MORGENTAUOV PLAN I VAŠINGTONSKI KONSENZUS: IMA LI RAZVOJNOG IZLAZA ZA ZEMLJE U TRANZICIJI

Sažetak: U radu se razmatraju problemi reformi tzv. postkomunističkih zemalja, zasnovanih na Vašingtonskom konsenzusu kojeg karakterišu prevashodno tri ključne tačke – privatizacija, deregulacija i makroekonomska stabilizacija. Nasuprot uvreženim mišljenjima da je tranziciona kriza rezultat nedoslednosti u sprovođenju reformi, u radu se ističe da je ona upravo suprotno zakonomeran njihov rezultat i da drugačije i nije moglo da bude. Kao analog ističe se Morgentauov plan za Zapadnu Nemačku, kojim je bilo predviđeno da Nemačka bude industrijski razoružana, što bi vodilo njenom siromašenju i pretvaranju u sirovinski dodatak drugim razvijenim privredama, i shodno tome do nemogućnosti opstanka postojećeg broja stanovnika. Na sreću po Nemačku, Morgentauov plan je napušten i zamenjen Maršalovim planom koji joj je obezbedio industrijsku obnovu. I za zemlje istočne Evrope potrebno je isto to: napuštanje neoliberalne koncepcije zasnovane na Vašingtonskom konsenzusu i primena koncepcije industrijalizacije.

Ključne reči: Morgentauov plan, Maršalov plan, Vašingtonski konsenzus, tranziciona kriza, deindustrijalizacija, razvoj

1. Kada je 1989. srušen Berlinski zid i završen Hladni rat, zemlje Istoka Evrope našle su se pred dilemom kako napraviti prelaz s tzv. kolektivne (ili planske) na tržišnu privredu. Ono što se nazivalo komunizmom, urušilo se a gotovih recepata za izgradnju tržišnih institucija i tržišne privrede nije bilo. Ili nisu bili poznati. U nedostatku sopstvenih strategija te zemlje su, manje ili više voljno[2], prihvatile recepte koje su im propisale međunarodne finansijske institucije na čelu s Međunarodnim monetarnim fondom. Ovi recepti postali su poznati kao Vašingtonski konsenzus, i u osnovi svodili su se na tri ključna momenta: privatizacija, deregulacija i makroekonomska stabilizacija. Reformatori u samim tim zemljama, kao i njihovi mentori, isticali su da će taj prelaz doneti privremenu krizu, a da se zatim, vrlo brzo, privrede tih zemalja oporaviti, a da će njihova nova svojinska struktura obezbediti brzo nadoknađivanje privremenog pada i zatim brzi rast i približavanje razvijenim zemljama.

Od početka tranzicije prošlo je dve decenije, uz naravno manje razlike u vremenu kada su pojedine zemlje pristupile propisanim reformama. Period je svakako dovoljno dug da bi se mogle dati određene ocene pređenog puta i rezultata sprovedenih reformi. I odmah treba bezrezervno reći da ti rezultati nisu ni malo ohrabrujući i da ne mogu dobiti iole dobru ocenu. U većini tranzicionih zemalja (uključujući i zemlje nastale iz bivše SFR Jugoslavije, videti sliku 2[3]) zabeležen je veliki i dugotrajni pad bruto domaćeg proizvoda, industrijske proizvodnje i životnog standarda, neretko veći nego što je bio pad zabeležen tokom godina Drugog svetskog rata, što je posebno bilo dramatično u Rusiji[4]. Podaci su dobro poznati i nema potrebe posebno ih apostrofirati. Pri tome, u nekima od njih ekonomska kriza bila je praćena i drugim negativnim posledicama, kao što je recimo velika demografska kriza – opadanje broja stanovnika, pre svega u Rusiji, ali i u drugim zemljama[5]. Stakler i koautori su čak istakli i testirali hipotezu da je upravo masovna privatizacija uzrok rasta smrtnosti u postkomunističkim zemljama.[6] (Videti sliku 1.)

Slika 1. Natalitet i mortalitet stanovništva Rusije 1970–2004. (broj rođenih i umrlih na 1.000 stanovnika)

Izvor: Preuzeto iz (Batčikov i Kara-Murza, 2006, str. 38).

2. Umesto prosperiteta, ako je on uopšte i bio cilj promena, tranzicija je rezultovala ogromnim socijalnim troškovima izraženim u porastu siromaštva, opadanju zaposlenosti i porastu nezaposlenosti, povećanoj nejednakosti, pogoršanju javnih usluga i polarizaciji njihovog pružanja, širenju bolesti, opadanju fertiliteta, porastu mortaliteta, depopulaciji, kriminalu, rastu korupcije i oružanim konfliktima (Ellman, 2000).

