PRAVO JAČEG I SUDBINA SLABIH

Noam Čomski

Što se tiče izraza „genocid“, najčasnije bi bilo da se izostavi iz rečnika dok ne dođe dan, ako ikada dođe, kada iskrenost i poštenje budu „narastajuća norma“ (iz predgovora Noama Čomskog za knjigu "Politika genocida". U nekoliko nastavaka objavićemo delove iz studije "Politika genocida", Edvarda Hermana i Dejvida Pitersona, naslovi i medjunaslovi su redakcijski), foto: Noam Čomski

Možda najupečatljivija pouka ove snažne studije jeste to da je kraj Hladnog rata otvorio vrata eri poricanja holokausta. Kako autori odmereno kažu: „Tokom poslednjih nekoliko decenija, učestalost upotrebe i nepromišljena primena reči ’genocid’ toliko su narasli da zločin dvadesetog veka, za koji je prvenstveno i skovana ova reč, često deluje devalvirano”. Trenutna upotreba reči je, kako oni pokazuju, uvreda sećanja na žrtve nacista.

Bilo bi korisno, međutim, podsetiti da je takva upotreba duboko ukorenjena u preovlađujuću kulturu intelektualnih krugova, toliko da neće moći lako da se iskoreni. Ovo možemo videti ako razmotrimo slučajeve genocida tokom istorije do današnjih dana – nesumnjive slučajeve genocida i one kod kojih je ta reč obesmišljena, koje su izvršioci priznali i zanemarili kao beznačajne, ili koje su čak porekli u naknadnom sagledavanju oni koji su iz tih slučajeva izvukli korist.

 

Primeri kolonijalzma, nekada i sada

Kolonijalizam doseljenika, uobičajeno najopakiji vid imperijalnog osvajanja, daje upečatljive primere. Engleski kolonisti u Severnoj Americi nisu ni najmanje sumnjali u ono što su radili. Heroj Američke revolucije general Henri Noks, prvi ministar rata u novooslobođenim američkim kolonijama, opisao je „potpuno uništenje svih Indijanaca u najnaseljenijim delovima Unije, sredstvima destruktivnijim po indijanske starosedeoce nego što je to bilo ponašanje osvajača Meksika i Perua“, što nije bila mala stvar. U svojim kasnijim godinama, predsednik Džon Kvinsi Adams priznao je da je sudbina „nesrećne rase američkih starosedelaca, koje iskorenjujemo sa takvom bezdušnom i perfidnom okrutnošću, među najgnusnijim grehovima ove nacije, za koji će jednog dana odgovarati pred Bogom“.

Savremeni analitičari to drugačije vide. Poznati istoričar Hladnog rata Džon Luis Gadis slavi Adamsa kao velikog stratega koji je postavio temelj za Bušovu doktrinu prema kojoj je „ekspanzija put do sigurnosti“. Uverljivo, i sa očiglednim poštovanjem, Gadis podrazumeva da je doktrina bila rutinski primenljiva tokom cele istorije „mlade imperije“, kako je Džordž Vašington nazvao novu republiku. Gadis prećutkuje Adamsov krvavi doprinos „gnusnom grehu ove nacije“ kada je ustanovio svoju doktrinu istovremeno sa doktrinom predsedničkog rata, narušavanjem Ustava u poznatom državnom dokumentu koji opravdava osvajanje Floride pod lažnim izgovorom samoodbrane. To osvajanje je bilo deo Adamsovog plana „uklanjanja ili eliminisanja američkih starosedelaca sa jugoistoka“, prema rečima Vilijama Erla Viksa, vodećeg istoričara tog masakra, koji daje jeziv prikaz „prizora ubistava i haranja“ čije su mete bili Indijanci i odbegli robovi.

"Odgovornost za zaštitu" nedužnih civila

Navedimo još jedan primer. U izdanju jednog od vodećih svetskih intelektualnih časopisa, The New York Review of Books od 11. 6. 2009. godine, politički analitičar Rasel Bejker beleži ono što je saznao iz dela „herojskog istoričara“ Edmunda Morgana, a to je da su Kolumbo i rani istraživači „našli kopneno prostranstvo retko naseljeno seljacima i lovcima... U beskrajnom i netaknutom svetu koji se pruža od tropskih džungli do zaleđenog severa, mora da je bilo jedva milion stanovnika.“ Ta računica ne slaže se za mnogo desetina miliona, a „prostranstvo“ je uključivalo i napredne civilizacije, ali to nije bilo važno. „Poricanje genocida uz osvetu“ zaslužuje vrlo malo pažnje, verovatno zato što je tako neprimetno i svrsishodno. Imperijalna osvajanja ilustruju još jednu tezu koju istražuju Herman i Piterson: ono što Suzan Rajs, Obamin ambasador u Ujedinjenim nacijama, naziva „novom međunarodnom normom koja priznaje ’odgovornost za zaštitu’ nedužnih civila kojima preti masovna smrt“. Trebalo bi imati u vidu da norma nije „nova“ već stara, poštovanja dostojna ideja vodilja imperijalne doktrine, primenjena da opravda pribegavanje sili kada nedostaju drugi izgovori.

