Elita mora da izvuče zemlju iz krize

“Prethodne vlasti, pa i ova vlada, ne postavljaju pitanje zašto smo došli u ekonomsku i društvenu krizu. Ja sam označio 27 segmenata društvenog života koji se nalaze u krizi, od krize vrednosnog sistema, krize zdravstva, obrazovanja, krize morala, identiteta, pravosuđa, nauke, umetnosti, kulture, demografije...

Odgovor vlasti na krizu je da se zadužimo gde možemo, spasavanje budžeta da se ne uruši, ali problem je što to ne može beskonačno da traje. Vlast mora da sakupi najbolje ljude, autoritete iz svih oblasti koji će osmisliti strategiju razvoja zemlje, uzimajući u obzir iskustva drugih, ali prilagođeno specifičnostima Srbije”, počinje razgovor za Balkanmagazin ekonomista Mlađen Kovačević, član Akademije ekonomskih nauka.

Mlađen Kovačević

Koji su glavni uzroci krize u Srbiji?

Deo uzroka svakako otpada na svetsku ekonomsku krizu. Neki neoliberalni ekonomisti će reći da je kriza zato što nismo sproveli dosledno strukturne reforme, posebno 2008. godine kada je Dinkić iz misterioznih razloga doneo odluku da pre vremena vrati kredite Međunarodnom monetarnom fondu i Svetskoj banci. On je tada počeo sa Nacionalnim investicionim planom, a država da se petlja i gde joj je mesto i gde nije. Tu su neoliberali u pravu kada kritikuju nas koji se zalažemo za državni intervencionizam.

Tri najveće greške napravili smo u ekonomskoj politici posle 2000. godine zbog kojih smo sada u ekonomskoj krizi i zbog kojih je industrija uništena.

U maju 2001. godine izvršena je nagla liberalizacija uvoza. Neponderisana carinska stopa svedena je na 9,5 odsto, ponderisana na svega pet do 5,5 odsto. Tada su Bugarska i Rumunija imale daleko više carinske stope, jer su snižavale carine postepeno. I danas, Južna Koreja ima višu prosečnu carinsku stopu nego Srbija i to sa svojom moćnom i razvijenom industrijom. To je bio brzoplet potez kojim smo hteli što pre da se približimo Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Pravili su se “većim katolicima od pape”.

Sa ove distance se vidi da se dok smo bili u sporazumu sa MMF -  forsirala liberalizacija. Nije ni slučajno što se Miroljub Labus i njegov glavni savetnik Boris Begović nisu nikada bavili spoljnom trgovinom, a bili su zaduženi za naglu liberalizaciju.

Druga najveća greška, u kojoj je verovatno MMF imao presudni uticaj, je fiksiranje deviznog kursa u 2001-2002. godini. U te dve godine kurs je porastao samo četiri odsto, a inflacija je prve godine bila 40, a druge 16 odsto. Uvozna roba je odjednom postala veoma cenovno konkurentna. Još 2002. godine sam upozorio da će našu privredu zahvatiti „holandska bolest“.

U 2008. godini u odnosu na 2000. godinu realna vrednost dinara, kada se isključe efekti inflacije kod nas i u svetu, pokazuje da je dinar 105 odsto precenjen. Samo ruska rublja je u tom periodu bila precenjenija. Nije ni čudo što je uvozna roba preplavila tržište. Kada se 12, 13 godina vodi politika precenjenog kursa efekti su katastrofalni. Ne samo zbog uvoza, već su se i ljudi i preduzeća olako zaduživala, verujući Dinkiću da će dinar biti stabilan. Sada je strašan problem da se deprecira kurs i dovede u ravnotežu.

Kada duže od decenije vodite politiku precenjenog dinara dobijete koncept spržene zemlje. To se ne odnosi samo na industriju, već i na poljoprivredu. Sada su banane iz Ekvadora sa svim troškovima prevoza jeftinije nego domaće kruške.

Koji je treći razlog (greška)?

