Evroazija - alternatva EU integracijama

Pojam Evroazije postaje sve značajniji u globalnoj geopolitici kao

kontrateg evroatlantskim integracijama, a među srpskim naučnicima konačno počinje ozbiljnije bavljenje geopolitikom kao naukom koja bi mogla dati odgovore na pitanje - gde se Srbija nalazi danas i gde će se nalaziti u budućnosti u međunarodnim odnosima.

Loša srpska iskustva

Tako su na naučnom skupu, u organizaciji Instituta za političke studije, pod nazivom „Srbija i evroazijski geopolitički prostor“, politikolozi, ekonomisti, geografi razmatrali kakva je uloga Srbije u evroazijskim integracijama, kao i o tome može li Evroazija biti alternativa evropskim integracijama koje se predstavljaju pod parolom „EU nema alternativu“.

I sam pojam integracija u Srbiji ima značenje isključivo evroatlantskih integracija a, kako primećuje Milomir Stepić predsednik Naučnog odbora, potpuno se zanemaruju integracije u Evroaziji.

„Imamo i sklonost Srba da grlom u jagode ulaze u supranacionalne integracije. U poslednjih 100 godina imali smo dva primera, dve Jugoslavije i iz obe izašli sa lošim iskustvom“, rekao je na otvaranju skupa Stepić.

Šta je Evroazija?

Evroazija kao pojam ima dva tumačenja, kao geografski, ali i geopolitički i oni nisu istovetni. Prema Milošu Kneževiću saradniku Instituta za političke studije mogu se napraviti tri pristupa ovom pojmu. Mogu se gledati kao dva kontinenta, Evropa i Azija što je i standardan pristup danas. Međutim, iako su geografi postavili liniju razdvajanja ova dva kontinenta duž planine i reke Ural, granica između njih nije tako jasna, kao kod drugih kontinenata. Može se postaviti pitanje da li je Evropa potkontinent Azije, kao na primer Indija ili poseban kontinent.

Drugi način tumačenja, prema Kneževiću, može biti i Evropoazija, gde se na Aziju gleda kao na nastavak Evrope i gde Rusija ima ulogu evropeizatora Azije. Taj pristup privilegovanja Evrope je posledica evropocentrične istorije sveta.

Na kraju imamo i Evroaziju, kao jednokontinentalno kopno sa dva subkontinenta sa svojim kulturološkim specifinostima.

Rusko i tursko stanovište

Knežević primećuje i da se evroazijska komponenta kod nas učitava kroz rusko i tursko stanovište, jer to su jedine zemlje, uz Kazahstan, koje se protežu i kroz Aziju i Evropu.

„Evroazija se kod nas baštini 500-600 godina i koegzistira u rusofiliji ili turkofiliji, iako su često u istoriji Rusija i Turska bile na suprotstavljenim stranama. Ruska geopolitika i turska geopoliika su dve glavne evroazijske politike. Na kraju imamo i evroameriku, koja povezuje Zapadnu Evropu i Ameriku i trebalo bi da predstavlja suprotnost Evroaziji. Međutim, Evroamerika je prisutna na tlu Evroazije i preko Evropske unije i SAD i NATO-a. Posebno je na Dalekom istoku, pre svega u Japanu prisutna Evroamerika. U Evroameričkim analizama Turska se pojavljuje kao važan činilac i kao politički balans Balkanskom poluostrvu“, objašnjava Knežević.

Prema njegovim rečima, razumevanje odnosa Srbije prema Evroaziji nije samo akadmesko pitanje, već živo pitanje sa kojim se Srbija susreće u nastojanju da odredi spoljnopolitičku orjentaciju u predstojećem vremenu.

„U spoljnoj politici ne postoje bezalternativne situacije. Postoje prioriteti, ali uvek ima alternative. Posebno sada kada se u geoekonomskom pogledu akcenti planetarne moći pomeraju sa Zapada ka Evroaziji“, zaključuje Knežević.