Postavlja se, naravno, pitanje zašto je do toga došlo, koji su uzroci tako duboke krize, krize koja je većini postkomunističkih zemalja donela razaranja veća nego što je ikada zabeleženo u mirnodopskim uslovima.[7] Inicijatori i protagonisti reformi u ovim zemljama, međutim, kao da ne žele ili nisu u stanju da vide njihove rezultate. Osnovne postavke se, naime, i dalje ne dovode u pitanje, a izostajanje obećanih rezultata objašnjava se izostankom reformi ili nedoslednošću u njihovom sprovođenju, tako da se sve svodi na tehničko pitanje sprovođenja reformi. Na taj način, faktički se sprečavaju rasprave o uzrocima krize i eventualnim putevima izlaska iz nje. Zašto do toga dolazi? Da li su nekadašnji borci protiv („komunističkog“) jednoumlja preuzevši vlast postali time i protagonisti jednog novog jednoumlja? Ako se ima u vidu da su njihovi apologeti proglasili odmah po padu Berlinskog zida ni manje ni više nego „kraj istorije“[8]...

Ipak, ta rasprava je neophodna i do nje mora doći. A da bi se došlo do pravih rezultata u raspravi, nužno je stvari zahvatiti u korenu. To će reći, nužno je razmotriti ne samo Vašingtonski konsenzus već i teorijsku osnovu na kojoj je on izgrađen i na kojoj se tako uvereno uzdiže već više od dve decenije. I to bez obzira što su mnoge zemlje kao direktna posledica njegovih recepata zapadale u velike krize i nezadrživo se kretale ka siromaštvu. Pri tome, ne treba se zavaravati da je generalna linija u redu, a da samo neke nijanse, neke posebne politike ili posebne mere nisu bile dobre, ili nisu dobro sprovedene, ili dozirane.[9]

Slika 2. Indeksi BDP bivših jugoslovenskih republika, 1989=100

Izvor: Podaci nacionalnih statistika za 2009. godinu.

3. Kao polazna tačka u ovim razmatranjima može dobro poslužiti jedno vredno istorijsko iskustvo. Reč je o obnovi Nemačke posle Drugog svetskog rata.[10] U strahu da bi Nemačka mogla još jednom da ugrozi mir i izazove rat na sastanku u Kvebeku u Kanadi 16. septembra 1944. godine saveznici su prihvatili plan kojim je Nemačku trebalo deindustrijalizovati i pretvoriti u poljoprivrednu zemlju. Sve industrijske mašine trebalo je ukloniti, rudnike popuniti vodom i cementom, Nemačku je trebalo pretvoriti u zemlju malih farmera.[11] Pretpostavljalo se da će takva Nemačka biti miroljubiva nacija, argumentovano je da bi bliži kontakt sa zemljištem dovesti do moralne regeneracije nemačkog stanovništva, da će ga pripitomiti i pacifikovati, te da će tako biti izbegnut naredni, treći svetski rat. Autor navedenog plana bio je Henri Morgentau, ministar finansija od 1934. do 1945.[12] Plan je pokrenut čim je Nemačka kapitulirala, 1945. godine.[13] Tokom 1946. i 1947. postalo je vidljivo da je njegova primena stvorila velike ekonomske probleme. Pored ostalog, produktivnost u poljoprivredi drastično se smanjila, što je delimično bilo rezultat povratka u poljoprivredu mnogih koji su izgubili posao u industriji. Bivši američki predsednik Herbert Huver dobio je zadatak da poseti Nemačku i da izvesti Vašington o prirodi i uzrocima problema. U poslednjem od tri izveštaja Huver je nedvosmisleno istakao šta je uzrok problema: „Iluzija je da se Nova Nemačka koja je ostala posle aneksija može svesti na poljoprivrednu državu (pastoral state). To se ne može uraditi, a da ne istrebimo (exterminate) ili nekud ne iselimo 25 miliona ljudi.“ (Hoover, 1947, p. 28.) Huverovi izveštaji, naravno, bili su zasnovani na skrupuloznim istraživanjima, i stoga nije čudno što je on iznova otkrio suštinu stare merkantilističke teorije stanovništva: „Industrijska nacija može da izdrži i hrani mnogo brojnije stanovništvo nego što bi mogla poljoprivredna država na istom mestu.“[14] Praktično, to znači da industrijalizacija podiže održivost jedne zemlje.

