Strani kapital neće spasiti srpsku privredu

Ekonomska politika Srbije izgleda da se svodi isključivo na strani kapital, bilo da su to krediti međunarodnih finansijskih institucija ili drugih zemalja, novac investicionih fondova i banaka koje kupuju državne obveznice ili strane kompanije kojima je ovde sve na prodaju i to na popustu. I ne samo to, već mnogi bivaju i plaćeni da u Srbiji rade i to subvencionisanjem do 10.000 evra po otvorenom radnom mestu, a ako ste italijanski Fijat, osim uplaćenih preko pet milijardi dinara gotovih para i skoro još toliko nenovčanog kapitala, dobijate i silne poreske olakšice, oslobađanje od opštinskih naknada i taksi.

Od pre nekoliko dana čuli smo da će država direktno uložiti novac u još jednu stranu kompaniju. Naime, plan je da država iz budžeta, u kom će rupa ove godine biti oko 200 milijardi dinara, sudeći prema proceni Fiskalnog saveta, uplati 15 miliona evra slovenačkom Gorenju do kraja januara 2015. godine i tako postane manjinski vlasnik tri fabrike u Srbiji.

Osim pitanja odakle novac - jer je javni dug Srbije već na 62 odsto BDP, a podsećanja radi zakonski limit je 45 odsto BDP - otvara se još niz nedoumica kao, na primer, zašto se strane kompanije favorizuju u odnosu na domaće, i to parama iz budžeta koji puni domaća privreda i, konačno, da li uopšte strane investicije i strani kapital mogu da razviju domaću privredu u situaciji kada domaćih firmi skoro da i nema. Sudeći prema odgovorima nekih ekonomista odgovor je - ne.

Božo Drašković

Profiti - inostrani, socijalni troškovi - domaći

„Retki su istorijski slučajevi kada su strane investicije značajno razvile zemlje u razvoju. U vreme kolonijalizma investicije su bile direktno vlasništvo nad imovinom i radile su isključivo u interesu metropole, a ne periferije. Danas investicije dolaze zbog profita koje ostvaruju nižim troškovima radne snage i sirovina ili zbog osvajanja tržišta. To se u vreme sadašnje krize može videti po smanjenju plata u inostranim kompanijama koje ovde posluju. Naravno, da bi se izmerio neto ekonomski efekat (za domaću privredu) poslovanja strane kompanije treba videti kolika je razlika između izvoza i uvoza. Kod nas je ta razlika mala ili često blizu nuli“, objašnjava Božo Drašković, saradnik Instituta ekonomskih nauka u Beogradu.

On dovodi u pitanje i još jednu famu koja prati strane direktne investicije u medijima i „mejnstrim“ naučnim analizama, da strane direktne investicije donose nove tehnologije i znanje u zemlju domaćina. Drašković tvrdi da strani investitori u zemlje u razvoju najčešće donose tehnologije druge ili treće generacije, a klasične inovacije i najmodernije tehnologije zadržavaju u matičnoj zemlji.

„Strani kapital nikada nije doveo do značajnijeg razvoja zemalja, a dokaz za to je Latinska Amerika, ali i uništena industrija Srbije. Nisam zastupnik ideje da se zatvaramo prema svetu, ali moramo da se otvorimo onoliko koliko je u našem interesu. Konkretno, Gorenje proizvodi električne aparate, a naše fabrike koje su to proizvodile - Sloboda Čačak ili EI Niš - su uništene, pa sad ne znamo sami ni fen da napravimo. Vreme će pokazati da se nećemo razviti od stranog kapitala i to onog trenutka kada profiti ne budu dovoljno visoki ti investitori će se pokupiti i otići sa ovog tržišta“, skeptičan je Drašković.

On ističe da je ova kriza obelodanila na svetskom nivou da su „profiti internacionalizovani, ali uvek pripadaju nekome koliko god se oni skrivali iza multinacionalnih kompanija i banaka. S druge strane socijalni troškovi su ostali nacionalni i postaju sve veći problem“, napominje Drašković.

Niti ih ima, niti koriste Srbiji

Uprkos toliko proklamovanom privlačenju stranih investicija, u prva četiri meseca ove godine u Srbiju je ušlo neto svega 217 miliona evra. Istovremeno portfolio investicije, što je čudan naziv za dug koji smo napravili emitujući državne obveznice, su iznosile 1,14 milijardi evra.