Jedan od razloga propasti je katastrofalna kadrovska politika. Od guvernera centralne banke, do ministara, direktora javnih preduzeća, pa čak i do osnovnih škola izabrani su ljudi koji nisu bili sposobni da upravljaju time. Za vreme komunizma, raspiše se konkurs za direktora, javi se 15 ljudi, svi su članovi partije i onda se bira ko je najbolji. Ovde jedna stranka dobije svoj feud i onda postavljaju svoje ljude.

Pogledajte samo guvernere Narodne banke. Prvo je postavljen Dinkić sa 30 i nešto godina, pa onda ni kriva ni dužna Kori Udovički koja sa monetarnom ekonomijom nema veze, pa onda Jelašić koji je govorio da se devizni kurs formira kao i cena trešanja na pijaci. Prodaju 2,5 milijardi evra deviznih rezervi pravdao je sprečavanjem velikih oscilacija na deviznom tržištu.

Ono što je očigledno je da se menjaju stranke, ali se stalno vodi ista politika. Evo i sada, dok izbori ne prođu, prodaće NBS i milijardu evra deviznih rezervi samo da kurs ostane stabilan.

Strašan problem je negativna selekcija kadrova. Problem je i kako se biraju poslanici. U parlamentu se razmatra nacrt nekog važnog zakona, a tamo sedi 30 poslanika. I postavlja se pitanje ko pravi te nacrte zakona, da li vrhunski stručnjaci ili ne.

"Ono što je očigledno to je da se menjaju stranke, ali se stalno vodi ista politika"

Koja su dobra iskustva drugih zemalja koja se mogu iskoristiti kod nas?

Posle Drugog svetskog rata Nemačka i Japan bili su u katastrofalnoj situaciji pa su našli snage da okupe elitu, intelektualce iz raznih oblasti da u groznim ograničenjima predlože neki model društvenog i privrednog života, da se to usvoji i dosledno realizuje. Južna Koreja je, kada se završio bratoubilački rat 1953. godine, bila u užasnoj situaciji pa su i oni našli način da nađu put izlaska iz krize. Recimo 90-ih godina Rusija je bila u katastrofalnoj situaciji, sa potpunim slomom društva, ali su izabrali akademika Primakova koji je formirao tim ljudi koji je kreirao sistem. Mnogi će reći da su mogli to sa naftom i gasom, ali da je nastavljeno da se radi kao ranije svi bi resursi otišli u strano vlasništvo a oni bi dobijali mrvice i bili teška sirotinja.

U Čileu 1973. godine dolazi Pinoče na vlast državnim udarom, 3.000 ljudi je ubijeno, sprovedena je liberalizacija i prodali su sve što se moglo prodati. Samo su bili dovoljno pametni da zadrže kompaniju „Kodelko“ za proizvodnju bakra. Zapali su u užasnu dužničku krizu i ne bi se izvukli da nije došlo da rasta cena bakra i da nije država mogla da raspolaže tim devizama.

Od 1973. do 1989. godine BDP po stanovniku nije uopšte rastao. Kada se Pinoče  povukao i oni su okupili ljude iz raznih oblasti i prihvatili socijaldemokratski sistem. Za vreme Pinočea ogroman broj ljudi je ostao bez posla. Država je posle prihvatila da im uplati radni staž. Deca nisu mogla da se školuju za vreme Pinočea, pa je država posle odlučila da se sva deca školuju besplatno. Sada su ušli u OECD, po konkurentnosti su oko 30. mesta na svetu.

Arapske zemlje su bile sirotinja dok su izvorišta nafte bila u stranom vlasništvu, pa su 70-ih godina započeli nacionalizaciju, počev od Libije.

U Argentini je 1976. došla na vlast vojna hunta. Ubijeno je 30.000 ljudi. Argentina je upala u dužničku krizu, 20 godina nisu imali privredni rast po stanovniku. MMF ih je pritiskao da vode politiku fiksnog deviznog kursa. Jeftin uvoz je preplavio zemlju, cenovna konkurentnost domaćih proizvoda pada i koncept spržene zemlje sve više dolazi do izražaja. Kemdesi, tadašnji predsednik MMF-a 2000. godine na godišnjoj skupštini Fonda kaže da Argentina treba da uđe u sve udžbenike makroekonomije kao primer kako se jedna zemlja i privreda uspešno razvijaju kada primenjuju koncept MMF-a. Kroz osam meseci argentinska privreda je doživela slom, a devizni kurs je pukao. Kada su videli da tako više ne može našli su načina da u razgovorima sa intelektualcima i patriotama formulišu strategiju razvoja, kakav će devizni kurs da postave, kako dugove da regulišu, kako da se postavi pravni sistem, kako parlament da se bira... Argentina je do pre nekoliko godina rasla po stopi od oko sedam odsto godišnje.