Dominacija evroatlantskih integracija

Evroazija za različite ljude znači različite stvari. Za jedne je to geografija, za druge geopolitika, za treće alternativa evroatlantskim organizacijama. Branko Krga, bivši načelnik Generalštaba vojske Jugoslavije, sada profesor na Fakultetu za bezbednost ističe da su proteklih decenija ideju Evroazije onemogućili sukobi i ratovi, ali i dominacija evroatlantskih integracija na severnoj polulopti. Na istoku, u SSSR imali smo socijalizam, a na zapadu neoliberalni kapitalizam. Kako primećuje Krga, u svim zemljama Evroazije socijalizam je otišao u istoriju, dok je kriza 2008. godine istakla slabosti kapitalizma.

„Pred svetom je veliki izazov da se nađe novi model društvenog i ekonomskog uređenja. Socijalizam koji je favorizovao radnika u odnosu na preduzetništvo doživeo je krah, ali i favorizovanje kapitala na račun radnika dovela je do krize neoliberalnog koncepta. U traganju za adekvatnim modelom mora se naći ravnoteža između države, poslodavca i radnika“, smatra Krga.

Evroazija je resursima najbogatiji deo sveta, i prema mišljenju Krge stavljanje tih resursa na raspolaganje drugim zemljama uz korektne uslove moglo bi da proširi interesovanje za Evroaziju.

Kada se govori o Srbiji i Evroaziji, Krga smatra da kod nas nema precizne predstave šta je to Evroazija. On ističe da nijedna velika ideja u istoriji nije sprovedena spontano i da je prednost informatičke ere što se lako može širiti ta ideja, ali s druge strane isto tako je lako i protivnicima te ideje.

„Najbolje da Srbija ove dileme razreši jednom dugoročnom strategijom za naredne decenije“, kaže Krga.

Istorijat geopolitike

Jedan od rodonačelnika geopolitike je Halford Makinder, Britanac koji je prvi sistematizovao ovu oblast u svoja tri ključna rada u prvoj polovini 20. veka. I posle sto godina njegove teorije i dalje stoje, a pridržavaju ih se pre svega u angloameričkim zemljama. On je razvio teoriju Hartlanda, a poznat je njegov silogizam: Onaj ko vlada Istočnom Evropom kontroliše Hartland, onaj ko kontroliše Hartland kontroliše svetsko ostrvo, a onaj ko kontroliše svetsko ostrvo kontroliše ceo svet. U njegovoj predstavi Hartland već vekovima uglavnom čini teritorija ruskog kraljevstva, zatim carstava koja su se širila po paraleli i zauzimala Hartland. Inspiracija za njegovu teoriju, kako objašnjava Željko Budimir sa Fakulteta političkih nauka u Banja Luci, bila je gradnja transsibirske železnice koju je video kao veliku pretnju pomorskoj sili Velikoj Britaniji. SSSR je kao najveća kopnena sila od 1917. do 1990. godine nasledik Džingis kanove imperije. A značaj Istočne Evrope, koji je predvideo Makinder, video se kada je raspad SSSR počeo gubljenjem kontrole nad Istočnom Evropom i nakon toga se raspao po šavovima Makinderovog Hartlenda.

„Novom ruskom Hartlendu nedostaju dva ključna regiona, Istočna Evropa gde Rusija nastoji da vrati pozicije u Ukrajini i Belorusiji i Centralna Azija. U Centralnoj Aziji se igra nova velika igra i uprkos prisustvu SAD u Avganistanu, to je igra između Rusije i Kine i zavišiće od dominacije u Centralnoj Aziji. Ako Rusija hoće u Evroaziju kao prva violina mora da vrati kontrolu nad bivšim republikama SSSR-a. S druge strane Kina postaje ekonomska velesila i za sada ih objedinjuje zajednička pretnja od strane pomorskih sila“, napominje Budimir.

