Uzroci deindustrijalizacije: politika „spržene zemlje“ (2)

Od 2001. godine tvrdio sam da je SR Jugoslaviji, od strane razvijenih zemalja i međunarodnih finansijskih institucija, nametnut model privrednih reformi koji je imao vrlo ozbiljnu konstrukcionu grešku(3) ili -  kako bi nobelovac Dž. Stiglic rekao – sistemsku grešku, ali moram biti samokritičan i priznati da za tvrdnju o nametanju nisam imao čvrste dokaze.

Kao što smo ranije istakli, nakon izlaganja samozvanih „vizionara“ ekonomskih reformi krajem 2001. god, dokazivao sam da je to koncept „spržene zemlje“ i da će on teško pogoditi privredu, a posebno izvozno orijentisanu industriju (Kovačević, 2002a. i 2002b), ali su te moje stavove oni, bez argumenata, nipodaštavali. U 2002. godini sam napisao i referat za savetovanje koje je organizovalo Naučno društvo ekonomista, koji je imao naslov „Nužnost napuštanja dosadašnjeg koncepta ekonomske politike“ (Kovačević, 2002c), ali na tom skupu, a pogotovu u političkim krugovima, to je ostalo potpuno nezapaženo jer je tada bilo i u politici i u ekonomskoj nauci, na sva zvona, isticano geslo „Srbija na pravom putu“. U skladu sa tim geslom, na tadašnjim tzv. „ekonomskim samitima“, kopaoničkim skupovima privrednika, političara i politički podobnih akademskih ekonomista, pa i na savetovanjima koja je organizovalo Naučno društvo ekonomista, hvaljene su privredne reforme, mere ekonomske politike i privredne performanse SR Jugoslavije i Srbije.

Apel da se napusti štetan koncept reformi

U vreme kada se na sva zvona i na svim mestima, pa i na naučnim skupovima isticalo da je „Srbija na pravom putu“ i kada su MMF i Svetska banka hvalili reforme u SRJ, ja sam bio „katastrofičar“ i biću neskroman, pa ću navesti završni deo mog uvodnog referata sa savetovanja, koje su organizovali Naučno društvo ekonomista i Ekonomski fakultet u Beogradu, održanog u septembru 2004. godine.

„Zbog činjenice da ’vizionari’ privredne reforme nemaju nameru da bitno menjaju osnovni koncept te reforme, dugoročne mogućnosti dinamičnog, održivog privrednog rasta - koje se neće zasnivati na donacijama i inostranim kreditima i visokom neto prodajom deviza sektora stanovništva, već pre svega na sopstvenim resursima – pre su teorijske nego praktične prirode. Doslednom primenom tog koncepta i sada vrlo niska konkurentnost privrede i izvoza se ne može bitnije povećati. Samim tim i sada ogroman broj nezaposlenih - dalje će se povećati a životni standard stanovništva se ne može povećavati, već se pre može smanjivati, pa se zbog svega toga postavlja pitanja socijalne izdrživosti. Zbog svega toga, ponovo ističem da je krajnje vreme da se koncept dosadašnjih reformi - koji, kao što sam više puta istakao, ima vrlo ozbiljnu konstrukcionu grešku – napusti.

Međutim, trebalo bi odmah naglasiti da i u tom slučaju neće biti moguć brz pozitivan preokret, jer će se negativne posledice dosadašnjeg modela dugo osećati, pogotovo što je groblje mrtvih preduzeća, čija je smrt nastala zbog primene tog modela, jako veliko i što je broj preduzeća koji su, iz istih razloga, na samrti - takođe jako veliki. Bitno je naglasiti da bi napuštenjem tog modela reformi i njegovm zamenom nekim superiornijim, proces destrukcije, odnosno propast preduzeća i privrede u celini bio zaustavljen, a u perspektivi bi došlo do njihovog ozdravljenja, oživljavanja i stvaranja novih, pre svega izvozno-usmerenih preduzeća.

Drugim rečima, Srbija ima nasušnu potrebu za izradom adekvatne, dugoročne strategije društvenog i privrednog razvoja, rasta privrede i konkurentnosti. Takvu strategiju ne mogu uraditi samo ekonomisti, mada je njihova uloga vrlo značajna. Pored toga, potrebno je da angažovani istraživači za izradu te strategije budu vrhunski stručnjaci, a da se, pri njihovom izboru, kriterijum partijske podobnosti potpuno napusti. Naravno da je potrebno da se u parlamentu Srbije ta strategija prihvati i dosledno i efikasno realizuje. Koliko je sve to realno izvodljivo, veliko je pitanje. Sumnjam da će to u dogledno vreme biti izvodljivo.