U Brazilu kada je došao na vlast predsednik Lulu, koji je prilično neobrazovan čovek, našao je načina da formuliše strategiju prilagođenu specifičnim uslovima zemlje i Brazil je od 2002. fantastično napredovao.

Island je priča za sebe. Island je bio van EU, njihove banke su davale visoke kamate pa su Britanci i Holanđani ulagali u islandske banke. Došla je kriza, banke propadaju i Velika Britanija i Holandija odluče da obeštete svoje građane koji su imali depozite u islandskim privatnim bankama. Onda su odmah tražili od islandske vlade da im to nadoknadi ucenjujući ih ulaskom u EU.

Šta je svim tim zemljama zajedničko?

Svima njima je zajedničko da nisu prihvatili neoliberalizam. Neoliberalizam znači otvaranje zemlje za strane investicije do maksimuma i sve prodati strancima. Naravno, formalno mogu i domaći da kupuju, ali domaći su sirotinja. Evo, kod nas, ko može da kupi zemlju ili Telekom ili EPS nego - stranci.

Neke od tih zemalja su došle u situaciju da jedna partija osvoji vlast. U Južnoj Koreji je došao na vlast diktator i mogao je da isforsira model za koji su smatrali da je optimalan za njih. Da kažem i da ja u principu ne volim da jedna partija ima preko 50 odsto, jer kad nema opozicije preti diktatura.

Ujedinjene nacije su pre tri godine formirale tim ljudi da utvrdi koje su zemlje od 1950. do 2005. ostvarile najveći rast BDP i kako su to uspele. Konstatovali su da se u toj grupi nalazi 13 zemalja, a najviše iz Azije. Nijedna od tih zemalja nije koristila neoliberalni koncept. Sve su imale neki svoj specifičan plan, prilagođen domaćim uslovima. Sve su zemlje uspele da naprave društveni dogovor, konsenzus. Da bi se stvorio konsenzus morate pokupiti ljude koji su autoriteti u svojim oblastima.

"Evo, kod nas: ko može da kupi zemlju ili Telekom ili EPS nego - stranci"

Da li je to izvodljivo kod nas? Ko bi mogao biti taj autoritet?

To je vrlo težak problem i veliko ograničenje. Mi imamo Akademiju nauka i bilo bi prirodno da oni dobiju zadatak od predsednika da nađu načina da okupe najbolje ljude iz raznih oblasti. Problem je što Akademija već dugo nije na ceni. Osim toga, toliko je skrajnuta da ih danas niko ozbiljno ne konsultuje.

I naši stručnjaci su toliko podeljeni. Neki su se zalepili za političare iz praktičnih razloga, neki su ubeđeni da će nam neoliberalizam doneti med i mleko, a neki to zastupaju zato što su bili plaćeni. Nije ni čudo što su posle 2000. godine neki do tada nepoznati ljudi postavljeni na najvažnija ekonomska mesta u državi. Skoro 100 posto sam siguran da nam je koncept reformi nametnut spolja.

Mi imamo ogroman broj ograničenja. Neki kažu da ne treba nikakav društveni inžinjering, da ne treba nikakva elita da odlučuje, da treba pustiti slobodnu inicijativu tržišta. Ali to znači da ćemo sve prodati strancima.

Ja bih izbegao one koji su bili na liniji neoliberalizma, one koje su stranci isforsirali u prošlosti i one koji su išli na segedinske kurseve. Imali su prilike, lepo zarađivali, dobijali silna društvena i materijalna priznanja.

Dajte sada ljude koji su kritički orjentisani, da nacrte zakona prave stručnjaci, a zna se koji su pravnici kod nas najbolji u kojoj oblasti.

