Poljoprivreda na prekretnici (3): Opcije za delovanje

Domaćoj sredini nedostaju prevodi izveštaja UN o poljoprivredi. Zato je redakcija Balkanmagazina, na predlog Ratka Karolića, odlučila da pokrene prevod i objavljivanje najznačajnijeg dokumenta UN na ovu temu – Izveštaja IAASTD iz 2008-me godine, koji je inače naslovljen kao Poljoprivreda na prekretnici.

Cilj Međunarodne procene poljoprivrednog znanja, nauke i tehnologije za razvoj (IAASTD - International Assessment of Agricultural Knowledge, Science and Technology for Development) bio je da proceni uticaje prošlog, sadašnjeg i budućeg poljoprivrednog znanja, nauke i tehnologije na:

- smanjenje gladi i siromaštva,

- poboljšanje života na selu i zdravlje ljudi, i

- ravnopravni, socijalni, ekološki i ekonomski održiv razvoj.

Rezultati ovih procena su globalni izveštaj i pet sub-globalnih izveštaja; globalni i pet sub-globalnih sažetaka za one koji odlučuju i Sintezni izveštaj sa rezimeom koji sagledava pitanje sa više strana.

Sažetci za one koji odlučuju i Sintezni izveštaji posebno obezbeđuju opcije za delovanje vladama, međunarodnim agencijama, akademijama, istraživačkim organizacijama i drugim donosiocima odluka širom sveta.

Ovde prenosimo treći nastavak Sadržaja za one koji odlučuju, pod naslovom Opcije za delovanje:

Mnogi izazovi sa kojima će se suočavati poljoprivreda u narednih 50 godina zahtevaće integrisaniju primenu postojećeg razvoja nauke i tehnologije (formalna, tradicionalna i zasnovana na zajednici) kao i nove pristupe za upravljanje poljoprivredim i prirodnim resursima. Drugi izazovi rešiće se isključivo razvojem i primenom novih AKST (poljoprivredno znanje, nauka i tehnologija - AKST - agricultural knowledge, science and technology). (Poglavlje 6)

Pitanje koja će od strategija biti najprikladnija za unapređenje ciljeva razvoja i održivosti je kontroverzno i odražava drugačije društvene i političke pretpostavke, interese i vrednosti. U mnogim oblastima naučnog i tehnološkog diskursa postoji tendencija za pojedinačnu interpretaciju, koja pripisuje uzrok i posledicu nekim događajima ili situacijama, a ne drugima.

Ova selektivnost ima značajne posledice za projektovanje nauke u specifičnim pravcima. Priznavanje konkurentnih, dobro podržanih priča (narativa) naučnih i tehnoloških pristupa je od ključnog značaja za projektovanje efikasnih politika.

U mnogim slučajevima, AKST strategije koje priznaju višestruke funkcije koje zahtevaju održivi poljoprivredni sistemi (na primer proizvodnja, egzistencija, servisi ekosistema) - već postoje i neki AKST prepoznaju biofizičke, socijalnoekonomske i kulturne raznolikosti unutar poljoprivrednih sistema koji zahtevaju specifična rešenja. Na primer, inovacije koje su zasnovane na zajednici i lokalno znanje u kombinaciji sa formalnim AKST pristupima, kao što su agroekologija i agrošumarstvo, mogu se baviti pitanjima koja su bitni za siromašno seosko stanovništvo. (Poglavlje 3)

Objedinjavanjem ekspertiza iz različitih sektora, stvara se veća mogućnost da se razviju rešenja koja povećavaju produktivnost, štite prirodne resurse i život i minimalizuju negativan uticaj poljoprivrede na životnu sredinu. Znanje i tehnologija iz sektora kako što su komunikacija, energetika i zdravstvo kao i kultura i umetnost mogu da poboljšaju sposobnost poljoprivrede da doprinese dostizanju ciljeva razvoja i održivosti. Poljoprivrednicima je potrebna mogućnost izbora kako bi odgovorili na izazove, uzevši u obzir njihove različite potrebe i resurse, i kako bi se bavili sve složenijim stresova pod kojima oni posluju. (Poglavlje 2; 3)

Stvaranje takvih prilika zahteva usmerenije promene, kao što je obezbeđivanje siromašnim poljoprivrednicima u zemljama u razvoju infrastrukturne i insistucionalne podrške (na primer, pristup zemljištu i vodi, mogućnosti transporta, AKST, tržišne informacije, ulazak u tržišta više vrednosti, zaštita od nefer konkurencije), politike skladištenja hrane i sporazume između potrošača u industrijskim ekonomijama i proizvođača u zemljama u razvoju, kao i podršku poljoprivrednim organizacijama i za dogovore između pojedinačnih poljoprivrednika unutar i između zemalja. (poglavlja 2; 3; 7)

Postoji hitna potreba da se razvije i zadrži znanje u poljoprivrednom sektoru. Lokalne vlasti, nacionalne vlade i međunarodne organizacije mogu da olakšaju i razviju kapacitete investiranjem u obrazovanje i promovisanjem novih veština i tehnologije među svim poljoprivrednim zajednicama.

Političke opcije uključuju 1) reformu nastavnih planova i programa na svim nivoima kako bi se poboljšala privlačnost i društvena relevantnost poljoprivrednih studija; 2) povećanje pristupa tehnološkom obrazovanju i naučno-utemeljenom, upravljačkom, poljoprivrednom i agroekonomskom znaju za one koji rade u poljoprivrednom sektoru; 3) poboljšanje saradnje između ministarstava (poljoprivrede, vodoprivrede, životne sredine, obrazovanja) i univerziteta; 4) razvijanje infrastrukture kako bi olakšala upotrebu informacionih i komunikacionih tehnologija (ICT) u neformalnim i formalnim obrazovnim sistemima; 5) mobilisanje sredstava iz različitih izvora kako bi se podržala poljoprivredno - obrazovna reforma i 6) ohrabrivanje univerziteta da učestvuju u priznavanju i vraćanju tradicionalnih i lokalnih znanja i uključenje učešća prenosilaca tradicionalnog znanja u formiranje nastavnih planova i programa. (Poglavlje 2; 3; 7)

Smanjiti glad i poboljšati zdravlje i ishranu ljudi

Smanjiti glad i povećati bezbednost hrane. Mnoge izazove sa kojima će se suočavati poljoprivreda u narednih 50 godina biće moguće rešiti ciljanijom primenom postojećeg AKST, institucionalnim reformama, pristupom u upravljanju modernim i tradicionalnim poljoprivredim i prirodnim resursima, kao i otkrićima u nauci i tehnologiji.

