STRATEGIJA ODRŽIVOG RAZVOJA REPUBLIKE SRBIJE

(Juče je u PKS predstavljena Strategija održivog razvoja RS. Strategija nam je potrebna kao jedan od dokumenata za pridruživanje EU, ali i zbog primene održivog razvoja, što je trend ne samo u EU već i u celom razvijenom svetu. Očekuje se da će predlog konačne verzije biti na Vladi do kraja godine, a kako je juče rečeno, Skupština bi trebalo da ga usvoji – ako ne bude rata ili zemljotresa – u februaru ili martu. Javna rasprava traje do 7. decembra, a tim koji promoviše Strategiju i sam održivi razvoj obišao je 18 gradova u Srbiji. Poslednje će bii Pančevo za neki dan – prim.red.)

Predstavljanje Strategije juče u PKS                                                 (foto: Fonet)

Lisabonska strategija održivog razvoja, koja treba i nama da posluži kao orijentir za izradu Strategije održivog razvoja Republike Srbije, ukazuje na pet opštih prioriteta: društvo znanja, unutrašnje tržište, poslovna klima, tržište rada i održivost životne sredine.

Svi ovi prioriteti treba da dovedu do pune zaposlenosti, što se obezbeđuje kroz ekonomske reforme i ostvarenje društvene kohezije u svakoj sredini.

Treba istaći da se društvo znanja zasniva na ekonomiji znanja, koja se u najvećoj meri oplođuje u industriji znanja kao novoj strukturi u odnosu na PIN industriju, koju je promovisao Adam Smit. Industrija znanja stvara mnogo veću dodatu vrednost od čiste industrije materijala.

Svaka strategija zapravo se bazira na tehnologijama u najširem značenju te reči, kako bi bila i opredmećena.

Znanje, umeće i ideje su po pravilu vlasništvo pojedinca. Izvori ingradijenata za stvaranje nove dodate vrednosti su: univerzitet, korporativna struktura i upravljačka struktura.

Univerzitet ima brojne radnike znanja – studente i profesore. Gerhard Šreder, tadašnji nemački kancelar, 2004. godine je predložio Nemačkoj centralnoj banci da proda veliki deo svojih rezervi zlata i da se ta sredstva investiraju u nemačke univerzitete. Francuska je sledila ovaj primer. Indijski premijer je formirao komisiju za znanje od osam članova. Kina i Indija su usmerile veliki broj studenata ka naučnim i inžerenjskim disciplinama kako bi bili ravnopravni sa studentima vodećih industrijskih zemalja, a pre svega američkim i engleskim.

Srbija ima oko 220.000 studenata na 7,5 miliona stanovnika, dok je obrazovanjem obuhvaćeno oko 16 procenata populacije. Ovome treba dodati da su izdvajanja za istraživanje i razvoj u Srbiji 0,54 procenata od bruto društvenog proizvoda (BDP), dok se u Sloveniji za to izdvaja 1,4 procenata.

Ključni problemi Srbije da obezbedi održivi razvoj su nedovoljna pismenost i znanje stanovništva, i nedopustivo velika nezaposlenost.

Evropski komitet za industrijsku politiku (2004. godine) nudi stvaranje tehnoloških platformi u ekonomiji. Tako proizvodne tehnologije u Evropi obuhvataju 40 miliona radnih mesta kao i 80 miliona radnih mesta u pratećim uslužnim delatnostima, ostvarujući 4000 milijardi dolara profita godišnje. Ova tehnološka platforma u BDP Nemačke učestvuje sa 22 procenta.

Kao primer može da posluži kompanija za proizvodnju automobila BMW koja ima 65 milijardi dolara godišnje prihoda, znatno više od BDP Srbije.

Procenjuje se da 75 procenata BDP i 70 procenata zaposlenih u EU zavisi od proizvodnih tehnologija.

Ponuđeni koncept Strategije održivog razvoja Republike Srbije navodi industriju kao značajnog remetioca životne sredine i ne daje joj mesto koje treba da ima u sklopu EU.

Pad nacionalnog dohotka i ogromna nezaposlenost u Rusiji i Srbiji direktno je vezana za uništavanje proizvodnih tehnologija.

Tako je u SSSR za vreme II svetskog rata (1940-1945. godine) industrijska proizvodnja opala za 24 procenata, dok je u periodu od 1990-1998. godine za vreme vladavine Borisa Jeljcina industrijska proizvodnja opala za 42,9 procenata, skoro koliko i pad BDP (45%). Za to vreme, investiranje u proizvodne tehnologije je zaustavljeno.

Srbija je doživela sličnu sudbinu tako da je pred kraj devedesetih industrijska proizvodnja opala za 46 procenata u odnosu na 1988. godinu. NATO bombardovanje je ovom padu još više doprinelo. Treba dodati da je tehnološko obrazovanje stanovništva zanemareno, dok se u inženjerskim školama obrazuju inženjeri kao "lekari opšte prakse" - da prate i održavaju uvezene tehnologije i da znaju da čitaju jednostavne crteže.

Za ekonomski podsticaj u Lisabonskoj strategiji ističe se pet ciljeva: unutrašnje tržište usluga, smanjenje administrativnih optrećenja, mere za unapređenje ljudskog (intelektualnog) kapitala, izdvajanje u istraživanje i razvoj do nivoa 3 procenta BDP i 70 procenata zaposlenosti stanovništva.

U Strategiji održivog razvoja Republike Srbije ovakvih eksplicitnih iskaza nema.