EU i Srbija

Momir Bulatović, bivši predsednik vlade SRJ osvrnuo se na situaciju u kojoj se nalazi Evropska unija, kao i perspektive EU i razloge zašto EU ne bi trebala biti jedina opcija za Srbiju.

„EU se pokazuje kao politički patuljak. Najveća opasnost od ulaska u EU je nametanje neoliberalne ekonomske ortodoksije . Uloga države u EU je danas da spašava banke koje su prevelike da bi propale i da sprovodi štednju i finansijsku represiju. To dovodi do oligopolizacije i eksplozije privatnog bogatstva koje se ulaže u špekulacije, a ne u razvoj“, kaže Bulatović.

On navodi primer da je na vrhuncu krize fiktivni kapital iznosio 684 triliona dolara dok je vrednost realne ekonomije bila deset puta manja. Od tada su se stvari samo pogoršale. On ukazuje i na činjenicu da je kapital nemačkih banaka iznosio 119 milijardi dolara, dok su državne obveznice kojima je država pomagala banke iznosile 711 milijardi, a sredstva koja je centralna banka dala bankama 667 milijardi dolara.
„Sa tim parama Nemci su krenuli u kupovinu po Evropi. SAD su upozorile Nemačku da to ugrožava globalnu stabilnost. Amerikanci kažu da je to potapanje periferije Evrope da bi onda nemačke kompanije pokupile sve što im treba. Nemačke i francuske banke su opustošile Španiju i Grčku, a engleske Irsku. Ali to se vodi kao dug Grčke prema Nemačkoj, a ne kao dug prema bankama. Ne spašava se Grčka od bankrota već se spašavaju nemačke i francuske banke koje su tamo ulagale. Dok nemački BDP iznosi dva biliona dolara, imovina nemačkih banaka iznosi osam biliona dolara. Prema ekstrapolacijama nemačkih naučnika, do 2030. godine BDP će težiti nuli, dok će bankarski sektor biti težak 16 biliona dolara“, ističe Bulatović, pitajući se šta će biti u EU kada dođe red na Srbiju.

On je naglasio da je politika „EU bez alternative“, politička retorika zasnovana na frazama, jer „sve što danas Srbija proizvede prodaje se u Rusiji“.

Kineski razvoj

Drugi veliki igrač u Aziji je Kina, od pre dve godine druga najveća ekonomija na svetu. Sa dugogodišnjim prosečnim privrednim rastom od 10 odsto, Kina je postala svetska radionica, ali i investitor budući da je nagomilala velike spoljnotrgovinske suficite. Dragana Mitrović, profesor na Fakultetu političkih nauka ističe da je takav razvoj promenio ne samo Kinu, već i ceo svet.

Kina je sa ovakvim rastom od septembra ove godine postala najveći uvoznik nafte na svetu i, kao najveći kupac, postala je i geopolitička velesila koja utiče na kretanje cene nafte i time ugrozila postojeći poredak. Prema rečima Mitrovićeve, ona je time ugrozila i sopstvenu energetsku bezbednost jer je postala energetski uvozno zavisna. Zato Kina pokušava da diversifikuje nabavku nafte, ali i da ulaže ogromna sredstva u proizvodnju nafte po svetu kao i u naftovode i gasovode. Takođe, Kina shvata i značaj obnovljivih izvora energije pa postaje najveći proizvođač solarnih panela. Prema rečima Mitrović postavlja se pitanje da li gradnja naftovoda i gasovoda po centralnoj Aziji od strane Kine može uzrokovati manju nabavku gasa od Rusije, odnosno Gasproma kao i da li može ugroziti snabdevanje Gasproma naftom u Centralnoj Aziji. Odgovor je ne, tvrdi ona, a dokaz je Šangajska organizacija za saradnju i novi sporazum između Kine i Rusije o snabdevanju energentima.