Primeri koji obuhvataju bolje upravljanje resursima uključuju poboljšano upravljanje zemljištem i vodom kako bi poboljšali zadržavanje vode i smanjili eroziju; ojačanu sposobnost organizacionih kapaciteta koji će se baviti sve većom nestašicom vode time što će povećavati proizvodnju vode i obezbeđivati povećane vrednosti po jedinici iskorišćene vode; šire rasprostranjenu meru očuvanja zemljišta; korišćenje mikrobioloških tehnika kako bi suzbili bolesti u zemljištu i upotrebu fosfor-rastvarajućih bakterija.

Drugi primeri upotrebe postojećeg AKST uključuju integrisano upravljanje štetočinama (IPM) koje je podržano od strane eksperimentisanja i učenja poljoprivrednika; molekularne tehnike; i modele dinamike potpuno stranih vrsta i štetočina kako bi se smanjilo oslanjanje na hemikalije a da bi se očuvalo zdravlje ljudi i ekostema dok se istovremeno bavimo novonastalim pretnjama koje nam predstavljaju štetočine a koje su postale pretnja usled klimatskih promena. Intergisani sistemi uzgajanja useva, šumarstva, stočarstva i ribarstva mogu se intenzivirati i njima upravljati kao multifukcionalnim poljoprivrednim sistemima sa manje negativnim posledicama na ekosisteme. (Poglavlje 6)

Buduće opcije uključuju nove tehnike kultivacije i poboljšanje raznolikosti useva, stoke, ribe i drveća, razvijene putem ubrzanih procesa, kao što su tradicionalno i participativno uzgajanje u kombinaciji sa marker asistiranom selekcijom, genomičkim i transgenetskim pristupima.

Te opcije bi mogle da olakšaju prilagođavanje širem spektru staništa i biotičkih i abiotičkih uslova, povećaju prinose, poboljšaju nutritivnu vrednost hrane, proizvedu proizvode koji nisu tradicionali i upotpune nove proizvodne sisteme pod uslovom da se na odgovarajući način bave ekološkim i društvenim rizicima.

Integrisani napredak u nanotehnologijama, daljinskom očitavanju, geografskim informativnim sistemima, sistemima globalnog pozicioniranja i informaciono-komunikacionim tehnologijama može da obezbedi mogućnosti za poljoprivredu koja je resursno efikasnija i specifična za svaku oblast. (Poglavlje 6)

AKST može biti iskoriščen da smanji emitovanje gasova sa efektom staklene baste iz poljoprivrede i da podstakne opadanje ugljenika i poboljša adaptaciju poljoprivrednih sistema na uticaje klimatskih promena. Nove tehnologije mogle bi da smanje oslanjanje poljoprivrednih i lanaca ishrane u oblastima agrohemikalija, mašinerije, transporta i distribucije - na fosilna goriva.

Postojeći AKST bi, takođe, mogao da pomogne u smanjenju zavisnosti od fosilnih goriva s obzirom na promene u institicionalnim dogovorima i podsticajima. Novonastala istraživanja o energetskoj efikasnosti i alternativnim izvorima energije imaće višestruke koristi za održivost u poljoprivredi.

Postoji značajan potencijal za proširenje upotrebe uređaja za razgradnju-digester (na primer iz stajnjaka), uređaja za proizvodnju gasa i uređaja za direktno sagorevanje kako bi proizvodili električnu energiju. Potrebno je više istraživanja i razvoja kako bi se smanjili troškovi i poboljšala operativna pouzdanost. (Poglavlje 6)

Neki postojeći pristupi proizvodnji hrane imaju potencijal da se bave nejednakostima koje su nastale kao posledica industrijsko-poljoprivredne prakse i da usvoje mnoge ekološke i društvene troškove koje su savremene prakse ispoljile. Takvi pristupi mogu postati efikasni ako postoje savezi između proizvođača i potrošača.

Jedna od tehnika za sanaciju zemljišta je agrošumarstvo, koje je razvilo tehnike koje su zasnovane na zajednici u sanaciji zemljišta koje nude mogućnosti za (1) povećanje prinosa bazičnih useva; i (2) stvaranje produktivnih mešovitih sistema uzgajanja useva za male proizvođače u kojima višegodišnji usevi, koji se uzgajaju isključivo za prodaju, i autohtome vrste zamenjuju potrebu za neproizvodnim ugarima u promeni načina obrade zemljišta i podršci prehrambenom suverenitetu. (Poglavlja 2, 3, 7)

Pristup internetu i široka upotreba mobilnih telefona već olakšavaju razmenu naučnih, tehnoloških i tržišnih informacija među poljoprivrennicima, naučnicima, komercijalnim preduzeća, radnicima, savetodavcima i drugim interesnim grupama. Međutim, privatne i javne organizacije trebaće da obezbede veći pristupa informacijama, kao što su klimatske prognoze, tržišne cene i dinamika štetočina, za različite korisničke grupe. Raspoloživost pristupačnog ICT obezbediće nove mogućnosti za poboljšanje upravljanja prirodnim resursima, bezbednost hrane i životne strategije seoskih zajednica. (Poglavlje 3; 5; 6)