Španski konkistadori u ranom šesnaestom veku pažljivo su objasnili domorocima: „Ako prihvatite Crkvu kao vladara i gospodara celog sveta, onda ćemo vas primiti sa ljubavlju i milosrđem i ostavićemo vas, vaše žene, vašu decu i vašu zemlju slobodnim, van ropstva, dati vam i mnoge privilegije i povlastice, ispunjavajući tako našu dužnost,“ rečeno savremenim jezikom, „da zaštitimo“. Ali oni koji su zaštićeni imaju i obaveze, savetovali su španski humanitarci: „Ako ne ispunite svoje obaveze, silom ćemo ući u vašu zemlju i ratovaćemo protiv vas na sve moguće načine... i insistiraćemo da sve smrti i svi gubici koji proisteknu budu vaša krivica a ne krivica Njihovih veličanstava, kao ni naša, niti ovih konjanika koji dolaze sa nama.“ Ove reči parafrazirale su neke grupe muslimanskih ekstremista u upozorenjima zapadnim nevernicima, nesumnjivo shvativši ih kao aktuelne i humane.

Politizacija genocida i humanitarne intervencije

Requerimiento španskih osvajača ponovio se vek kasnije među engleskim doseljenicima koji su tada naseljavali Severnu Ameriku. Do današnjih dana, SAD su predmet divljenja i poštovanja, barem kod kuće, kao „grad na bregu“ ili, kao što se više dopadalo Ronaldu Reganu − „blistavi grad na bregu“. U aprilu 2009, liberalni kolumnista lista Njujork tajms, Rodžer Koen prekorio je britanskog istoričara Džefrija Hodžsona za opisivanje Amerike kao „samo još jedne velike, ali nesavršene zemlje među drugim zemljama“. Hodžsonova greška, objasnio je Koen, jeste u tome što nije shvatio da se, za razliku od ostalih zemalja, „Amerika rodila kao ideja“ kao „grad na bregu“, jedna „inspirativna zamisao“ koja leži „duboko u američkoj psihi“. Njeni zločini su tek nesrećni propusti koji ne kaljaju suštinsku plemenitost američke „uzvišene svrhe“, da pozajmimo izraz uglednog Hansa Morgentoa, jednog od tvoraca tvrde realističke škole teorije međunarodnih odnosa, u delu u kojem piše o „svrsi Amerike“.

Kao i Špance, i engleske doseljenike vodila je „nova humanitarna norma“ Rajsove. Inspirativni izraz „grad na bregu“ skovao je Džon Vintrop 1630. godine, skicirajući veličanstvenu budućnost nove nacije „koju je odredio Bog“. Godinu dana ranije, njegova kolonija u Masačusetsu (Massachusetts Bay Colony) dobila je povelju od kralja Engleske i ustanovila svoj grb. Na grbu je prikazan Indijanac kako drži koplje upereno ka zemlji u znak mira, i moli doseljenike da „dođu da pomognu“. Povelja izriče da je pokrštavanje stanovnika, njihovo spasavanje od gorke paganske sudbine – „glavni cilj ovog naseljavanja“. Engleski doseljenici takođe su bili na filantropskom zadatku dok su uništavali i iskorenjivali domoroce – za njihovo dobro, objašnjavali su naslednici. Tokom svog drugog predsedničkog mandata, pre stotinak godina, Teodor Ruzvelt je objasnio grupi belih misionara „da je ekspanzija ljudi bele, tj. evropske krvi, tokom poslednja četiri veka... puna trajnih koristi za narode koji su već nastanjivali zemlju gde se ekspanzija odvijala“, uprkos onome što veruju Afrikanci, američki starosedeoci, Filipinci i drugi.

