ZAŠTO JE PAS POČEO DA ŽIVI S ČOVEKOM?

Svako češko dete zna bajku iz Čapekove „Dašenke“ o tome kako se pas pre mnogo hiljada godina sprijateljio s nama jer mu je naš predak pružao zadovoljstvo maženjem i češanjem i hranio ga. Takvih priča o psima kao najboljim našim prijateljima i njhovoj vernosti ima i kod drugih naroda. I zaista psi su već dosta davno postali neodvojivi deo ljudske istorije: isplovljavali su sa pomorskim ekspedicijama u potrazi za novim svetovima, osvajali Divlji Zapad, Sibir i Aljasku, vukli sanke istraživačima polova, prodirali u svemir...

Savremeni pas

Nije, ipak, sasvim jasno kada su i kako su se odomaćili kod naših predaka. Prelom u spoznaji istorije o tome kada i kako je zver zvana canis familiaris postala još u kamenom dobu čoveku najbliži prijatelj u životinjskom svetu, mogli bi da donesu nedavno javnosti saopšteni rezultati istraživanja švedskog biologa Petara Savolainena.

Poreklo od vuka

„Prvi put imamo precizniju sliku toga odakle psi potiču, kada su se odomaćili kod ljudi i koliko je veliki broj vukova bio na početku tog procesa“, izjavio je nedavno Savolainen koji radi na stokholmskom Kraljevskom tehnološkom institutu.

Sve do skoro su vodjeni sporovi oko toga da li je pas postao od vuka, kojota ili šakala. To su sve njegovi bliski srodnici, svi zajedno pripadaju rodu Canis, koji se na našoj planeti pojavio približno pre oko 10 miliona godina u Severnoj Americi. Tek 90-ih godina arheolozima je pošlo za rukom da na Bliskom Istoku iskopaju kostur psa, star 10-11 hiljada godina, i da na osnovu genetičke analize mitohondrijana DNA jednoznačno utvrde da su njegovi preci bili vukovi. U tom istom delu sveta se u to doba radjala zemljoradnja, nastajala su prva naselja gradskog tipa i prvi hramovi. Izgleda da je domestikacija vuka bila deo tog procesa, koji se naziva neolitskom revolucijom. Ukratko, čovek je prelazio sa lova i lutanja na ratarstvo i „puštao korenje“ u naseljima.

O tome zašto je pas počeo da živi s čovekom četiri su hipoteze. Prema prvoj, ljudi su uzimali osirotelu štenad vukova za držanje kući i igru s njima i selektirali najbolje parove za dalje generacije. Druga hipoteza kaže da su, u stvari, psi ukrotili čoveka. Neki vukovi su se, naime, naučili da žive uz ljudske zajednice, jedu ostatke od njegove hrane i zadobijaju njegovo poverenje. Prema trećoj teoriji, pas je prvobitno bio korišćen za vuču i nošenje tereta – dugo pre konja i magarca. I prema poslednjoj, bio je jedna od prvih životinja koje su gajene za ishranu.

Savolainen tvrdi da konačno ima jasan odgovor na glavna pitanja. Njegov tim je uporedio genetske analize više stotina pasa iz celog sveta i utvrdio da su psi nastali na jedom mestu ali iz velikog mnoštva vučjih jedinki. Iz toga se može izvesti zaključak da su verovatno bili gajeni za vuču i ishranu, dakle u ekonomske svrhe.


Vukovi

„Za razliku od svojih potomaka, prvi psi su završavali u želucima svojih gospodara“, tvrdi ovaj švedski naučnik. No, to se nije radilo samo u davno doba. Slično je postupao sa svojim psima za vuču i slavni norveški polarni istraživač Roald Amundsen...

Ubrzana evolucija?