Potencijal za preciznu poljoprivredu, ICT, ekološku proizvodnju, nanotehnologiju i druge nove tehnologije kako bi pomogli da se unapredi razvoj, zahteva izgradnju institucija kako bi se stvorili uslovi u kojima takve tehnologije mogu da generišu prilike za proizvođače koji imaju siromašne resurse u različitim lokalnim uslovima. Tehnološki, politički i institucionalni razvoj idu ruku pod ruku i ojačavaju jedni druge. Globalna bezbednost hrane i nacionalni prehrambeni suverenitet zahtevaju okončanje marginalizacije proizvođača u zemljama u razvoju. (Poglavlje 3)

Poboljšati zdravlje ljudi i ishranu. Promocija nivoa zdravlja i kvalitetne ishrane ne može se odvojiti od političkih i društvenih uslova koji su utemenjeni u ekološki održive pristupe, i koji uključuju obrazovanu i informisanu javnost, regulativni i implementacioni zakonski okvir i vladinu odgovornost koja osigurava upravljanje zalihama hrane, kontrolu nad proizvodnjom hrane, marketing, određivanje cena i distribuciju, pripremljenost za prirodne nesreće i druge aspekte ugrađene u prehrambeni suverenitet.

Razvijanje i primena dobrih poljoprivrednih praksi (GAPs), uključujući integraciju ekoloških procesa širom proizvodnog sistema, pomoćiće osiguranju zdravlja biljaka i životinja kao i promovisanju bezbednosti hrane.

U zemljama sa ograničenim mogućnostima za implementaciju i monitoring zdravlja na radu i standarda bezbednosti hrane, najbolja opcija da se ograniči rizik od izlaganja agrohemikalijama je da se elimiše upotreba kategorija 1a/1b hemikalija ( SZO visoko opasne hemikalije) i da se promoviše alternativno upravljanje štetočinama, uključujući IPM, agroekološke pristupe, biokontrolu, organsku poljoprivredu i farmerske škole na polju.

Tamo gde može da se efikasno nagleda i sprovodi dobra poljoprivedna praksa, ona može da pomogne da se izađe na kraj sa rizicima koji su povezani sa kontaminacijom patogenima takvih namirnica kao što su voća i povrća. Implementacija GAP može da pomogne zemljama u razvoju da se izbore sa globalizacijom a da ne kompromituju održive razvojne ciljeve.

Analize ovih opasnosti mogu da imaju za cilj pitanja biosigurnosti, praćenja i izveštavanja o bolestima, bezbednosti inputa (uključujući poljoprivredne i veterinarske hemikalije), kontrolu potencijalnih patogena koji su poreklom iz hrane i mogućnosti detektovanja.

Javno obrazovanje u rukovanju poboljšanom hranom i ishranom i poboljšani sanitarni sistemi unutar lanca proizvodnje hrane su sastavni deo upravljanja rizicima koji su povezani sa patogenima. Sa novim istraživanjem o posledicama poljoprivrednih praksi na životnu sredinu i zdravlje ljudi, i razvojem ekološki bezbednih alternativnih praksi, biće potrebno da se razvijaju bezbedni standardi koji su u stanju da odgovore na posledice klimatskih promena, novih tehnologija i pokretljivosti ljudi. (Poglavlje 3, 6)

Jedan od problema sa GAP, standardima, sanitarnim sistemima, analizama opasnosti i tako dalje (pogotovo u najsiromašnijim zemljama) je to da oni često zahtevaju resurse koji se ne mogu priuštiti, i da pretpostavljaju standarde implementacije koji su još uvek izvan domašaja.

Integrisanje politika i programa širom lanca ishrane može da pomogne u smanjenju širenja infektivnih bolesti. Fokusiranje na intervencije na jednoj tački duž lanca ishrane možda neće obezbediti najefikasniju kontrolu.

Kontrola zoonoza zahteva brzu identifikaciju i informisanje o epidemijama ovih bolesti; finansijsku nadoknadu i obuku i jačanje koordinacije između veterinarske i javne zdravstene infrastrukture.

Identifikovanje novih infektivnih bolesti i efikasno reagovanje na njih zahteva poboljšanje epidemioloških i laboratorijskih kapaciteta i obezbeđivanje mogućnosti obuke.

Zasnivanje poljoprivrednih sistema i napretka u AKST na ekološkim i epidemiološkim principima će pomoći da se izbegnu nove epidemije štetočina i bolesti.

Strategije poboljšanja nutritivnog znanja uključuju obrazovanje o ishrani na svim nivoima, regulaciju formulisanja proizvoda putem zakonodavstva (na pimer zabrana korišćenja transmasnih kiselina u prerađevinama u Švedskoj, smanjivanje količine soli u Velikoj Britaniji); povećanje marketinškog podsticaja za sveže proizvode kao što su voće i povrće i usvajanje fiskalnih politika (porezi, trgovinski režimi) koje uzimaju u obzir posledice po zdravlje ljudi. Novi napori za korišćenje autohtonih vrsta i za proizvodnju lokalno važne hrane mogu da pomognu da se poboljša unos mikronutijenata. (Poglavlje 3; 6; 7)

Mnoga ograničenja (na primer, politička, tržišna, trgovinska, ekonomska, institucionalna) sprečavaju puno širenje sadašnjih tehnologija kako bi poboljšali bezbednost hrane i javno zdravlje. Delotvorni nacionalni regulatorni standardi i zakoni koji pozivaju na odgovornost koji su u skladu sa međunarodnim najboljim praksama i infrastrukturom koja bi trebalo da osigura usklađenost, biće neophodni da se ispune ciljevi razvja i održivosti.

Potrebe infrastrukture uključuju sanitarne i fitosanitarne nadzorne programe za životinjsko i ljudsko zdravlje, laboratrijske analize i istraživačke sposobnosti (na primer, obučeni kadar za istraživanje) i programi obuke i revizije. (Poglavlje 2)

Međutim, s obzirom na ograničene resurse i nedostatak efikasne kontrole javnih agencija u mnogim zemljama, najefektivnije opcije su da se uklone opasnosti u meri u kojoj je to moguće, i da se promovišu logične i dosledne politike koje podržavaju bezbednije upravljanje štetočinama i bolestima. Nacionalne i regionalne fondacije i trenutna proširena pomoć za trgovinske obveznike su inovativni načini da se finansira razvoj ovih kapaciteta. (Poglavlje 7)

Smanjiti siromaštvo i poboljšati život na selu

Zemlje u razvoju su posebno osetljive na brzo fluktuisanje svetskih cena hrane i njihovi sistemi poljoprivrede i ishrane verovatno neće biti otporni na ekološke, političke i ekonomske šokove.