Posle nepuna tri meseca Morgentauov plan tiho je zaustavljen. Umesto njega uspostavljen je Maršalov plan, koji je kao cilj imao, potpuno suprotno Morgentauovom, ideju reindustrijalizacije Nemačke i ostatka Evrope. Maršalov plan inaugurisan je juna 1947, s obrazloženjem koje se u potpunosti uklapa u teorijska shvatanja koja je još početkom XVII veka izneo italijanski merkantilist Antonio Sera, prema kojima proizvodnja sirovina i industrijska proizvodnja podležu različitim zakonima.[15] Takva su shvatanja korišćena sve do vremena iza Drugog svetskog rata kao argument u prilog tome da je zemljama koje su proizvodile sirovine bio potreban i industrijski sektor. Današnji „mejnstrim“ u ekonomskoj nauci, nažalost, zasnovan na neoliberalnoj dogmi, zaboravio je na ovakva mišljenja, a preko svojih sprovodnika, na čelu sa MMF, čak i direktno zabranjuje siromašnim zemljama da razvijaju industriju primoravajući ih na „ravnopravno“ takmičenje s industrijski razvijenim zemljama. Onim istim koje su radi razvoja svojih industrija koristile upravo suprotne politike od ovih koje danas nameću siromašnim zemljama.

4. Pošto se danas Maršalov plan uglavnom pogrešno poistovećuje s bilo kojim planom koji donosi velike resurse (siromašnim) zemljama, previđajući njegovu suštinu – (re)industrijalizaciju, potrebno je navesti i njegove bitne odlike i ono po čemu se razlikuje od Morgentauovog plana. Prikazaćemo to u narednom pregledu (tabela 1).

Tabela 1.

Osnovne odlike Maršalovih i Morgentauovih planova

Izvor: Reinert, 2006, str. 100.

5. U navedenom pregledu jasno se vidi šta je potrebno preduzeti, kao i gde se sada nalaze tranzicione zemlje, između ostalog i Srbija. A da bi stvari bile potpuno jasne, navešćemo i pregled sredstava koja su korišćena od vremena Henrika VII u Engleskoj (1485) do Južne Koreje (1960-e), ali koje su kasnije zabranili Svetska banka i MMF.

Tabela 2.

Sredstva za nacionalni ekonomski razvoj

Izvor: Reinert, 2006, str. 44–46.

Slika 3. Učešće finansijskog sektora u BDP SAD

Izvor: Philippon Thomas, The future of the financial industry, Finance Department of the New York University Stern School of Business at New York University.

6. Na kraju, treba podvući da iako stvari izgledaju prilično jasno, u suštini to ipak nije tako. Ne zbog toga što bi eventualno trebalo dovoditi u pitanje ovde izložena shvatanja i argumente – to je uvek potrebno, i čak nužno, i od toga ne treba bežati. Reč je, ipak, o nečem drugom. Danas su kretanja u svetu mnogo više međuzavisna nego verovatno ikad u istoriji, i malo koja zemlja, pogotovu ako je mala i slaba kao što je Srbija danas, ima mogućnosti da sprovodi svoju sopstvenu politiku. Moć finansijskog kapitala danas je veća nego ikad (videti slike 3 i 4), a on sam srastao je s državnom političkom vlašću pre svega u SAD i s velikim korporacijama, stvorivši tzv. oligarhijsku trijadu[16] (Volstrit + Ministarstvo finansija SAD + Međunarodni monetarni fond) koja ima faktičku političku i ekonomsku vlast u čitavom svetu.[17]

Slika 3. Profit kao procent BDP u industriji i finansijama SAD

Izvor: Economic Report of the President, 2007, Report Spreadsheet Tables, Tables B-1 and B-91.

Upravo s tog aspekta, danas je ključno pitanje – može li se slomiti logika savremenog kapitalizma (kazino-kapitalizma, kako ga naziva Suzan Strendž). Pri tome, nije aktuelno i važno samo pitanje da li postoje odgovarajući programi[18], već je mnogo bitnije da li postoje društvene snage koje bi bile sposobne da te (ili neke druge) programe realizuju. To što je rečeno za svet važi, naravno, i za našu zemlju – da li postoje snage koje su spremne i sposobne da izvedu prelazak s neoliberalne koncepcije koja vodi u siromaštvo ka industrijski orijentisanoj koncepciji koja je u stanju da izvede zemlju na put razvoja?

Literatura

1) Chase, John L. The Development of the Morgenthau Plan Through the Quebec Conference, Journal of Politics, Volume 16, 1954, ? 2, pp. 324–359.

2) Economic Report of the President, Transmitted to the Congress February 2007, Washington, 2007.

3) Eichelkraut, Sascha. Rohstoffmacht Rußland. Bodenschätze als Basis wirtschaftlichen Entwicklung und füreinen starken Staat?, Tectum Verlag, Marburg, 2008.