Zbog svega navedenog, a posebno zbog verovatnoće da će se dosadašnji koncept ekonomskih reformi dosledno nastaviti da sprovodi – Srbiji preti privredni slom i teška dužnička kriza sa nesaledivim nepovoljnim ekonomskim i socijalnim posledicama“ (Kovačević, 2004a, str.79).

Ponosni na grešku?

I pored vrlo skromnih privrednih performansi, na Odboru izvršnih direktora MMF, kako u februaru tako i u aprilu i junu 2003. godine, na kojima su razmatrani rezultati sprovođenja programa reformi i mera ekonomske politike SR Jugoslavije koji je bio prihvaćen preko tzv. Aranžmana o produženom finansiranju, tada je zaključeno da su „jugoslovenske vlasti ostvarile impresivne rezultate (podvukao M.K.) u procesu stabilizacije i sprovođenju reformi od kraja 2000. godine“. Tada je jugoslovenskim vlastima preporučeno dalje dosledno sprovođenje Programa u cilju ostvarivanja trajnog privrednog rasta i održivog stanja u finansijskim odnosima sa inostranstvom (IMF, Press Releans, No 03/51 i No 03/133).

Tadašnji zamenik generalnog direktora MMF En Kruger (Anne Krueger), sredinom aprila 2003.g. izjavila je:

„Međunarodni monetarni fond pohvaljuje vlasti Srbije i Crne Gore za impresivan (podvukao M.K.) napredak koji je postignut u procesu stabilizacije i sprovođenju reformi“. Sredinom iste godine ona je izjavila kako „ekonomska situacija Srbije i Crne Gore nastavlja da se poboljšava uz dalje smanjenje inflacije, poboljšanje spoljnotrgovinskog deficita“ (podvukao M.K.).

Dakle, ona je u ovoj izjavi iznela potpunu neistinu, jer je spoljnotrgovinski deficit iz godine u godinu dinamično rastao. Za nju i za MMF kao instituciju, činjenice da se iz godine u godinu povećavala stopa nezaposlenosti i da se smanjivao broj zaposlenih nisu bile vredne pažnje, jer to za njih nije bio ekonomski već socijalni problem. Ona i MMF su tada hvalili privredne performanse iako je bilo evidentno da se stopa rasta BDP iz godine u godinu – smanjivala. Zbog toga, ali i zbog mnogih drugih vrlo neprijatnih trendova i pokazatelja, krajem 2004. godine sam ponovo napisao referat u čijem je naslovu bio ponovni apel da se dotadašnji model reformi i mera ekonomske politike napusti i zameni adekvatnijim (Kovačević, 2004d).

Naglasimo da je Svetska banka, na bazi podataka za period 2001-2004, u svom godišnjem Izveštaju za 2005. godinu, Srbiju proglasila liderom u privrednim reformama u regionu.

U 2006. godini časopis Euromani (Euromony) je tadašnjeg ministra finansija M. Dinkića proglasio najboljim ministrom u svetu u toj godini (!!!). Taj ministar je početkom aprila 2006. izjavio „da je ponosan što se Srbija može takmičiti sa najboljim u svetu ne samo u sportu i nauci, već i u oblasti javnih finansija“(Politika, 2.04.2006). Ili, u dva intervjua on kaže:

„Kada sprovedemo sve što smo naumili i najavili, ’matiraćemo’ sve one koji poput radikala i neozbiljnih analitičara, govore o nekakvoj nadolazećoj dužničkoj krizi... Srbija će, u stvari, od srednje zadužene zemlje uskoro postati država sa relativno niskim spoljnim dugom. Za mene je, zapravo, uvek bio najveći izazov da razne vračare koje javnosti večno prodaju crne prognoze mogu da demantujem u praksi, da postignem pozitivne rezultate koji su dijamentralno suprotni njihovim predviđanjima. Srbija će postati ne samo jedna od manje zaduženih zemalja u regionu već i u Evropi“ (Vreme, 31.08.2006. i Politika, 9.09.2006).

Podsećam da je na jednom savetovanju, nakon moje tvrdnje da je model privrednih reformi usvojen 2001. god. imao ozbiljnu konstrukcionu grešku, samozvani čelnik „vizionara“ tih reformi prof. dr Miroljub Labus izjavio „da je ponosan na tu konstrukcionu grešku“. Čak i kada su predstavnici MMF, na čelu sa poznatom En Kruger, isticali „impresivne“, „vrlo solidne privredne i spoljnotrgovinske performanse SR Jugoslavije“, dokazivao sam da je to pre virtuelni nego realni, održivi rast (Kovačević, 2004a). U više radova sam se zalagao da se model reformi napusti i da se zameni adekvatnijim modelom, kao što su činile Slovenija ili Poljska (od 1994.), ali moram biti samokritičan i priznati da je to, zbog ogromnog uticaja MMF, koji se ostvarivao po osnovu tzv. Sporazuma o produženom finansiranju, u velikoj meri bilo nerealno.