Političke opcije koje bi omogućile ovim zemljama da odgovore na krize i da dostignu prehrambeni suverenitet i bezbednost uključuju veću demokratsku kontrolu (lokalnu, nacionalnu, regionalnu) i učešće javnog sektora u poljoprivrednoj politici, pogotovo kroz ojačavanje u smislu preuzimanja odgovornosti poljoprivrednih organizacija, nacionalnih vlada i regionlanih trgovinskiih blokova.

Druge političke opcije uključuju poboljšanje 1) sigurnosti zakonskog raspolaganja zemljištem i pristupa zemljištu, germplazmi i drugim resursima 2) diversifikacije lokalno važnih vrsta useva 3) pristupa resursima (na primer kreditima, hranljivim materijama); 4) podrške životu na selu time što će se cene formirati transparentno i time što će tržište funkcionisati sa ciljem da se poboljša profitabilnost malih farmi i da se pomogne da se osigura da cene proizvoda na samoj farmi budu iznad marginalnih troškova lokale proizvodnje 5) jačanja društvenih sigurnosnih mreža.

Ove opcije sugerišu sištinsku transformacije u AKST i širok ekonomski uticaj na poljoprivrednu politiku. (Poglavlje 3, 7)

Povećana poljoprivredna razmena može da ponudi različite mogućnosti za siromašne. U isto vreme, dokazi koji pristižu ukazuju da poljoprivredna trgovinska liberalizacija do danas nije značajno koristila malim farmerima niti seoskim zajednicama u mnogim zemljama. Pristupi koji daju malim farmerima veću mogućnost da investiraju, uvode inovacije, kao i da učine AKST efikasnijim oruđem za poboljšanje kvaliteta života na selu, uključuju set političkih opcija za stabilizovanje i povećanje cena proizvoda na samoj farmi.

Ove opcije uključuju razvojne racionalne strategije subvencija gde god je to moguće, kao i obnovljenje napore da se smanje subvencije, kojima se pokušavaju kontrolisati cene na tržištu u zemljama u razvoju, kako bi se uspostavila fer konkurencija na globalnom tržištu; modernizuje i poboljša obezbeđivanje legitimnih antidamping mera i privremene zaštite; i da se poboljša pristup zemalja u razvoju internacionalnom tržišu kao i da se uspostave novi ugovorni dogovori (Poglavlje 3, 7)

Povećati ravnopravnost

Otvaranje nacionalnih poljoprivrednih tržišta za međunarodnu konkurenciju može biti od ekonomske koristi ali može dovesti do dugoročnih negativnih efekata na smanjenje siromaštva, bezbednost hrane, kao i na životnu sredinu ako osnovne nacionalne istitucije i infrastruktura ne funkcionišu kako treba. Neke zemlje u razvoju sa velikim izvoznim sektorima postigle su zbirne dobitke u BDP iako mali poljoprivredni sektori nisu uvek imali korist od toga i u mnogim slučajevima su bili na gubitku. Mali poljoprivredni sektor u najsiromašnijim zemljama u razvoju je neto gubitnik po većini scenarija trgovinske liberalizacije koji se bave ovim pitanjima. Ove distributivne posledice zahtevaju različit pristup u primeni u političkim okvirima, kako je već i prihvaćeno radnim planom iz Dohe (poseban i različit tretman i nerecipročni pristup).

Zemlje u razvoju bi mogle da imaju koristi od smanjenih barijera kao i od eliminacije carina koje su neprekidno rasle za prerađevine u razvijenim i zemljama u razvoju; i, takođe, bi mogle imati korist od smanjivanja tih barijera među sobom; dublji generalni privilegovani pristup tržištima razvijenih zemalja za robu koja je bitna za život na selu; povećane javne investicije u dodatak lokalnim vrednostima; poboljšanje dostupnosti kredita za male farmere i ojačavanje regionalnih tržišta.

Intenzivna poljoprivreda koja je orijentisana ka izvozu se povećala pod operacijama otvorenog tržišta i to je bilo praćeno kako koristima tako i nepovoljnim posledicama, zavisno od okolnosti kao što su izvoz hranljivih materija, zemljišta i vode, neodrživo upravljanje zemljištem ili vodom ili eksploatisanje radne snage u nekim slučajevima.

AKST inovacije koje se bave ciljevima razvoja i održivosti biće efikasnije ako postoje suštinske promene u cenovnim signalima, na primer internalizacija efekata životne sredine i plaćanje ili nagrada tih servisa životne sredine. Dodatno, kvalitet i transparentnost upravljanja, uključujući povećano učešće interesnih grupa u AKST donošenju odluka je od ključnog značaja za poboljšanje održivih i razvojnih ishoda. (Poglavlje 7)

Dugoročni ugovorni dogovori koji su kontrolisani od strane brokera (tržišni savezi, lanci robe, javne i privatne šeme za povezivanje proizvođača i kompanija za prodaju prehrambenih proizvoda (outgrower schemes), itd) su se dokazali kao efikasni u poboljšanju egzistencije malih farmera. Ovi pristupi promovišu aktivnosti lanaca vrednosti i mogu da stvore nova radna mesta, pod uslovom da postoji transparentnost i ravnopravni odnos snaga između kjličnih učesnika. Oni mogu da omoguće malim proizvođačima da odgovore na različite mogućnosti kroz institucionalne dogovore koji obezbeđiju pristup tržištu i kredite za inpute i sadni materijal.

U određenom broju slučajeva ovi modeli su doveli do zloupotrebe i korupcije, kompromitujući sopstvenu efikasnost. Doprinos ovih dogovora se mora dalje testirati kako bi se utvrdilo da li oni stvaraju dovoljno prilika za poljoprivredne sisteme koji su siromašni u resursima (Poglavlje 7).