4) Ellman, Michael. The Social Costs and Consequences of the Transformation Process, Economic Survey of Europe 2000, ? 2/3, 2000., pp. 125–140.

5) EuroMemorandum Group, Europe in Crisis: A Critique of the EU’s Failure to Respond and Proposals for a Democratic Alternative – EuroMemorandum 2009/2010 , Berlin, 2009.

6) Fukujama, Frensis. Kraj istorije i poslednji čovek, CID, Podgorica, 1997.

7) Gareau Frederick H. Morgenthau's Plan for Industrial Disarmament in Germany, The Western Political Quarterly, Volume 14, 1961, ? 2, pp. 517–534.

8) Hoover, Herbert. Hoover Industry Program, Weekly information bulletin, ? 87, April 1947.

9) Irving, David. Der Morgenthau-Plan 1944/45, H.M. Hauschild, Bremen, 1986.

10) Kolodko, Grzegorz. Ekonomski neoliberalizam postaje gotovo irelevantan, Ekonomika, godina 34, 1998, broj 11–12, str. 296–298.

11) Philippon, Thomas. The future of the financial industry, Finance Department of the New York University Stern School of Business at New York University. http://sternfinance.blogspot.com/2008/10/future-of-financial-industry-thomas.html

12) Reinert, Erik S. Globalna ekonomija. Kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju siromašniji, Čigoja štampa, Beograd, 2006.

13) Reinert, Erik S. The role of the state in economic growth, Journal of Economic Studies, Vol. 26, 1999, ? 4–5, pp. 268–326.

14) Stiglic, Džozef E. Protivrečnosti globalizacije, SBM-x, Beograd, 2004.

15) Stuckler, David; Lawrence King and Martin McKee. Mass privatisation and the post-communist mortality crisis: a cross-national analysis, The Lancet, Volume 373, 2009, ? 9661, pp. 399–407.

16) Batčikov, Serge? i Serge? Kara-Murza. Neoliberal?na? reforma v Rossii, 8-? meždunarodna? konferenci? Globalizaci? i razvitie, Gavana, 6–9. 2. 2006. Internet: http://sovserv.ru/vbb/showthread.php?t=80777.

17) Bukvić, Rajko. Tranzicija u Rusiji – liberalizam u izvedbi „porodice“, Nova srpska politička misao, godina XV, broj 3–4, 2007, str. 291–315.

18) Bukvić, Rajko. Založno-kreditne aukcije i nastanak ruskih oligarha, Nova srpska politička misao, godina XVII, broj 3–4, 2009, str. 131–157.

19) Bukvić, Rajko i Časlav Ocić. Finansijalizacija kao uzročnik i multiplikator krize, Okrugli sto Poreklo i ishod kriza, OEN SANU, 20. april 2010. (Zbornik radova u štampi.)

20) Buškov, Aleksandr A. Dom s privideni?mi. Hronika m utnogo vremeni, Olma-Press, Moskva, 2005.

21) King, L. i D. Stakler. Massova? privatizaci? i rost smertnosti v postkommunističeskih stranah, Mir Rossii, 2007, ? 3, s. 112–131.

22) Kovalik, Tadeuš. U istokov sovremennogo finansovogo krizisa, Belorusski? ?konomičeski? žurnal, god 13, 2009, ? 1(46), s. 4–12.

23) Hubiev, ?konomičeski? cikl i krizis? v Rossii: osnovn?e makro?konomičeskie tendencii, Buzgalin, A.V. (red.-sost.) Glavna? kniga o krizise: sbornik, ?uza i ?ksmo, Moskva, 2009, s. 87–116.

Rajko Bukvić

Morgenthau’s plan and Washington’s consensus: is there the the way for the tranzition countries

Abstract: The paper considers the problems of the reforms so called post-comunist countries, they on Washington’s consensus are based. Them caracterise mostly three key points – privatization, deregulation and macroeconomic stability. Contrary to ordinary opinions that tranzition crisis show as result of inconsistency in reforms taking, the paper says this is normaly its result. As an analogue is the Morgenthau’s plan for West Germany observed, that has promoted Germany to industrial disarmament, and that would lead to its poverty and its transformation into raw material basis for the developed economies, and according to these to impossibility of survival of the existing number of population. Fortunately for the Germany, Morgenthau’s plan was abandonen and Marshall’s plan was introduced. It lead to industrial renewal of Germany. For the countries of Eastern Europe it is necessary the same: abandon neoliberal konception based on Washington’s consensus and implement conception of industrialization.

Key word: Morgenthau’s plan, Marshall’s plan, Washington’s consensus, tranzition crisis, deindustrialization, development