Međutim, od početka maja 2006.g. za mene nema više dileme – SR Jugoslaviji, odnosno Srbiji je nametnut neoliberalni program privrednih reformi, a glavni akteri u tom nametanju su bili NATO, SAD (preko vazdušne agresije) i Međunarodni monetarni fond kao neposredni „izvršilac radova“. Naime, 6. i 7. maja 2006. godine dnevni list Politika objavila je veliki intervju sa najpoznatijim i, po mnogima, najcenjenijim intelektualcom današnjice Noamom Čomskim u kome on prepričava tvrdnje bivšeg zamenika državnog sekretara u vreme Klintona – Strouba Talbota koje je ovaj izneo u autorskom tekstu objavljenom u predgovoru memoarske knjige svog šefa Džona Norisa.

Bombama do neoliberalnog poretka

Kako Čomski ističe, taj glavni pregovarač ispred američke administracije sa tadašnjim rukovodstvom Srbije je napisao da SR Jugoslavija, odnosno Srbija, nije bombardovana zbog Kosova već zato što američka administracija nije uspela da ubedi tadašnje rukovodstvo Srbije da prihvati neoliberalni sistem koji su prihvatile sve istočnoevropske zemlje, pa se tada praktikovani sistem u Srbiji morao silom uništiti. Bitan deo autentičnog teksta tog Talbota glasi:

„Dok su zemlje širom regiona težile da reformišu svoje privrede, ublaže etičke tenzije i uspostave građansko društvo, Beograd kao da je uživao u kontinuiranom kretanju u suprotnom pravcu. Nije nimalo čudno što su se NATO i Jugoslavija našli u sukobu. Najbolje objašnjenje za rat koji je NATO započeo jeste otpor Jugoslavije širim trendovima političkih i ekonomskih reformi – a ne težak položaj kosovskih Albanaca“ (N. Klajn, 2009, str.372).

I ako znamo da je Srbija zbog toga bila izložena surovoj sedamdesetosmodnevnoj vazdušnoj agresiji NATO, možemo pretpostaviti i da su iz istih razloga bile uvedene sankcije i da su trajale osam godina. Na to, u izvesnoj meri, ukazuje primena višedecenijskih sankcija prema Kubi i Severnoj Koreji koje se održavaju zbog insistiranja SAD. Zbog svega toga, Srbija je krajem prošlog i početkom ovog veka -  po mom mišljenju, znatno manje svojom nego tuđom krivicom, pre svega SAD - upala u tešku ekonomsku i dužničku krizu. S obzirom na činjenicu da je njen društveni proizvod u 2000. godini bio manji za bar 52% nego što je bio 1989. jasno je da je Srbija u poslednjoj deceniji prošlog veka doživela privrednu depresiju znatno većih razmera nego što je to bio slučaj u SAD u periodu 1929-1933. godina.

Iz ranije navedenih podataka jasno je da je sve to stravično pogodilo industrijsku proizvodnju u Srbiji. Pored sankcija i vazdušne agresije NATO, Zapad je i preko finansiranja raznih aktivnosti direktno i indirektno uticao na događaje i kreiranje modela ekonomskih i društvenih reformi, pa i kadrovskih rešenja na najvažnijim državnim funkcijama. Izvesni Tim Maršal je napisao i potpisao da je Zapad potrošio oko 60 miliona dolara, kako bi eliminisao sa političke scene Miloševićev režim (Marshal, 2002, str.179). U toj sumi nalazi se deo sredstava za obrazovanje, kako bi kolega D. Cvjetičanin rekao, „segedinskih kursasdžija“, koji su pripremani za visoke funkcije nakon pada dotadašnjeg režima, što se i desilo posle 2000. godine i oni su, iz ubeđenja ili po diktatu MMF, a u manjoj meri i Svetske banke, usvojili, isforsirali i provodili privredni sistem koji se u osnovi zasnivao na deset „božijih zapovesti“ sadržanih u Vašingtonskom sporazumu, a među njima su liberalizcija spoljne trgovine (pre svega uvoza), što brža i sveobuhvatna privatizacija, liberalizacija tzv. stranih direktnih investicija i deregulacija.