Užasno je teško pronaći rešenje ali, kao u šahu kada ste u izgubljenoj poziciji, da bi našli izlaz moraju vrhunski velemajstori da analiziraju situaciju da nađu pravi izlaz, da vide pet poteza unapred. Nemamo mnogo velemajstora, ali treba izabrati najbolje što se ima u struci.

Treba da izučimo iskustva drugih zemalja i vidimo šta se može primeniti. Mislim da bi socijaldemokratski sistem nama najviše odgovorao.

Pitanje je dokle možemo da zabadamo glavu u pesak. Mi možemo da vodimo politiku precenjenog dinara još godinu, dve, tri i onda lupimo glavom u zid kao što je bio slučaj sa Rusijom ili Argentinom i onda morate da izvršite devalvaciju 60-70 odsto. To je tada veliki šok i muka. Zato i razumem političare i guvernera što pred izbore drže potcenjenu vrednost stranih valuta jer tako drže jeftinijim uvoz i nisku inflaciju. Postavlja se pitanje dokle, a posledice precenjenosti domaće valute su katastrofalne, ne samo zbog domaće industrije već i zato što se deformiše tržište, podstiče se olako zaduživanje i ulaganje u posao zasnovan na uvoznim sirovinama. Istovremeno, izvoznici propadaju.

Znam firmu iz Užica koja 90 odsto proizvodnje izvozi, ali njih uništava kurs jer moraju u dinarima da plate radnu snagu, komunalije... Verujem da je i Simpo velikim delom došao u tako groznu situaciju zato što veliki deo izvozi, oružari iz Kragujevca - isto.

Mora se uraditi nešto vrlo nepopularno, ali ako jedna stranka bude imala većinu i formira sama vladu, pored svih loših posledica, može da sprovede takvu politiku.

Na ovom nivou razvijenosti, industrija mora da ima dominantnu poziciju. Nismo mi Sejšelska ostrva gde se živi od turizma. Morala se štiti i negovati domaća industrija, a ona je uništavana. Kad se uništi fabrika Nikola Tesla, MIN, Fabrika vagona Kraljevo, Prva Petoletka teško je ponovo podići fabriku. Ubeđen sam da je, ne sve ali dobar broj tih fabrika mogao da preživi da se vodila drugačija politika.

Danas je BDP svega 45 odsto veći nego 2000. godine, a koliko je samo para došlo na teritoriju Srbije po osnovu doznaka, zaduživanja, prodaje imovine, investicija, donacija...

Da li je ulazak u EU rešenje?

To se može videti na primeru Islanda. Na jednom referendumu Islanđani ne prihvate da vraćaju dug Britancima i Holanđanima. Ni na drugom referendumu to ne prođe i postavi se pitanje da li će Island ući u EU. S druge strane i u Evropskoj uniji se postavilo pitanje zašto je Island odlučio da ne postane članica Unije.

Ima dovoljno razloga da se kaže da za malu zemlju nije pametno da se učlani u EU. Island je zaključio sporazum o slobodnoj trgovini sa Kinom. Da je ušao u EU to ne bi mogao. Kod nas je to primer sa sporazumom o slobodnoj trgovini sa Rusijom. Zemlja ulaskom u uniju gubi veliki deo svoje slobode. Da su ušli u EU ne bi mogli da love ribu koliko sada mogu zbog standarda EU, a ribarstvo je jedna od važnijih privrednih grana Islanda.

Kada te male zemlje uđu u EU, i još prihvate zajedničku valutu, loše prolaze jer, na primer, iako Island nema mnogo poljoprivrede on ne može ni blizu da daje tolike subvencije svojim poljoprivrednicima kao što EU nalaže. Kod nekih proizvoda EU daje i subvencije do 50 odsto cene proizvoda. Kada bi se ukinule carine na poljoprivredne proizvode onda bi odjednom hrana iz EU preplavila tržište i domaći proizvođači bili bi uništeni. Island može da se ugleda na Švajcarsku koja nije u EU a najkonkurentnija je zemlja na svetu.