Drugi politički pristupi koji su se dokazali uključuju proširenje mikrofinansiranja, finansiranje lanaca vrednosti i lokalnih tržišta, moderno organizovanje prehrambenih lanaca, podržavanje poštene trgovine i organske poljoprivrede kao strategije kojim se potpomaže raznolikost i dodavanje vrednosti i ohrabruju velike i održive trgovinske inicijative od strane privatnog sektora.

Ključne odrednice koje odlučuju da li će ovaj politički pristup proizvesti rezultate koji će biti korisni za siromašne na terenu su sledeće: trgovinsko-političko okruženje, uključujući smanjenje ili čak eliminisanje rastućih carina na poljoprivredne proizvode u razvijenim i zemljama u razvoju koje uvoze, zajedno sa ojačanim nacionalnoim institucijama i infrastrukturom, uključujući poboljšane lokane i regionalne tržišne veze. (Poglavlje 7)

U odsustvu jakih lokalnih i nacionalnih institucija koje podržavanju ciljeve razvoja i održivosti, transfer tehnologija koje povećavaju produktivnost često ne koristi značajno proizvođačima koji su siromašni resursima i koji su povećano izloženi riziku.

Globalni linijski transfer istraživanja i tehnologije rezultira konkurencijom sa nejednakim odnosom snaga između poljoprivrednih sistema koji su podržavani decenijama javnim ekonomskim investicijama i sistema koji nikada nisu finansirani značajnim investicijama.

Političke opcije koje promovišu inovacione sisteme za razvijanje siromašnih područja (nasuprot transferu tehnologija samom po sebi) i uvećanje učešća siromašnih u upravljanju AKST-om je od ključnog značaja ukoliko želimo da se postignu ciljevi razvoja i održivosti. (Poglavlje 7)

Tehnologije kao što su, na primer, varijeteti useva koji donose visok prinos, agrohemikalije i mehanizacija bile su od koristi prevashodno društvenim grupama koje imaju bolje resurse kao i transnacionalnim korporacijama - pre nego najranjivijim grupama. Kako bi obezbedili da tehnologija podrži ciljeve razvoja i održivosti potrebni su jaki politički i institucionalni dogovori kako bi se uravnotrežili privatni, komunalni i sistemi nacionalnih prava kada su u pitanju znanja i resursi.

Političke opcije koje treba da se nanovo bave slabostima i neravnopravnostima u postojećem sistemu prava, a koje se tiču intelektualne svojine i genetskih resursa mogu da uključuju 1) bližu vezu između nivoa zaštite i ciljeva razvoja; 2) jasnu politiku koja se tiče upravljanja intelektualnom svojinom u javnim organizacijama; 3) očuvanje, održavanje, promociju i zakonsku zaštitu tradicionalnog znanja i inovacija koje su bazirane na zajednici; 4) i opcija za deljenje koristi kada su u putanju genetski resursi i derivati. Politike upravljanje prirodnim resursima su potrebne kako bi se jasno bavile pitanjem kako se pristup i vlasništvo deli među zajednicama iz kojih potiču ti resursi (Poglavlje 3, 7)

Društvo ima koristi kada su žene uključene u proces donošenja odluka i kada imaju pristup AKST-u i resursima kao što su zemljište, voda, poljoprivredni inputi i semena. Zdravstvene službe i službe za brigu o deci kao i obrazovanje potpomažu učešće žena u poljoprivredi. Privilegovano usmerenje AKST-a kao i dodatna javna podrška su potrebne kako bi se pripremili resursi za siromašne žene da bi mogle da postanu efikasniji učesnici na tržištu. (Poglavlje 5)

Ekološka održivost i upravljanje prirodnim resursima

Napredak u AKST može da pomogne u stvaranju sinergije između poljoprivrednog rasta, društvene ravnopravnosti i ekološke održivosti (Poglavlje 3; 5). Integrisani pristupi AKST mogu da pomognu poljoprivredi da se prilagodi nestašici vode, obezbedi globalnu bezbednost hrane, održava ekosisteme i da obezbedi održivu egzistenciju za seosku sirotinju.

Integracija proizvodnje hrane sa drugim servisima ekosistema u multifunkcionalnim sistemima može da unapredi višestruke ciljeve (na primer, integrisan pirinač i akvakulturni sistemi, integrisani usevi i sistemi stočarstva).

AKST može da pomogne u povećanju produktivnosti vode smanjivanjem gubitaka vode na terenu (na primer, precizno i mikro-navodnjavanje) i kroz gajenje i upravljanje zemljištem i usevima.

Najveći potencijal povećanja produktivnosti vode je u oblastima sa čestim padavinama u zemljama u razvoju; konturna obrada zemljišta, formiranje grebenova, metoda no-till (metoda uzgoja kultura bez pripreme zemlje, oranja ili sl.), povećanje ogranskih materija u zemljištu i skladištenje vode radi dalje upotrebe mogu da povećaju zadržavanje vode u zemljištu i da smanje oticanja u tim oblastima (Poglavlje 3).

Poboljšano projektovanje i upravljanje velikim branama i sistemima za navodnjavanje može da održava vodene i obalne ekosisteme, izbegne jedan od oblika zagađenja vode (siltation) i salinizaciju, i da stvori veću ravnopravnost između korisnika koji su uzvodno i nizvodno.

Poboljšanje u kvalitetu voda se može postići politikama koje kombinuju primenljive propise sa investicijama u AKST kako bi smanjili i sprečili kontaminaciju podzemnih i površinskih voda od poljoprivrednih inputa. (Poglavlje 6)

Ekološki tragovi industrijske proizvodnje su već preveliki da bi se ignorisali i predviđena povećanja u budućim globalnim ekološkim promenama mogla bi da naprave ovaj trag još većim. Politike koje promovišu mnogo brže iskorišćavanje dokazanih AKST rešenja za ublažavanja i prilagođavanja mogu da doprinesu zaustvljanju ili preokretanju ovog trenda, istovremeno održavajući dovoljnu proizvodnju hrane.