Kada je Srbija, iz vrlo misterioznih razloga donela odluku da prevremeno vrati MMF preostali duga, poverovao sam da je došao trenutak da se formira prava elita naučnih radnika koji bi kreirali originalnu viziju budućeg društvenog i privrednog sistema koja bi se, nakon svestrane rasprave na nivou cele zemlje, a posebno u parlamentu, usvojila i dosledno realizovala (Kovačević, 2006). Ni tom mom predlogu nije poklonjena nikakva pažnja, jer je još bila dominantna ideologija, bolje reći religija neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma, pa je u skladu sa tim nastavljeno forsiranje potpuno defektne „strategije“ privrednog sistema i ekonomske politike, a to su: a) model pljačkaške privatizacije, b) politika sve precenjenije vrednosti dinara i c) dalja liberalizacija uvoza.

Kada se sve navedeno ima u vidu, prosto se nameće logična pretpostavka da su moćne, razvijene zemlje, a pre svega SAD i međunarodne finansijske institucije, prvenstveno MMF, imale ogroman uticaj da se na ministarskim funkcijama, na čelu Narodne banke i niza drugih važnih institucija nađu stručno vrlo problematične osobe.

Obećanja o napretku – bez ekonomske osnove

Kada je od 2003. pa zaključno sa 2007.g., sticajem raznih okolnosti, došlo do relativno visokih stopa rasta BDP, političari, ali i niz akademskih ekonomista isticali su da je Srbija izašla uz neke „tranzicione recesije“ i obećavaju nastavak dinamičkog rasta. To je naročito dolazilo do izražaja na kopaoničkim skupovima i tzv. ekonomskim samitima. Na moje iznenađenje njima su se pridružili i autori koji su tokom 2006. i 2007. pisali u Kvartalnom monitoru. Zbog toga sam u jednom svom radu, napisanom krajem 2007, dokazivao da je i taj rast više virtuelna nego realna kategorija ali se to, po svemu sudeći, nije svidelo organizatorima savetovanja, pa sam reč dobio tek oko 17 časova, a moj referat je objavljen u drugom tomu Zbornika radova, i to u rubrici „Ekonomski odnosi sa inostranstvom“ (Kovačević, 2008a). U tom radu sam dokazivao da je visoka stopa rasta BDP neodrživa, pogotovu kada je u pitanju dugi rok.

Biću ponovo neskroman, pa ću navesti zaključke tog moga rada koji su glasili:

„Brojna obećanja, projekcije i planovi raznih institucija, kao što su MMF, Svetska banka, Evropska banka za obnovu i razvoj, NBS, pojedini instituti, kvaziinstituti i, najčešće, podobnih ekonomista Srbije o svetlim perspektivama koje smo slušali počev od 2000. i njihove tvrdnje da je ostvaren impresivan rast i razvoj privrede, da je bitno poboljšan životni standard stanovništva i da je ostvarena makroekonomska ravnoteža, kao i da su perspektive rasta i razvoja privrede vrlo povoljne – jednostavno rečeno, nemaju realnu ekonomsku osnovu. „Holandska bolest“ koja je u periodu primene koncepta reformi zahvatila privredu Srbije, dostići će dramatične razmere, pa će dugoročne ekonomske i socijalne posledice biti katastrofalne“ (Kovačević, 2008a, str.111-112).

I već u idućoj 2008. godini pokazala se opravdanost mog „pesimizma“, jer je porast BDP iznosio samo 3,8%, a industrijske proizvodnje samo 1,4%, a taj skroman rast bio je praćen rastom uvoza robe za 22%, spoljnotrgovinskog deficita od 27,9%, deficita tekućih transakcija od 21,6%, deficita tekućih transakcija sa inostranstvom od čak milijardu i 687 miliona evra, a spoljni dug je povećan za čak 23% i dostigao je čak 21 milijardu evra.

Kao posledica ekstremne precenjenosti dinara u odnosu na evro i dolar, i nagle preterane liberalizacije uvoza, u 2008. godini vrednost uvoza je bila čak 5,9 puta veća nego 2000. Spoljnotrgovinski deficit je bio veći za 5,7 puta, i deficit tekućih transakcija sa inostranstvom je bio čak 46 puta veći nego 2000. godine.

U uslovima ekstremno potcenjene vrednosti stranih valuta, izražene u dinarima, uvozna roba je postala cenovno znatno konkurentnija nego domaća, pa je došlo do eskalacije tzv. „holandske bolesti“ srpske privrede, a posebno industrije. Da nevolja bude veća u isto vreme broj nazaposlenih lica se u tom periodu znatno povećao a broj zaposlenih osetno smanjio pa se životni standard, zbog toga ali i zbog drugih faktora, osetno smanjio i tržište Srbije se sve intenzivnije pretvaralo u tzv. „price market“ na kome je, pri kupovini proizvoda, cena odlučujući faktor, što je značilo da su uvozni proizvodi, pre svih uvozni industrijski proizvodi u pogledu cenovne konkurentnosti na tržištu Srbije bivali sve superiorniji. S druge strane, izvoz robe, pogotovu iz industrijskih preduzeća koja su bila tzv. neto izvoznici, bivao je praćen sa sve većim gubicima, pa su mnoga od njih ugašena.