Bugarska u poslednje dve godine više plaća Evropskoj uniji nego što dobija para iz evropskih fondova. Šta su Rumunija, Bugarska i Mađarska dobile ulaskom u EU? I dalje imaju ogromne probleme. Mađarska se malo otima, mada tamo ima dosta elemenata koji mi se ne sviđaju, kao što je nacizam. Ali mnoge stvari koje su preduzeli oko MMF ili oko dugova su dobre.

Za mene bi bilo prirodno da novi predsednik vlade i predsednik države skupe ljude koji bi diskutovali šta je za i protiv EU. Nije jednostavno reći EU je bez alternative, jer pitanje je i šta će biti sa EU. Ako Srbija ne  bude napredovala ekonomski, ako ne bude rešila mnoge probleme oni nas neće ni primiti.

Kada je došao na dnevni red prijem Hrvatske, finski predstavnik je rekao „šta će nam još jedan invalid“, ali su Hrvati uz podršku Nemačke primljeni.

Ako Srbija ne bude napredovala sledećih šest godina, siguran sam da će se opet postaviti pitanje „šta će nam još jedan invalid u EU“. To naravno, ako se do tada EU ne podeli na više zona.

Mi smo oko 200 zakona iz EU bukvalno preveli, a onda se pokazalo da oni nisu u našim uslovima primenljivi. Formirali smo ogroman broj agencija, zato što to postoji u EU, a niko se ne pita da li su nam potrebne te agencije.

Jože Mencinger je pre dve - tri godine rekao u jednom intervjuu da Slovenci, dok su imali svoje ja, dok su imali svoju valutu, svoju ekonomsku politiku, sve je išlo kako treba. Kada su mlađe generacije došle na vlast, i parola „Evropa zdaj“, kada su ušli u EU i prihvatili njihovu valutu, a carina se svela na nulu, došli u veliku krizu.

"Problem je što Akademija nauka već dugo nije na ceni"

Vi često upozoravate da bi mogli postati kolonija. Kako osvestiti političke institucije da se pokrenu i da se to ne desi?

Treba videti da li postoji neka zemlja u svetu koja je bila potpuno otvorena prema spoljnoj trgovini, koja je bila potpuno otvorena prema stranim direktnim investicijama. Da li je ta zemlja uspela da stvori nešto za svoje stanovništvo? Sve su postale neka vrsta kolonije. I nama se to može desiti sutra kada prodamo Telekom, deo EPS-a, Komercijalnu banku, Energoprojekt, kada počnemo da rasprodajemo zemlju, a prihvatili smo da kroz četiri godine prodajemo zemlju stranim građanima i prva smo zemlja koja je to prihvatila i pre nego što je ušla u EU.

Ako prodamo ove kombinate o kojima se priča Arapima, ubeđen sam da će oni tu podići barake sa toplom vodom, centralnim grejanjem, dovešće radnike  sa Dalekog istoka koji će tu živeti sa svojim porodicama, radiće od jutra do mraka za niske nadnice i biće zadovoljni što ipak imaju viši standard nego kod kuće. Napraviće male aerodrome i ekološki čiste proizvode će voziti u Zapadnu Evropu ili arapske zemlje, a naši stanovnici od toga ništa neće videti. Dobićemo neke pare za te kombinate koje ćemo pojesti i potrošiti. To je neodgovorna politika.

Kod nas neki ljudi stalno zagovaraju kako treba da dođe neko sa strane da upravlja nama, da nam obrađuje zemlju, kako mi nismo sposobni. Ja nisam ubeđen da smo mi neka niža vrsta koja ne može sama da upravlja svojim bogatstvom. Zaista nam preti opasnost da prodamo još to malo resursa koji su nam ostali. Ako se nastavi s visokom cenom bakra i Bor ćemo prodati. Amerikanci se već interesuju.

Sartid je imao institut za istraživanje čelika i kada je došao „Ju es stil“ njima to nije trebalo jer su imali svoje istraživačke centre u SAD. Sada kada su se pokupili i otišli ostavili su samo dugove.

Jože Mencinger je pisao da strane direktne investicije imaju negativan efekat na države domaćine na dugi rok. Posebno u krizno vreme, ti investitori se ponašaju patriotski i zadržavaju svoje firme na štetu filijala u inostranstvu.