U svom radu “Razvojni potencijali stranih direktnih investicija: komparativna međunarodna iskustva” Miroslav Antevski, naučni saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu opisuje osobine stranih direktnih investicija u evropskim tranzicionim zemljama. Prema njegovoj analizi pretežan motiv stranih investitora je bila kupovina tržišta i veći deo SDI je plasiran u sektor usluga kao što su bankarski sektor, osiguranje, trgovina, transport i prateće usluge, konsalting, advertajzing i poslovne usluge. Strane direktne investicije su uvećale postojeće i dovele do novih distorzija lokalnih tržišta kao što su monopoli, oligopoli i prećutni karteli. Efekti na smanjenje postojeće nezaposlenosti radne snage su bili i ostali ograničeni u najvećem broju zemalja, a sporan je i njihov platnobilansni doprinos jer firme u koje su plasirane SDI su često najveći izvoznici iz zemalja domaćina, ali i najveći uvoznici.

Miroslav Antevski

Strane direktne investicije u najnovije tehnologije su retke i ograničene na nekoliko firmi i prelivanje tehnologija i znanja je ograničenog obima, kako zbog toga što su investicije plasirane u stare tehnologije, tako i zbog ograničene receptivne sposobnosti lokalnih firmi. U poslednjoj deceniji se firme iz ove grupe zemalja javljaju kao investitori u inostranstvu, a njihove SDI su uglavnom plasirane u manje razvijene zemlje iz iste grupe, zaključuje Antevski.

Lažni novac za stvarne vrednosti

Mišljenje da strani finansijski kapital nikada nikoga nije razvio ima i profesor Slobodan Komazec. Prema njegovim rečima strani kapital treba podeliti  na finansijski, realni, intelektualni i informacioni, a na žalost kod nas je došao samo finansijski.

“Finanijski kapital ulazi tamo gde ima interesa, izvlači profit i ostavljao iza sebe pustoš ili velike disproporcije u razvoju. Tako je u zemljama u razvoju strani kapital vodio prodoru imperijalističkih oblika eksploatacije, a do danas se ništa nije promenilo. Priroda tog kapitala je da je okrenut samo prema profitu i nije doprinela nigde ekonomskom rastu. Specifično je i da su vlasti u zemljama gde je dolazio kapital najčešće pribegavale zaduživanju jer je to mnogo lakše od reformi u privredi. Tada je strani kapital samo prikrivao slabosti i nedostatak domaće akumulacije”, napominje Komazec.

Slobodan Komazec

On ističe da strane direktne investicije treba privlačiti, ali samo kao dopunu domaćem kapitalu, dok je kod nas dominantan strani kapital. Najbolji pokazatelj je da je 85 kreditnog potencijala bankarskog sektora u rukama stranaca.

“Sadašnji kapital u svetu je najvećim delom virtuelni kapital, nastao van realne štednje i stvoren špekulacijom bankarskih proizvoda. Stvara se u ogromnim masama i služi zapadnim zemljama da ulaze i kupuju realna dobra u zemljema u razvoju, poput zemljišta, fabrika, energenata, pa čak i političke oligarhije”, napominje Komazec, dodajući da zemlje koje su dozvolile da ih strani kapital izvlači iz krize, samo se dublje uvlače u krizu i ulaze u proces autonomnog rasta dugova. „Država onda nema šanse da se izvuče iz krize. Ako vlast prepusti privredu stranom kapitalu ta država gubi suverenitet i nalazi se pod velikim pritiskom kapitala. Kada ih uvuku u kreditnu i uvoznu zavisnost mogu tim zemljama da čine šta hoće“, zaključuje Komazec.

Ono što mi često zovemo investicijom, kada stranci kupe firmu u privatizaciji profesor Mlađen Kovačević naziva dezinvesticijom.

Mlađen Kovačević

„Kada prodate kompaniju, kao na primer Telekom, ili zemlju strancima, a ta sredstva potrošite kroz budžet i potrošnju, to je dezinvesticija. Grinfild investicije na prvi pogled deluju jako važno, zamenjuju nedostatak našeg kapitala i zapošljavaju jude, ali Jože Mencinger je objavio rad prema kome su u dugom roku efekti ovih investicija negativni kada krenu da se vraćaju pare. Problem u Srbiji je što se za svako radno mesto daje do 10.000 evra pa onda svaka firma može sutra s pravom tražiti subvencije što je opasan presedan. Takođe, to može biti i protivustavno jer se pomaže stranim firmama, a domaćim firmama koje već rade i kojima je potreban kapital - ništa“, smatra Kovačević.

On ukazuje na slučaj Mađarske i Irske koji su pre krize bili primeri za privlačenje stranih investicija, a sada se nalaze u najvećim problemima.