Kada su najvažniji resorni ministri Dinkić i Đelić početkom oktobra 2008. tvrdili da će Srbija imati čak više koristi nego štete od svetske finansijske krize, u uvodnom referatu za jedno savetovanje koje je organizovalo Naučno društvo ekonomista dokazivao sam da su te njihove tvrdnje znak da su oni izgubljeni u prostoru i vremenu i da će ta kriza vrlo slabu privredu Srbije, po nizu osnova, teško pogoditi, što se, na žalost, i dogodilo (Kovačević 2008b).

I zaista, znatno smanjenje svetske trgovine i svetskog nivoa stranih direktnih investicija, u ne maloj meri, doprineli su padu u 2009. godini izvoza Srbije od 19,8%, smanjenja BDP od 3,5%, a industrijske proizvodnje od čak 12,6%. Tada brojni zvaničnici i ekonomisti počinju da preuveličavaju negativan uticaj svetske ekonomske krize na privredu Srbije uopšte, a na industriju posebno.

Precenji dinar

Ne sporim i nikada nisam sporio negativan efekat te krize na Srbiju, odnosno njenu privredu, pogotovo kada je u pitanju 2009. godina. Međutim, uvek sam isticao i sada ističem da je daleko najveći uticaj na tu krizu, posebno krizu industrije, imao defektan koncept reformi koji je de facto bio koncept „spržene zemlje“.

O katastrofalnom konceptu i praksi privatizacije napisano je obilje radova. I sam sam, na poziv Instituta ekonomskih nauka, napisao jedan referat o toj temi (Kovačević, 2010), pa zbog svega navedenog, u ovom radu o tom potpuno defektnom konceptu i njegovim katastrofalnim ekonomskim socijalnim posledicama neću sada pisati. Još jednom ću se zadržati i aktuelizirati dva važna elementa te konstrukcione greške modela reformi i mera ekonomske politike koji se sveo na koncept „spržene zemlje“. Ti elementi su politika ekstremno precenjena vrednost dinara i nagla i preterana liberalizacija uvoza.

Kada se govori o politici valutnog kursa, trebalo bi se podsetiti da je krajem 2000. godine izvršena visoka devalvacija dinara i da je de facto prihvaćen kurs koji je vladao na neformalnom tržištu i bio odraz sveukupne ponude i tražnje deviza. Nakon toga, Narodna banka Jugoslavije je odlučila da za celu 2001. zadrži fiksirani kurs. Kada je, krajem 2001, tadašnji guverner NBJ mr Mlađan Dinkić saopštio da će, i pored inflacije koja je u 2001. godini iznosila preko 40%, Narodna banka zadržati fiksni valutni kurs (Dinkić, 2002.g.,str.184-185), veoma oštro sam kritikovao tu politiku (Kovačević 2002a, str. 187-194). On je i tu moju kritiku, bez valjanih argumenata, arogantno nipodaštavao (Dinkić, 2002, str.245-248). Posledica primene te politike jeste da je krajem 2002. realna vrednost dinara bila za čak 51,8%, na višem nivou nego što je bila krajem 2000.g.

Iako NBJ nije zvanično zadržala politiku fiksnog valutnog kursa za 2003, ona je de facto u praksi i dalje održavana, pa je realna vrednost dinara na kraju te godine bila gotovo za 55% na višem nivou nego što je bila krajem 2000. Ista politika i praksa zadržana je i u 2004. godini. Zbog svega toga, bar za mene, bile su neverovatne tvrdnje tadašnjeg potpredsednika vlade prof. dr Miroljuba Labusa, iznete u septembru 2004. Naime, on je tada napisao:

„U poslednje dve godine faktički imamo na delu politiku fiksiranog realnog (podvukao M.K.) kursa dinara, devizne rezerve rastu, što je omogućilo održavanje realnog deviznog kursa“ (podvukao M.K.).

S druge strane, on tada kaže kako „nije sporno da je konkurentska sposobnost naše privrede opala u poslednjih nekoliko godina i da je ona, nažalost, slabija nego pre tri godine, ne samo prema inostranstvu nego i na unutrašnjem tržištu“. I na kraju, on konstatuje „da je, nakon svođenja prosečne carinske stope na 6%, moralo biti praćeno devalvacijom ali to nije urađeno, pa je cenovna konkurentnost uvozne robe povećana, što je dovelo do veoma izraženog rasta deficita platnog bilansa“ (M. Labus, 2004, st. 25 i 27).