Vulgarna politizacija koncepta genocida, i „nova međunarodna norma“ humanitarne intervencije deluju kao proizvodi zalazećeg Hladnog rata koji je oduzeo standardne izgovore za intervenciju, ali ostavio netaknutu institucionalnu i ideološku osnovu za njenu redovnu primenu. Onda ne iznenađuje da, kao što primećuju Herman i Piterson, u periodu posle Hladnog rata, „baš kao što je čuvarima ’međunarodne pravde’ ostalo da nađu jedan jedini zločin prema obojenima počinjen od strane jedne velike bele severne sile koji prevazilazi njihov prag trpeljivosti, plemenite reči o ’odgovornosti za zaštitu’ i ’kraju nekažnjivosti’ nikada nisu bile primenjene na žrtve tih istih sila, koliko god ti zločini bili strahoviti“.

"Intervencija je kao reka Misisipi"

Takav ishod se mogao naslutiti još pre šezdeset godina u jednoj od najranijih odluka koju je 1949. godine jednoglasno doneo Međunarodni sud u slučaju Krfskog kanala da „Sud može da tretira navodno pravo na intervenciju samo kao ispoljavanje politike sile, koja je ranije prouzrokovala mnoge ozbiljne zloupotrebe, i kao takvo ne može da ima mesto u međunarodnom pravu, ma kakvi bili nedostaci međunarodne organizacije...; po prirodi stvari, intervencija bi bila rezervisana samo za najmoćnije države, i tako bi mogla lako dovesti do zloupotrebe u deljenju pravde.“ Intervencija je kao reka Misisipi, primetio je stručnjak za međunarodno pravo Ričard Folk – teče sa severa ka jugu. Gotovo isti zaključak doneo je panel na visokom nivou koji su sazvale Ujedinjene nacije 2004. godine kako bi razmotrile novi koncept „odgovornosti za zaštitu“, koji su u modu uvele Sjedinjene Američke Države i njihovi saveznici da bi opravdali vojne intervencije bez saglasnosti Saveta bezbednosti. Panel je odbacio ovakvu tezu, zauzimajući se za stanovište Južnog samita – koji je predstavljao tradicionalne žrtve – i osudio „takozvano ’pravo’ humanitarne intervencije“ nakon NATO bombardovanja Srbije. Panel je neprestano ponavljao uslove Povelje Ujedinjenih nacija prema kojoj se sila može primeniti samo kada je odobri Savet bezbednosti, ili na osnovu člana 51. koji se odnosi na odbranu od oružanog napada, dok Savet bezbednosti nešto ne preduzme. Član 51. je obično tumačen tako da dozvoljava primenu sile kada je „neophodnost upotrebe sile trenutna, snažna, i ne ostavlja drugog izbora, kao ni vreme za prosuđivanje“, prema klasičnoj formulaciji Danijela Vebstera. Panel je zaključio da „članu 51. nije potrebno ni proširenje ni ograničenje... niti bi trebalo ponovo da se piše ili tumači.“ Dodali su da „za one koji postaju nestrpljivi zbog takvog odgovora, pravi odgovor mora da bude da, u svetu punom potencijalnih pretnji, opasnost po svetski poredak i normu nemešanja na kojoj je on zasnovan, jednostavno je prevelika da se prihvati zakonitost jednostranog preventivnog dejstva (za razliku od kolektivno usvojenog dejstva). Dozvoliti jednome da deluje, znači dozvoliti svima.“

Dozvoliti svima da imaju prava zapadnih sila očigledno je nezamislivo. Kada potpredsednik Džo Bajden kaže (6.6.2006) da Izrael ima „suvereno pravo“ da napadne Iran i da Sjedinjene Američke Države ne mogu da spreče takvu akciju (svojom opremom) zato što Vašington „ne može drugoj nezavisnoj državi da nalaže šta sme a šta ne sme da uradi“, to ne podrazumeva da i Iran ima „suvereno pravo“ da napadne Izrael, ukoliko ozbiljno shvati česte pretnje agresijom od strane vodeće nuklearne sile tog regiona, a da Amerika mirno stoji po strani. Uvek je neophodno prepoznati Tukididovu maksimu: „Pravo, kako to ide u svetu, jeste samo pitanje među onima koji su podjednako moćni – dok jaki rade šta mogu a slabi trpe šta moraju.“ To je fundamentalni delotvorni princip međunarodnog poretka.

Tradicionalne imperijalne sile jedine prihvataju „novu međunarodnu normu“, u njenom konvencionalnom obliku koji Rajsova nesumnjivo ima na umu. Naravno, to ne iznenađuje. Što se tiče izraza „genocid“, najčasnije bi bilo da se izostavi iz rečnika dok ne dođe dan, ako ikada dođe, kada iskrenost i poštenje budu „narastajuća norma“.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...