Politike koje promovišu održive poljoprivredne prakse (na primer, koristeći tržište i druge tipove podstreka da se nagrade ekološki servisi) više podstiču tehnološke inovacije, kao što su agroekološki pristupi i organska poljoprivredna proizvodnja, kako bi smanjili siromaštvo i poboljšali bezbednost hrane. Sve veći pritisci na prirodne resurse zahtevaju nove investicione politike za AKST.

Inovativne i bolje usmerene AKST investicione politike su od suštinskog značaja za izgradnju prirodnog, ljudskog, finansijskog, društvenog i fizičkog kapitala radi društvene i ekološke održivosti. (Poglavlje 8)

Održivo ribarstvo zahteva praktičnu i efikasnu primenu nekog pristupa ekosistemu, što može da uključi poboljšani monitoring, kontrolu i sprovođenje, i podršku od strane sertifikacionog sistema. Zaštićena morska područja se mogu proširiti i cene koncesija ribolova povećati.

Potreban je čitav niz AKST političkih odgovora kako bi se osigurali odgovarajući izbori o tome kako na najbolji način da se iskoriste i dele resursi, i smanje negativne ekološke i društvene posledice na akvakulturu. Odgovarajuće politike uključiće ukidanje subvencije za neodržive tehnologije. (Poglavlje 3)

Plaćanja ili nagrađivanja ekoloških usluga po učinku prepoznaju značaj višestrukih funkcija poljoprivrede i stvaraju mehanizme vrednovanja i plaćanja za koristi usluga ekosistema koje čuvaju resurse a koje su obezbeđene od strane održivih poljoprivrednih praksi, kao što su nizak spoljni input i male emisije štetnih gasova, konzervacijska obrada, upravljanje rečnim slivovima, prakse agrošumarstva, hvatanje i skladištenje ugljenika, biološka kontrola i oprašivanje i očuvanje poljoprivrednog biodiverziteta.

Drugi politički pristupi koji su već u upotrebi u različitim zemljama, a koji će smanjiti negativni trag poljoprivrede uključuju poreze na: ugljenik, upotrebu agrohemije i zagađenje vode. Takvi porezi obezbeđuju podsticaje da se postignu internacionalni ili nacionalni dogovoreni ciljevi smanjene upotrebe štetnih sredstava i podrške tehnologiji za očuvanje resursa i naprednoj tehnologiji koja značajno smanjuje emitovanje štetnih gasova.

Oni pružaju podstrek za multifunkcionalnost u korišćenju poljoprivrednog zemljišta, šireći mogućnosti za zaradu za upravljače zemljištem i omogućavajući etiketiranje hrane koja je pod uticajem štetnih gasova. Druga opcija uključuje zabranu naročito štetne prakse u veoma osetljivim oblastima (na primer, krčenje šuma u marginama tropskih šuma, upotreba otrovnih hemikalija u poboljšanju rečnih slivova i bliskih potoka).

Kako bi se ispunili ciljevi razvoja, podsticajni i regulatorni sistemi mogu biti projektovani tako da obezbede stabilne prihode za male poljoprivrednike i lokalne zajednice, kao što je sertifikacija proizvoda za geografsko poreklo i organsku poljoprivredu. Dugoročna održivost i ravnopravnost koristi ostvarenih uz pomoć tih sistema, je oblast za dalje istraživanje. (Poglavlje 3; 7)

AKST može da igra proaktivnu ulogu u reagovanju na izazove klimatskih promena i u ublažavanju i prilagođavanju rizika proizvodnje koji su povezani sa klimom. Klimatske promene utiču, i pod uticajem su poljoprivrednog sistema. Direktne negativne posledice klimatskih varijabilnosti i predviđene klimatske promene će se pretežno osećati u tropskim i subtropskim predelima. AKST može biti usmeren na smanjenje emisija gasova sa efektima staklena bašte iz poljoprivrede, povećanje odlagališta ugljenika i biodidiverzitet (na primer sadnja drveća, konzervacijska obrada zemljišta) kao i na poboljšanje prilagođavanja poljoprivrednog sistema na biotičke i abiotičke rezultate klimatskih promena. Međutim, neke od tih politika mogu da povećaju konkurenciju za resursima, na primer poljoprivreda za hranu nasuprot bioenergije i šumarstvo za hvatanje i skladištenje ugljenika. Neki modeli koji simuliraju veoma nizak nivo stabilizacije (450 ppmv CO2-ekvivalentni) ukazuju na potrebu za merama, kao što su hvatanje i skladištenje ugljenika i plantaže bioenergije, koje bi se takmičile sa zemljištem za hranu.

Napredak u AKST i fokusiranje na lokalno znanje može da smanji oslanjanje poljoprivrede i lanaca ishrane na fosilna goriva za agrohemikalije, mašineriju, transport i distribuciju. Za poljoprivredu će novonastala istraživanja o energetskoj efikasnosti i alternativnim izvorima energije imati višestruke koristi za održivost. (Poglavlje 3; 5; 6)

Dogovoreni globani dugoročni (30 do 50 godina), sveobuhvatni i pravični regulatorni okvir sa različitim odgovornostima i srednjoročnim ciljevima za smanjenje gasova sa efektima staklene bašte, mogu da ograniče značaj klimatskih promena izazvanih od strane ljudi, koje će, upozoeno je, podriti poljoprivrednu produktivnost u tropskim i subtropskim predelima.

Prošireni mehanizam čistog razvoja može da se iskoristi, sa sveobuhvatnim skupom podobnih ublažavanja poljoprivrednih aktivnosti i unutar pristupa nacionalnog sektora, uključujući širok niz praksi (na primer, sadnja drveća, upravljanje no-tillom, stočarstvom i pirinčanim poljima).