Najblaže rečeno, bilo je vrlo čudno da on tvrdi da je valutni kurs dinara realan, ali da je navodno trebalo ipak izvršiti devalvaciju, ali da to nije učinjeno, pogotovu ako se zna da je on bio potpredsednik Savezne vlade i istovremeno ministar za spoljnu trgovinu, a u momentu navedenih konstatacija – potpredsednik Vlade Srbije.

„Najbolji ekonomisti Srbije“ na delu

U 2003. godini pojavila se i na sva zvona veličina „studija“ Konkurentnost privrede Srbije koju je, verovatno ne slučajno, finansirala Narodna banka Srbije, a koja je urađena u okviru odeljenja Džeferson instituta koje se nalazilo u Beogradu. U propratnom pismu uz ovu „studiju“ direktor tog Instituta Aaron Presnall kaže da je tu „studiju“ uradio „tim najboljih ekonomista iz Srbije“ što je bilo, najblaže rečeno, vrlo smešno i neverovatno(4). Trebalo bi mnogo prostora da se prikažu očaravajuće ali potpuno nerealne, projekcije platnog bilansa Srbije do 2010, a mi ćemo se zadržati samo na nekim konstatacijama koje su bitne za temu ovog rada, a koje su iznete u rezimeu ove „studije“ koji je pripremila Narodna banka Srbije, a koji je prezentiran na savetovanju u organizaciji Naučnog društva ekonomista u septembru 2004. godine. (NBS, 2004, str. 81-96). Na jednom mestu tog rezimea se kaže:

„Struktura ponude naše robe i usluga je veoma skromna da bi se sniženjem njihovih cena mogla povećati uvozna tražnja u inostranstvu za njima i da bi se, zbog toga, sniženje kursa iole „isplatilo“ (str.83).

Ovi autori iznose niz ograničavajućih faktora za veći rast izvoza koji „ne dozvoljavaju pretežnom delu privrede, a naročito industrije, da u kratkom roku, poveća izvoz i to bez obzira na bilo koju visinu kursa“ (str.83, podvukao M.K.). Dalje se kaže da je neka studija koju su uradili stručnjaci iz više zemalja u tranziciji centralne i jugoistočne Evrope „pokazala da promena kursa nikako ne može da obavi ulogu promotera izvoza, odnosno privrednog rasta“. I tu se ističe „da se pitanje podizanja konkurentnosti za nas svodi na izbor između dve strategije. Prva je strategija da se deprecijacijom domaće valute kritična masa preduzeća ’ispod linije’ učini rentabilnim, uporedo sa jačanjem carinske i vancarinske zaštite (protekcionizam), i tako se čuva i reprodukuje zatečena privredna struktura, a ona je u našem slučaju zastarela, pretežno kompatibilna sa tržištem od pre dve i po ili tri decenije“ (str.89).

U tom radu se ističe da druga strategija polazi „od tržišne vrednosti deviznog kursa i liberalizacije spoljnotrgovinske razmene, koja tera preduzeća koja su ispod linije rentabilnosti na povećanje produktivnosti i efikasnosti, na promenu proizvodnih programa, na podizanje konkurentnosti, tehnološkim napretkom i kvalitetom. Ona koja to ne mogu – gase se. Stvaraju se nova preduzeća koja su u datim uslovima sposobna da rentabilno posluju. Time se investicije usmeravaju u stvaranje nove, savremene strukture privrede, konkurentne na unutrašnjem i inostranom tržištu“.

Poenta u tom radu je bila „da je politika povećanja konkurentnosti identična sa opštom politikom stabilizacije i izgradnjom privrede“ (str.89). Ono što posebno pada u oči jeste da su autori, „tima najboljih srpskih ekonomista“, a pogotovu autori rezimea te „studije“, sve to zaključili a da su potpuno zanemarili činjenice (koje je Narodna banka Srbije publikovala u svom Statističkom biltenu), da je krajem 2001. godine realna vrednost valutnog kursa dinara (u odnosu na korpu valuta – evra i dolara) bila za čak 30% na višem nivou nego krajem 2001, da je na kraju sledeće, tj. 2002. ona bila za dodatnih 16,8%, na višem nivou nego krajem 2001. i da je na kraju 2003. ona realno bila za 1,9% na višem nivou nego krajem prethodne godine. Dakle, oni su potpuno ignorisali činjenicu da je realna vrednost dinara na kraju 2003. godine bila za čak 54,7% na višem nivou nego krajem 2000. godine. Zanemarivanje tih činjenica i priča da valutni kurs dinara uopšte ne može uticati na izvoz – znacu su da su ti autori bili izgubljeni u prostoru u vremenu ali su, i pored toga, neki od njih postali savetnici premijera, članovi Saveta NBS, članovi Fiskalnog saveta i Saveta guvernera NBS.

