srbije (i Albanije) dok se ne izmene postojeća pravila o imigraciji radne snage unutar zemalja EU koje su, zbog masovnog dolaska siromašnih Poljaka, Rumuna i Bugara, navodno izazvali „katastrofalne posledice“ koje prete „da unište sistem zdravstvene i socijalne zaštite u Britaniji“ (Privredni pregled 25.12.2013, str.2) – emigracija iz Srbije ne bi dobila još dramatičnije razmere.

I na kraju, stičem dubok utisak da najvažniji politički funkcioneri u Srbiji, nova Vlada, pa i ekonomska nauka, još uvek nisu svesni strašnog problema demografske krize i urušavanja ljudskog kapitala. Oni ne postavljaju pitanje zašto je došlo do tog najtežeg društvenog i ekonomskog problema. Postoji masa razloga zašto je došlo do njegove eskalacije i ogromnih razmera. I pored toga duboko verujem da je najvažniji uzrok demografske krize i teškog urušavanja ljudskog kapitala u novom veku – pogrešan, od stranih faktora najvećim delom nametnut koncept reformi koji je imao ozbiljnu konstrukcionu grešku, koja je imala za posledicu „sprženu zemlju“, anemičan rast, uz ogromno zaduživanje u inostranstvu i stagnaciju privredne aktivnosti posle 2008. godine, što sistematski dokazujem od 2001. godine. Imajući u vidu šta je činila prethodna Vlada, a posebno šta čini i obećava sadašnja Vlada, stičem dubok utisak da od Premijera, do niza ministara toga nisu svesni, ili su prinuđeni da rade po diktatu stranih faktora. Zbog svega toga, male su šanse da će se u doglednoj budućnosti ublažiti, a moguće je da će se pojačati demografska kriza i urušavanje ljudskog kapitala u Srbiji. Zbog profesionalnog morala (kako ga ja shvatam), osećanja obaveza prema budućim generacijama, pa i osećanja patriotizma, nikada se nisam mirio sa ovakvim mogućim kataklizmičnim scenarijem i, verovatno naivno, od 2006.g. se zalažem za okupljanje istinske naučne elite iz više oblasti koja bi dobila zadatak da uradi nacrt vizije budućeg društvenog i privrednog sistema Srbije koji bi se, nakon svestranog razmatranja, usavršio i koji bi bio praćen sa nizom konkretnih dugoročnih strategija, koji bi se na Parlamentu usvojili i dosledno realizovali. Iako sam svestan da je, zbog niza internih i eksternih ograničenja, to sada teško izvodljivo, ostajem i dalje zagovornik te ideje, jer duboko verujem da će bez njene realizacije Srbija postati savremena kolonija i „pustinja bez peska“ u kojoj će živeti uglavnom očajničko staračko stanovništvo i to bi bio neoprostiv greh sadašnjih generacija, posebno patriotski orijentisanih intelektualaca prema budućim generacijama, prema budućim generacijama.