Kriza bez početka i kraja

Nakon više od šest godina od izbijanja svetske ekonomske krize ekonomska nauka još nije došla ni do jedinstvenog zaključka da li je za uzrok kriv neoliberalni koncept deregulacije, pre svega finansijskog sektora ili možda državno - intervencionistička politika visoke javne potrošnje i mešanje države u tržište. Posledično, ako se ekonomisti nisu složili oko uzroka, teško da će se složiti oko mera za izlazak iz krize, a to je dokazao i naučni skup ”Izgledi i alternative izlaska iz recesije”, Akademije ekonomskih nauka gde su se ponovo sukobili stavovi pobornika liberalnog i antiliberalnog koncepta vođenja ekonomske politike.

Ekonomija, politika i država

Zastupnik liberalne ekonomije na ovom skupu bio je Ljubomir Madžar, predsednik AEN koji je upozorio da iza svake ekonomske politike stoji politika, a politički sistem ima manu.

“U političkom sistemu je kratak horizont. Videli smo da Dinkić pred svake izbore povećava penzije. Zanimljivo je da našu vlast kritikuju i liberali i antiliberali i to ovi drugi još češće. Liberali za razliku od njih češće uvažavaju ograničenja koja ima ekonomska politika u rasturenoj ekonomiji kakva je srpska. Međutim antiliberali traže još više države, a ubiše se kritikujući državu. Trebalo bi da logički zaključe da ako identifikuju državu kao krivca za katastrofalnu situaciju da ne treba da traže njeno povećanje”, smatra Madžar.

U kritikama Madžara i neoliberalnog koncepta prednjačio je profesor Mlađen Kovačević, član AEN ističući da “liberali ne čitaju ništa što je napisano posle 2008. godine i što kritikuje neoliberalizam”, kao i da je takvo odbacivanje i nepriznavanje različitog mišljenja vezano za komunizam.

On je trenutno stanje ocenio kao “duboku krizu, i to ne smao ekonomsku”.

“Imamo ogromno zaduživanje Srbije, plaćanje inostranim kompanijama po 10.000 evra po zaposlenom i uništavanje budućih generacija. Ako još počnemo da prodajemo zemlju, postaćemo savremena kolonija”, upozorio je Kovačević.

Otkud država u ekonomiji?

Nesporno je da je država poslednjih 100 godina sve prisutnija u ekonomiji i da javna potrošnja raste. Tako je, prema rečima profesora Marka Sekulovića, do Prvog svetskog rata u razvijenim zemljama javna potrošnja iznosila do 10 odsto BDP-a, a danas najrazvijenije zemlje imaju javnu potrošnju od preko 50 odsto BDP-a. Međutim, on ocenjuje da se liberali uopšte ne pitaju zašto je to tako i da li je razlog što je država morala da spasava tržišta.

“Moja dijagnoza današnje ekonomske situacija u Srbiji je da multinacionalne kompanije, domaći kompraderosi i političke elite školovane kod Soroša i MMF-a igraju igre”, zaključio je Sekulović u diskusiji.

Banksteri i partokratija

Profesor Slobodan Komazec ide još dalje i kaže da je ovo najdublja kriza u istoriji čovečanstva gde bankarska ekonomija i “banksteri” pod okriljem zapadnih država dominiraju svetom.

“Finansijski kapital je stavio pod svoju kapu vlade svih zemalja i agencije za procene rizika država i uveli svet u tešku krizu. Izlaza iz krize ima ali partokratija ne dozvoljava ljudima i idejama da se probiju. Naša zemlja je pod ovom dogmom izložena svetskom spekulativnom kapitalu, a umesto domaćih kredita, preko neoliberalne Narodne banke ekonomija je upropaštena”, istakao je Komazec.

Ko rešava probleme?

Bankarski sektor i njegovu deregulaciju kao glavnog uzročnika krize vidi i Nebojša Katić, finansijski konsultant iz Londona.

“Ne sećam se da sam video neki liberalni manifest u kome se pozivaju države da ne intervenišu krizi i da ne spašavaju, već da će tržište to samo regulisati. Niko u Srbiji nije rekao nemojte potpisivati sporazum sa MMF-om ili Bečki sporazum, rešiće to tržište”, podsetio je Katić.

Danas je, prema njegovim rečima, kao uzrok krize predstavljen ogroman javni dug država, ali to je posledica koja se proglašava za uzrok. Danas najugroženije zemlje pre krize su imale nizak javni dug. Tako je Irska 2007. godine imala javni dug od svega 25 odsto BDP-a, Island 29 odsto, a Španija 36 odsto. Iz tog modela ispadaju samo Grčka i Italija, a Italija ima javni dug preko 100 odsto BDP-a još od devedesetih godina.