Ovi „mudraci“ su zanemarili činjenicu da je stanje u privredi, zbog svega što se dešavalo u poslednjoj deceniji prošlog veka, bilo užasno. Oni su ignorisali činjenicu da je u to vreme carinska stopa u Srbiji bila neprimereno niska. Oni su ignorisali primedbu nobelovca Stiglica, upućenu 2001. vlastima SR Jugoslavije i Srbije, koja je glasila:

„Precenjena vrednost nacionalne valute plus visoka kamatna stopa – jednako prirodna propast“.

„Dinar više nije precenjen“

Politika sve precenjenije vrednosti dinara nastavljena je sve do kraja 2008. godine. Po obračunu stručne službe NBS, u septembru 2008. dinar je realno bio, verovali ili ne, za 110%, a krajem te godine bio je za 105,4% na višem nivou nego krajem 2000. godine.

Sa eskalacijom svetske ekonomske krize, ali i ekonomske krize u Srbiji od 2008. pa zaključno sa 2010, valutni kurs dinara osetnije je smanjen ali je i dalje u odnosu na kraj 2000. godine ostao vrlo precenjen. Tako je njegova realna vrednost u 2010. godini bili za oko 13%, niža nego 2008. ali je istovremeno bila za 79,4% na višem nivou nego krajem 2000.

Od 2010. vrednost dinara u odnosu na strane valute ponovo se povećavala, pa je krajem decembra 2012. godine bila za samo 7% niža nego 2010. ali i za 92,5% viša nego što je bila krajem 2000. godine. Rast realne vrednosti dinara je nastavljen i u prvih deset meseci 2013. godine, ali je ipak bila za 4,5% niža nego 2008. godine, ali i za 96,2% viša nego krajem 2000. godine.

Pad realne vrednosti dinara, do čega je došlo od početka četvrtog kvartala 2008. godine, uz neke druge faktore, doprineo je da je izvoz robe, i pored jake svetske ekonomske krize, u 2012. godini bio za oko 19% veći nego 2010. godine, a u isto vreme uvoz robe je bio za 10,3% manji, dok je spoljnotrgovinski deficit bio manji za čitavih 34,3%.

U skladu sa naivnim verovanjem autora Postkriznog modela rasta i razvoja Srbije 2011-2020, da je Srbija izašla iz ekonomske krize, u toj studiji je zapisano da je „kurs dinara sredinom 2010. godine verovatno dostigao nivo koji obezbeđuje međunarodnu konkurentnost privrede Srbije (podvukao M.K.), jer je dostigao realni nivo iz septembra 2006.“(5). Tu je zapisano „da alternativna procena realnog valutnog kursa koju je dao MMF takođe sugeriše da dinar nije više precenjen, odnosno da je čak možda i blago podcenjen, (podvukao M.K.), pa stoga možemo sa dosta izvesnosti tvrditi da se dinar spustio na svoju poželjnu i srednjoročnu vrednost“.

Ove konstatacije su takođe potpuno neprihvatljive s obzirom da je realna vrednost dinara u septembru 2010. godine bila za čak 70% na višem nivou nego krajem 2000. tj bila je još ekstremno precenjena. Uostalom, sama činjenica da je NBS u drugoj polovini 2010. godine prodala preko 1,5 milijardi evra da bi „sprečila preterane dnevne fluktuacije valutnog kursa“, jasno govori da je dinar, suprotno tvrdnji ovih autora, i sredinom 2010. godine bio vrlo precenjen. Dakle, neosporno je da se cenovna konkurentnost domaćih proizvoda i usluga, nakon znatne deprecijacije valutnog kursa dinara koja je ostvarena od početka oktobra 2008. pa do sredine 2010. Godine, osetno povećala ali je, i pored toga, daleko od istine bila tvrdnja ovih autora da je time ona „obezbeđivala međunarodnu konkurentnost privrede Srbije“ (str.115).

