Nezaposlenost i demografska kriza uništavaju Srbiju
Srbiju karakteriše niska zaposlenost i visoka nezaposlenost, visok procenat ljudi koji su dugo bez posla i veliki broj mladih koji ne mogu da nađu posao, a poznato je da oni koji su dugo nezaposleni gube znanja i sposobnosti
Nezaposlenost je jedan od, ako ne i najveći ekonomski problem u Srbiji, a situacija na tržištu rada je nepovoljnija od bilo kog drugog ekonomskog indikatora, računajući tu i BDP i javni i spoljni dug - moglo se čuti na naučnom skupu „Institucije tržišta rada kao činilac privredne krize u Srbiji“, održanom u organizaciji Akademije ekonomskih nauka.
„U odnosu na druge delove privrede kriza na tržištu rada je najveća i još se pogoršava“, izjavio je Jugoslav Mijatović član Naučnog društva ekonomista Srbije, ističući da Srbiju karakteriše niska zaposlenost i visoka nezaposlenost, visok procenat ljudi koji su dugo bez posla i veliki broj mladih koji ne mogu da nađu posao, a poznato je da oni koji su dugo nezaposleni gube znanja i sposobnosti.
Decenijsko smanjenje zaposlenosti znači i manje uplate poreza i doprinosa, sve manju tražnju i kupovnu moć što negativno utiče javne finansije i privredni rast.
„Oni koji su zaposleni sve lakše i brže gube posao, a mladi ga sve teže nalaze. Čak dva puta više nezaposlenih ima sa visokom stručnom spremom nego nestručnih. Sve ovo vreme imamo naopaku politiku u kojoj se skromna sredstva koja se izdvajaju za politiku zapošljavanja troše na otpremnine za koje ljudi onda kupuju potrošna dobra. Nikom na pamet ne pada ideja da se onima koji hoće da pokrenu svoj biznis da dva puta više. U drugim zemljama tranzicije kada su uvideli da otpremnine ne daju efekat na zapošljavanje prešli su na politiku podsticaja zapošljavanja malim i srednjim preduzećima“, objasnio je Mijatović.
Kod nas je vidljiva i kriza socijalnog dijaloga i sindikata. Prema rečima Vladimira Grečića, člana Akademije ekonomskih nauka, gde god je postojao jak socijalni dijalog bili su slabiji efekti krize.
„Izazovi sa kojima se Evropa suočila su ogromni jer je 24 miliona nezaposlenih u EU, što je najveća nezaposlenost od 1990. godine. Da bi ispunili ciljeve iz strategije EU 20/20/20 morali bi da otvore 18 miliona radnih mesta do 2020. što je malo verovatno“, ukazao je Grečić na stanje na tržištu rada u EU.
On je posebno istakao tripartitni socijalni dijalog u kome pregovaraju predstavnici zaposlenih, odnosno sindikati i kompanije, ali i drugi zainteresovani, a pre svega država.
„Ključni faktor za uspeh socijalnog dijaloga je stepen podrške vlade. Ako vlada ne podržava socijalni dijalog, kao što je to slučaj kod nas, poslodavci i sindikati sastanu se tri, četiri puta godišnje i ne urade ništa, osim što su doneli minimalnu cenu rada“, napominje Grečić, dodajući da u svetu počinje trka za talentovanim mladim ljudima spremnim na rizik.
U Evropskoj uniji su dva od tri zaposlena pokrivena kolektivnim ugovorom, mada nema toliko sindikalaca, ali su pokriveni granskim kolektivnim ugovorima. S druge strane u Japanu je tek jedan od pet, a u Americi jedan od osam radnika pokriven kolektivnim ugovorom.
Ako se nezaposlenost uzme kao kriterijum recesije, svet će biti u recesiji celu deceniju, jer se tek 2018. godine očekuje da se broj zaposlenih vrati na nivo iz 2008. godine, što nezaposlenost čini globalnim problemom.
Petar Đukić, profesor na TMF i član Naučnog društva ekonomista primećuje da oni koji traže radnike kažu da je nikad teže naći kvalitetnog odgovornog radnika, dok nezapsoleni i sindikati tvrde da nema dovoljno posla. On takođe ističe i opasnost od situacije kada sindikati pokušavaju da prigrabe političku moć, jer tada drastično pada sindikalizovanost radnika, što pokazuju pirmeri iz SAD i Velike Britanije.
Ono što presudno određuje tržište rada je demografija, a demografska kriza i ljudski kapital se nalaze u katastrofalnom stanju. Profesor Mlađen Kovačević, član Akademije ekonomskih nauka je pored krize svih segmenata društva, pre svega izdvojio demografsku krizu u kojoj Srbija više od 50 godina nema ni prostu reprodukciju. U 2011. je 32.600, a u 2012. više od 35.000 ljudi umrlo više nego što se rodilo. Za samo devet godina, od 2002. do 2011. prosečna starost stanovništva je povećana za dve godine, sa 40,2 na 42,2 godine.
Prema rečima Kovačevića, u Evropi samo Nemačka, Italija, Bugarska i Austrija imaju stariju populaciju, dok je Grčka slična nama.
„U poslednjih 50 godina udeo mladih u stanovništvu je prepolovljen, dok je udeo starijih od 65 godina uvećan za 2,5 puta. Prema popisu iz 2011. godine oko 600.000 porodica nije imalo nijedno dete, a preko 700.000 samo jedno“, upozorava Kovačević.
Tako dolazimo u situaciju da svake godine imamo 20.000 penzionera više, a u februaru obe godine broj penzionera prevazišao je broj zaposlenih. Kada za nekoliko godina dođe na red da „bejbi bum“ generacija rođenih od 1952. do 1956. godine ode u penziju penzijski sistem biće neodrživ.
„Do 2041. godine prema jednom istraživanju imaćemo milion stanovnika manje sa prosečnom starošću od 46 godina“, ređa katastrofalne podatke Kovačević.
I ovo malo dece u Srbiji žive teško, pa je 30 odsto ispod praga siromaštva, a 383.000 dece dobija dečji dodatak.
Prema podacima Međunarodne organizacije rada Srbija je 14. na svetu po broju samoubistava, sa četiri samoubistva dnevno, a posebna je priča sindrom sagorevanja na poslu kada radnici rade po 15, 16 sati i pod ogromnim pritiskom za najmanju grešku.
Prema rečima Kovačevića situacija se neće popraviti ni ulaskom u EU. Kako iskustva Estonije u kojoj je četvrtina stanovništva otišla iz zemlje nakon ulaska u uniju ili Poljske iz koje je otišlo 2,5 miliona, uglavnom kvalifikovanih ljudi pokazuju - i Srbiju čeka dalji egzodus stanovništva.
„Glavni razlog zašto smo došli u krizu je pogrešan koncept reformi“, zaključuje Kovačević.