Prednost ovih pristupa je ta da su oni primenjivi za uslove male poljoprivrede u zemljama u razvoju, ali zahtevaju transparentne i odgovorane procese i okvire kako bi funkcionisali efikasno. Drugi pristupi mogu da uključe smanjene poljoprivredne subvencije sistemima sadnje koji promovišu emisije gasova sa efektima staklene bašte. (Poglavlje 7)

Da bi se bavili očekivanim izazovima i uticajima klimatskih promena, potrebno je da AKST ima glavnu ulogu kako bi se povećao adaptivni kapacitet i poboljšala otpornost putem odlučnog upravljanja biodiverzitetom. Opcije uključuju upravljanje navodnjavanjem, tehnologije za skladištenje i očuvanje vode radi dalje upotrebe, diversifikaciju poljoprivrednih sistema, zaštitu agrobiodiverziteta i detaljno pregledanje germplazme radi tolerancije na klimatske promene. Te mere bi trebalo da budu podržane odgovarajućim političkim opcijama, integrisanim prostornim planiranjem, kao i infrastrukturom za rano upozorenje i komunikacijama koje podržavaju stvaranje i distribuciju radi prilagođavanja znjanja, tehnologije i praksi.

Istraživanje je potrebno kako bi se bolje razumele potencijalne koristi i štete proizvodnje bioenergije, što veoma zavise od lokalnih okolnosti. Neke zemlje trenutno promovišu ili razvijaju domaću politiku biogoriva sa ciljem daljeg otvaranja novih radnih mesta na selu i ekonomskog razvoja kao i ublažavanja klimatskih promena. Ali negativne posledice na siromaštvo (na primer, cene hrane koje rastu, marginalizacija malih poljoprivrednika) i životnu sredinu (na primer trošenje vode, seča šuma) mogu da prevagnu pa te pogodnosti treba da budu pažljivo procenjene.

S obzirom da prva generacija biogoriva često ne može da se ekonomski takmiči sa naftnim derivatima, većima politika biogoriva se oslanja na kompleksni setu subvencija i propisa kako bi promovisala proizvodnju. Biogoriva malog obima mogu da ponude mogućnost egzistencije, pogotovo u udaljenim regionima i zemljama gde veliki troškovi transporta otežavaju poljoprivednu trgovinu i uvoz energije.

Naredna generacija tečnih biogoriva (celulozni etanol i tehnologije biomasa-u-tečnosti) mogla bi, eventualno, da ublaži neke brige. Nije jasno kada bi te tehnologije mogle da postanu komercijalno dostupne. Značajni kapitalni troškovi, velika ekonomija obima, visok stepen tehnološke sofisticiranosti i pitanja intelektualnih imovinskih prava čine malo verovatnim da će te tehnologije u narednoj deceniji biti široko prihvaćene u malim zemljama u razvoju. Potrebna su istraživanja i investiciije da bi se utvrdili rizici i potencijali tih tehnologija. (Poglavlje 6)

Postoji, takođe, značajna mogućnost za širenje upotrebe uređaja za razgradnju (na primer, stajnjak domaćih životinja), uređaja za proizvodnju gasa i uređaja za direktno sagorevanje kako bi se proizvela električna energija, pogotovo u oblastima koje nisu povezene na električnu mrežu i u kogeneracionom režimu na lokacijama industrija biomase koje generišu otpad (na primer, mlinovi pirinča, šećera, papira). Potrebno je istraživanje i investicije kako bi se izmerili njihovi troškovi i koristi, pogotovo u zemljama u razvoju. (Poglavlje 6)

Poboljšano upravljanje: Institucionalni i organizacioni dogovori

Većina učesnika u međuvladinim procesima prepoznaju važnost političke posvećenosti i obezbeđivanja potpunog i značajnog učešća interesnih grupa širokih skala u formiranju i implementaciji politike u oblasti poljoprivrede.

U nekim zemljama različite grupe, uključujući civilna društva i javni sektor sarađuju u razvoju politike; informisani su od strane stručnjaka o empirijskim dokazima i predstavljaju javne interese. U tim slučajevima politike su se fokusirale na multifunkcionalnost poljoprivrede i teže da zadovolje širok spektar ciljeva, koji uključuju produktivnost useva, održivi ekonomski razvoj, ekološku održivost, zdravsteno i društveno blagostanje. (Poglavlje 2; 3)

Šira primena AKST institucionalnih modela koji su sposobni da se bave kombinovanim ciljeva razvoja i održivosti zahtevaju resurse kako bi podržali transakcione troškove interakcije među partnerima kao sastavni deo inovacionog procesa.

U nekim slučajevima, kao u višestranim organizacionim dogovorima koji uključuju supermarkete ili komercijalne učesnike u tržišno orijentisanim lancima vrednosti, ti troškovi se mogu povratiti iz komercijalnih povraćaja. U drugim slučajevima možda će se zahtevati javne subvencije (na primer, dogovori između poljoprivrednih organizacija, snabdevača savetodavnim uslugama i globalnih naučnih mreža) ili privatna finansiranja (na primer, dogovori između poljoprivrednih organizacija, tehnoloških snabdevača i posredničkih organizacija kao što su razvojne fondacije ili nevladine organizacije), oslanjajući se na lekcije iz prošlih uspeha i neuspeha.

Institucionalni dogovori sa dokazanim potencijalom za unapređenje ciljeva razvoja i održivosti uključuju učešće farmera u oplemenjivanju biljaka kao i adaptivno istraživanje, obezbeđivanje R&D fondova za istraživanje korisnika za ugovaranje usluga za AKST dobavljače; i osoblje agencije za upravljanje rečnim slivovima kako bi se olakšala multiorganizaciona saradnja u AKST koja je potrebna da podrži upravljanje agroekosistemom.