Katić napominje da ono što se dešava Srbiji najbolje odražava azijska kriza iz devedesetih godina prošlog veka. Na primer, Južna Koreja je tada upala u krizu sa javnim dugom od svega devet odsto BDP-a, a Tajland sa 15 odsto.

Javna potrošnja nije uzrok krize

“Empirijski podaci i ekonomska istorija nam pokazuje da ne stoji teza da je javni dug indikator krize. Takođe ni javna potrošnja”, smatra Katić.

Tako su pre krize zemlje sa ispodprosečnom javnom potrošnjom u Evropi, Irska sa 34 odsto BDP-a, Španija sa 39 odsto i Island sa 44 odsto u krizi daleko gore prošli nego Danska sa javnom potrošnjom od 54 odsto BDP-a, Francuska (53%), Švedska (52%), Austrija (51%).

“Ovo nije jedna od mnogih kriza kao što to znaju liberalni ekonomsiti da kažu, već se može samo porediti sa krizom iz 1929. godine i ta kriza je tada bila duboka jer je država sedela na rukama i nije ništa preduzimala. Kriza 2007-2008, da nije bilo državnih intervencija i štampanja para bila bi monumentalna. Mereno BDP po glavi stanovnika, najveći broj zemalja na svetu se nije vratio na nivo iz 2007. godine, a kriza traje već šest godina i izlaz niko ne vidi.

Hteo bih da istaknem da ovo što zemlje danas vode nije kejnzijanska politika, već klasična monetaristička politika izlaska iz krize štampanjem novca kakvu je promovisao Milton Fridman. Ne može se rezati javna potrošnja i to proglašavati kejnzijanskom politikom”, jasan je Katić.

Najvažniji pokazatelji stanja ekonomije jedne zemlje, prema njegovom mišljenju su visina spoljnog duga i deficit tekućeg bilansa.

Otplata dugova “ovako više neće moći”

Strašno zvuči podatak da je sadašnji BDP na nivou od 61,8 odsto BDP-a iz 1989. godine. Toliki gep znači da smo mi permanentno u krizi, ocenjuje Milan Šojić.

Trenutno se 13 odsto BDP-a troši na otplatu duga. To znači da ostalih 87 odsto treba raspodeliti na svu unutrašnju upotrebu u zemlji.

“Moraće se tražiti neko rešenje ili reprogram duga jer ovako više neće moći”, smatra Šojić.

Od 2002. do 2012. godine izvoz Srbije bio je 84,5 milijarde evra, a uvoz 141,8 milijardi evra. To znači da je prosečan godišnji trgovinski deficit iznosio 20,9 odsto, a prema njegovom mišljenju to je žestoka cena liberalizacije trgovinskih tokova. Od 2001. do 2012. godine napravljen je deficit tekućeg bilansa od 31,3 milijarde evra, dok je ukupan BDP u tom periodu iznosio 275 milijardi evra, što znači da smo svake godine imali “rupu” od 10,8 odsto za šta je trebao tuđi novac da se to pokrije.

Posle krize u Americi sledi propadanje Grčke, Španije…

U svom radu Kori Udovički, direktor Centra za visoke studije i bivši guverner NBS, ukazuje na prognoze MMF-a da se vidi svetlost na kraju tunela sa procenama svetskog rasta od 3,25 odsto u ovoj godini i četiri odsto u 2014. Međutim, najbrži rast imaju zemlje u razvoju, zatim SAD, da bi Evropska unija bila oko nule, a evrozona u minusu. Od 1970-ih godina ova kriza je prva u kojoj je rast svetske ekonomije bio negativan.

Na krizu izazvanu drugorazrednim hipotekarnim kreditima u SAD gde su svi kriterijumi boniteta dužnika zaobiđeni, američke Federalne rezerve su odgovorile agresivnom monetarnom politikom gde su kamate bile ispod jedan odsto. Međutim, od 2010. godine kreće kriza javnih dugova, prvo sa Grčkom, a zatim Španije i Italije da bi u 2011. godini evrozona upala u recesiju. Tek od leta 2012. godine Evropska centralna banka postaje poverilac krajnje instance poručivši da će otkupljivati obveznice država u nevolji.

Na osnovu 26 slučajeva u poslednjih 100 godina kada su razvijene zemlje imale dug preko 100 odsto BDP-a, MMF je doneo preporuke za zemlje. To su čvrsta fiskalna politika i racionalizacija javne potrošnje uz ekspanzivnu monetarnu politiku i sve to praćeno merama za ubrzanje privrednog rasta.

“Suština problema je da je balon i dalje prisutan i izgleda neophodan da bi se podstakla potrošnja. Čini se da predstoji novi balon, a ni ovaj još nije ispumpan, a čini se da FED ni ne želi da ga ispumpa jer nema inflacije”, zaključuje Udovički.