Istraživanja iz 90-ih nisu, medjutim, dovela samo do otkrića da se pas razvio od vuka na Bliskom Istoku pre 10-11.000 godina. Donela su i misteriju - zašto je genetska razlika izmedju psa i vuka toliko velika, mnogo veća nego što se očekuje za tih desetak hiljada godina različite evolucije, toliko velika da se može očekivati za 100 hiljada godina na drugim evolucionim putevima? Zato se ne može isključiti da je pas, ipak, stariji od navedenih 10-11 hiljada godina..

Najverovatnije objašnjenje glasi – čovek je oplemenjivao psa veoma intenzivno i ciljano tako da je prirodi veoma izdašno pomagao i time ubrzao evoluciju i pojačao odvajanje psa od najbližih rodjaka-vukova.

Bergamski pastirski pas

Večito mladunče

Razlika izmedju psa i vukova je sada mnogo, ali možda najznačajnija, u svakom slučaju najzanimljvija, jeste pojava tzv neotenije kod pasa. Radi se o pojavi da odrasle jedinke, sposobne za razmožavanje, zadržavaju osobine mladunaca. Ljudi su kod pasa posebno cenili one mazne, koji se najradije igraju i privijaju uz čoveka i zato su za dalje gajenje birali upravo te koji najviše pokazuju te osobine. Rezultat je „večito mladunče“, tako da se i mnogi stari psi, iako na granici fizičkih snaga, rado igrajju i privijaju uz svog gospodara.

Relativno kasni nastanak pseće vrste na Bliskom Istoku nije izgledao mnogo verovatan ni Savolainenu i njegovom timu. Oni su zaključili da pas, ipak, mora bniti dosta stariji i da se rodio znanto istočnije. Švedski tim je upostavio saradnju sa kineskim naučnicima iz Kchumingškog zoološkog instituta iz čega je proizašlo da je „tačka nula“ pseće vrste bila negde pre 15-16 hiljada godina i da joj je postojbina bila u slivu reke Jang-ce. To su zajedno uspjeli da „pročitaju“ iz uzoraka DNA preko 600 pasa iz celog sveta i njihovim poredjenjem s genetskim materijalom kineskih pasa i vukova (tako se i činjenica da se psi i dan-danas jedu u Kini može lakše objasniti...). Ukratko, genetička varijabilnost mitohondrijalnih DNA kod pasa u istočnoj Aziji bila najveća što znači da ova vrsta tamo najduže traje...

Mitohondrijalni DNA

Dosta je široko poznato da za naslednost su„odgovorni“ spiralni molekuli dezoksiribonukleinske kiseline (DNA) koja se nalazi u jedru svake ćelije. Ali, to nije cela istina. Svoju DNA imaju i neki drugi delovi ćelije, tzv stanične organele. Na prvom mestu, medju njima su mitohondrije koje su odgovorne za razmenu materija ćelije. Radi se o mitohondrijalnoj DNA koja se, za razliku od one u jezgru, nasledjuje isključivo po majčinskoj liniji. To se, naravno, koristi za izučavanje porekla raznih životinjskih vrsta.

Savolainen je rezultate istraživanja objavio nedavno u časopisu Molecular Biology and Evolutions ali je odmah nekoliko kolega izrazilo nesaglasnost sa zaključcima i tumačenjima.. Adam Boyko i Carlos Bustamante sa Cornell Univerziteta u Njujorku su istovremeno sprovodili slično istraživanje u Africi i genetički materijal od tamošnjih pasa uporedjivali sa materijalom iz istočne Azije. Utvrdili su da je genetska različitost praktično ista i kod afričkih i kineskih pasa, dakle nastali su u isto vreme. To, kako su rekli, ne znači naravno da tvrde da je pas nastao u Africi što nikako nije mogao jer u Africi vukova nikad nije bilo. A bar vlada bar saglasnost da je pas nastao od vuka.

Solainenovi dokazi da je pas nastao u Kini nisu uverljivi još za niz drugih biologa, neki smatraju da je dosta stariji (ima preko 20.000 godina) i čak da je mogao nastati na nekoliko mesta...

U svakom slučaju, naučnici će imati još dosta posla u istraživanju raznih misterija u nastanku čovekovog „najvernijeg prijatelja“.