Drugi modaliteti sa dokazanim potencijalom za napredak ka ciljevima razvoja i održivosti uključuju multiorganizacione dogovore za podršku AKST koja je potrebna školama farmera koje su na terenu i istraživačkim krugovima farmeri-naučnici; AKST mrežama između nevladinih organizacija, poljoprivrednih organizacija i istraživačkih instituta; saradnjama između javnog sektora AKST snabdevača, unutar i između zemalja u razvoju; i različitim dogovorima između pojedinačnih poljoprivrednika. (Poglavlje 2; 3)

Sve je veći broj učesnika u stvaranju i poboljšanju uslova u kojima AKST može da ima veliku zaradu za male proizvođače. Ti uslovi uključuju puteve, tržišne mogućnosti, šeme navodnjavanja i usluge koje su značajne za potrebe malih proizvođačima i radnika.

U nekim okolnostima javni igrači, pogotovo na nivoima lokalnih vlasti, mogu da igraju aktivnu ulogu u olakšavanju učešća, na primer, nevladinih organizacija, poljoprivrednih oganizacija, profesionalnih udruženja, privatnih sektora i naučnih organizacija i udruženja u obezbeđivanju infrastrukture i usluga; u drugim okolnostima javni igrači nužno će ostati glavni snabdevači.

Javno finansirana istraživanja i obrazovni instituti u nekim zemljama, pogotovo u podsaharskoj Africi, su značajno oslabila. Pojavljuju se inovativni oblici saradnje kao što su regionalne mreže, javno-privatni konzorcijumi, efektivnija podela rada i kapaciteta između istraživačkih instituta i univerziteta, i prepoznavanje istraživačkih uloga koje nevladine organizacije i poljoprivrednici sami igraju.

Stalni problemi uključuju sposobnost u nekim naučnim poljima, kretanje kapaciteta prema industrijskim zemljama i privatnom sektoru, kao i slabe podsticaje za nauku u javnim i privatnim sektorima kako bi se bavili pitanjima koja su vezana za siromašne. Globalna i prekogranična pitanja zahtevaju nove dogovore za saradnju i razvoj kapaciteta kojem će biti potrebno adekvatno obezbeđivanje sredstava.

Investicije

Više i bolje usmerene javne i privatne investicije u AKST mogu da doprinesu zadovoljavanju ciljeva razvoja i održivosti. Uključene su tu i investicije u razvoj tehnologija i sisteme upravljanja koji efikasnije koriste oskudne resurse kao što su zemljište, šume, voda, i, u budunosti, fosilna goriva; u pomaganju zaštite usluga ekosistema smanjenjem emisija gasova sa efektima staklene bašte, smanjenjem zagađenja vode, i usporavanjem ili preusmeravanjem gubitka biodiverziteta; i u kontrolisanju biljnih i životinjskih štetočina i bolesti. Dodatne investicije su, takođe, potrebne u oblastima za koje dokazi sugerišu da postoje rupe u znanju. (Poglavlje 8)

Vlade će nastaviti da igraju značanu ulogu u obezbeđivanju javnih dobara, osiguravaju ravnopravnog prstupa AKST-u i stvaranju aktivne političke i institucionalne okoline. Politička ekonomija i dobro upravljanje su bitni faktori u mobilisanju resursa za AKST; oni, takođe, igraju veliku ulogu u dodeljivanju resursa između različitih AKST komponenti.

Veće državno finansiranje i bolje usmerene vladine investicije u AKST u zemljama u razvoju mogu na značajan način da doprinesu ispunjavanju ciljeva razvoja i ordživosti. Ovo povećanje će uključiti više investicija od strane javnog sektora u cilju ostvarivanja širokog spektra globalnih javnih ciljeva.

Ovo povećano finansiranje je opravdano s obzirom na 1) potencijal za visokim ekonomskim ROR (stopa povraćaja ulaganja) u tehnologijama koje su primenjivane na terenu od strane farmera; 2) dokaze da AKST investicije mogu da pomognu u smanjenju siromaštva.

Javne investicije moraju biti usmerene (osim na ukupnu stopu povraćaja), uz pomoć dokaza, kako bi uključili društvene, ekološke, zdravstvene i kulturne aspekte, pozitivne i negativne, i distribuciju troškova i koristi između različitih grupa.

Veće investicije u razvoj ljudskih resursa će olakšati sticanje znanja i veština u preliminarnim naučnim istraživanjima. Finansiranje je, takođe, potrebno za procese koji osiguravaju da poljoprivrednici sa siromašnim resursima, menadžeri prirodnih resursa i drugi planirani korisnici istraživanja učestvuju u istraživanju donošenja odluka. (Poglavlje 8)

Privatne firme, kako male tako i velike, i u budućnosti će nastaviti da budu glavni snabdevači inputa i inovacija komercijalnih i farmera koji proizvode za svoje potrebe, i stoga mogu da naprave veliki dobrinos u zadovoljavanju ciljeva razvoja i održivosti. One će retko obezbediti javna dobra ili snabdevati dobrima ili uslugama za koje ne postoji tržište, ali dokazi pokazuju da postoje značajna prelivanja tehnologija od privatne snabdevače do poljoprivrednika i potrošača.

Kako bi na najbolji način iskoristili privatne investicije u AKST, potrebno je da se vladini propisi bave negativnim spoljašnjim efektima i monopolističkim ponašanjem i da podrže dobre ekološke prakse, dok istovremeno pružaju firmama podsticaje da investiraju u AKST koji je koristan za siromašne. (Poglavlje 8)

Sposobnost efikasnog dodeljivanja ljudskih i finansijskih resursa zavisiće od značajnog poboljšanja kapaciteta istih i u javnim i privatnim sektorima kako bi predvideli i odgovorili na ekološke, društvene i ekonomske izazove, kako lokalno tako i globalno. To će uključiti kapacitet da se naprave strateški tehnološki izbori, stvore efikasni javni politički i regulatorni okviri i da nastave obrazovne i istraživačke inicijative i proširenja. Uključivanje poljoprivrednika, školske dece i drugih u praćenje i procenu rizika, poboljšanje GIS kapaciteta i stvaranje baze podataka i drugih upravljačkih informacionih sistema može da unapredi AKST sposobnosti za predviđanje, na odgovarajući način dodeli resurse i obezbedi podatke koji su neophodni za donošenje strateških tehnoloških izbora.