Verovatno da nije slučajno da je vrlo brzo nakon pojave Postkriznog modela... i redakcija Kvartalnog monitora ekonomskih trendova i ekonomske politike, zaključila sledeće „mudrosti“ (2010, br.21, str. 60-62).

a) Privreda Srbije je u periodu 2005-2008. značajno gubila međunarodnu konkurentnost, a to je bila posledica „prekomernog jačanja dinara, budući da su jedinični troškovi rada, izraženi u stranim valutama sistematski rasli“.

b) Smanjenje vrednosti dinara, do čega je došlo od septembra 2008. godine imalo je za rezultat „nadoknadu izgubljene konkurentnosti privrede od 2005. god., (podvukao M.K.), odnosno njeno vraćanje na nivo iz 2005.g.“

c) Vrednost evra od 105,3 dinara – približava se svom realnom nivou iz 2005. g.,

d) Sadašnji realni kurs dinara (podvukao M.K.) „verovatno je na nivou koji obezbeđuje dovoljnu cenovnu konkurentnost domaće privrede“.

Neosnovane tvrdnje i nastavak gušenja srpske privrede

Nažalost, ove tvrdnje su bile potpuno neosnovane. Osnovni defekt takvih tvrdnji bio je što su njeni autori potpuno zanemarili činjenicu da je realna vrednost dinara već u 2005. g. bila ekstremno precenjena. Naime, po obračunu stručne službe NBS, dinar je na kraju 2005. godine realno bio za čak 55% na višem nivou nego krajem 2000. godine, pa njegove korekcije tokom poslednjeg kvartala 2008, tokom 2009. i početkom 2010. godine nisu mogle pokriti njegovu enormnu aprecijaciju ostvarenu u periodu od početka 2001. pa zaključno sa krajem septembra 2008. godine (kada je po podacima NBS dinar realno bio za čak 110% na višem nivou nego krajem 2000.). Uz to, ta Redakcija konkurentnost izvoza posmatra samo kroz jedinične troškove rada, a zanemaruje nazadovanje Srbije u masi necenovnih faktora konkurentnosti koje, u svojem Globalnom izveštaju o konkurentnosti, uključuje Svetski ekonomski forum. I upravo njegov Izveštaj, koji je publikovan početkom septembra 2010. godine, bio je šokantan jer je u ogromnom neskladu sa prethodno navedenim pričama ekonomista, matematičara i zvaničnika Srbije da je ona izašla iz krize ili „recesije“, da je ostvarena cenovna konkurentnost izvoza i da će 2011. godina, a pogotovu kasnije godine biti „postkrizne“ i da će, samim tim, biti ostvarene vrlo solidne privredne performanse ali zasnovane ne na novom neto zaduživanju u inostranstvu već na bazi domaćih resursa i povećanja konkurentnosti.

Najšokantniji podatak iz tog Izveštaja bilo je 96. mesto Srbije na rang listi zemalja po konkurentnosti. Isto tako je bio šokantan nalaz tog Foruma da se ispred Srbije našla masa vrlo siromašnih zemalja, među njima su bile čak Makedonija i Albanija.

Tabela br. 1.

Kretanje realne vrednosti dinara od kraja 2000. do kraja oktobra 2013. godine (2000=100)

2000. = 100                                          2007. = 189,5

2001. = 130,0                                       2008. = 205,4

2002. = 151,8                                       2009. = 190,0

2003. = 154,7                                       2010. = 179,4

2004. = 153,0                                       2011. = 197,6

2005. = 155,5                                       2012. = 192,5

2006. = 170,23                      oktobar 2013. = 196,2

Izvor: Izračunato na osnovu podataka NBS Statistički bilten, oktobar 2013, str.91.

Sve u svemu, još uvek jako precenjena vrednost dinara, odnosno potcenjena vrednost stranih valuta nastavila je da guši privredu Srbije, posebno njenu industriju i posle 2008. godine ali nešto manjim intenzitetom nego što je bio slučaj od 2000. do oktobra 2008. 

(3) Pregled naslova nekih od važnijih mojih radova u kojima sam to tvrdio i dokazivao da će njegova primena imati katastrofalne ekonomske i socijalne posledice daje se u spisku literature.

(4)Taj tim činili su matematičari Stojan Stamenković i Miladin Kovačević, Davor Savin, Vladimir Vukotić, Gordana Vukotić-Čotič, Marijana Maksimović, Ivan Nikolić, Goran Petković, Jelena Kozomara, Predrag Bjelić, Kosovka Ognjanović, Aleksandra Branković, Iva Šuvaković i Dejan Tasić.

(5) O neosnovanosti tih tvrdnji detaljno sam kritički pisao u uvodnoj studiji „Uzroci niskog nivoa i mere za povećanje konkurentnosti privrede Srbije“ u Zborniku radova Kako povećati konkurentnost privrede i izvoza Srbije, izdanje Naučno društvo ekonomista Srbije (sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet, Beograd), 2010.

Sutra: Skupi dinar, rast uvoza i nezaposlenosti (3)