DA LI JE JUŽNI TOK U OPASNOSTI?

Autor:   Marko Filijović

Ko je sve i kada isticao štetnost projekta Južni tok sa aspekta energetske bezbednosti Republike Srbije i šta leži u osnovi „ponovnog otkrivanja Balkana“ iz evroatlantske energetske perspektive i revizije važnosti uloge Srbije u regionu

Iako je srpsko-ruski energetski sporazum o izgradnji „Južnog toka“ potpisan još 2008. godine, a Studija izvodljivosti za etapu koja prolazi kroz Srbiju okončana krajem 2010. godine, pojavljuje se sve više onih koji ističu štetnost ovog ugovora po Republiku Srbiju. Zbog toga pojedini analitičari, poput Ane Filimonove i Vasilija Miškovića, smatraju da se „priprema udar na Južni tok“ (1), tj. da postoji „tajni plan za rušenje Južnog toka“ (2), za koji se zalažu kako unutardržavni, tako i spoljni faktori, a sve u cilju sprečavanja ruske energetske dominacije. Iako obrazloženje za navedeno ovi autori pronalaze u različitim argumentima, pre svega u povećanju političkih pritisaka da se anulira ruski gasni koridor, niko od njih do sada nije naveo šta je to što bi pored Nabuko (Nabucco) gasovoda, kao ključnog evropsko-američkog projekta, eventualno moglo zameniti postojeći srpsko-ruski aranžman u kontekstu širih panevropskih energetskih agendi, odnosno koji bi to američki i evropski planovi mogli obogatiti projekat Nabuko tako da on postane supstitut postojećim ruskim infrastrukturnim rešenjima na Balkanu.

Ovaj kratak rad pokazaće šta leži u osnovi „ponovnog otkrivanja Balkana“ iz evroatlantske energetske perspektive i revizije važnosti uloge Srbije u regionu. No, pre toga potrebno je objasniti odakle dolaze osnove za sumnju Filimonove i Miškovića, odnosno ko je sve i kada isticao štetnost projekta Južni tok sa aspekta energetske bezbednosti Republike Srbije.

Južni tok – loš posao za Srbiju?

Odmah nakon potpisivanja srpko-ruskog energetskog sporazuma pokrenuta je polemika oko toga da li će realizacija projekta doprineti uvećanju stepena energetske stabilnosti regiona ili će isti, zbog konkurencije evropskim planovima diverzifikacije, učiniti panevropski region i posebno region Balkana poljem geopolitičkog nadmetanja u obliku nekakve „nove velike igre“.

Analizirajući razvoj situacije sa aspekta energetske bezbednosti na nacionalnom i regionalnom nivou, mnogi domaći i inostrani eksperti iz oblasti energetike i bezbednosti konstatovali su da će pozitivni efekti od realizacije ovog infrastrukturnog poduhvata biti višestruki. Za neke inostrane analitičare, Južni tok predstavlja „praktično jedini stvarni panevropski projekat, koji će umnogome pomoći liberalizaciju i integraciju na Balkanu“ (3). Neki domaći zvaničnici u realizaciji Južnog toka vide šansu da se Srbija „posle 20 godina priključi velikim međunarodnim infrastrukturnim projektima“, kao i da će „njegova realizacija značajno doprineti energetskoj bezbednosti zemlje“ (4). Međutim, bilo je i onih koji smatraju da projekat Južni tok karakteriše i mnoštvo mana. Tako na primer, nezavisni savetnik za strana ulaganja, Milan Kovačević, posmatrajući situaciju sa aspekta energetske bezbednosti Republike Srbije, ističe da bilateralni aranžman Srbije i Rusije karakterišu brojni propusti. U jednom intervjuu 2008. godine Kovačević je naveo da se propusti pre svega „ogledaju u tome što u samom startu nije jasno precizirano koja će biti dužina gasovoda, tj. na kojem mestu će gasovod tačno ući u Srbiju i na kojem izaći, na putu do krajnjeg odredišta.“ Nadalje, „vlasništvo srpske strane nad kompanijom koja će rukovoditi gasovodom biće ograničeno na 49%, a pored toga, nigde u Ugovoru nije precizirano da li će zemljište koje Srbija obezbedi za izgradnju gasovoda, biti i ukapitalisano.“ (5) Osim retkih pojedinaca, energetskih i političkih ekperata, niko u Srbiji i inostranstvu nije analizirao i komentarisao sve detalje vezane za realizaciju pomenutog projekta. Većina analitičara bila je koncentrisana na šire političke konsekvence potpisivanja sporazuma između Srbije i Rusije, te je polemika bila smeštena više u polju međunarodne politike, a manje u domenu nacionalne ekonomije ili bezbednosti. Što se tiče političkog miljea Republike Srbije, u trenutku potpisivanja sporazuma, osim nekih opozicionih prozapadno orijentisanih stranaka, takođe nije bilo prevelikog političkog suprotstavljanja otpočinjanju saradnje sa Rusijom. Štaviše, ona je u velikoj meri podržavana, a u široj javnosti ohrabrivan je stav da je ovakav ugovor između Srbije i Rusije preko potreban, kako bi se obezbedila ruska podrška po pitanju „kosovskog problema“. Mnogi su tada komentarisali da sporazum u ovako važnoj grani ekonomije približava Beograd i Moskvu. Međutim, kako je vreme odmicalo i kako se izrada Studije izvodljivosti privodila kraju, o Južnom toku se sve više govorilo kao o nekvalitetnom aranžmanu i posebno su isticani propusti u vezi sa priključenim ugovorima – privatizacija Naftne Industrije Srbije (NIS) i izgradnja gasnog skladišta Banatski Dvor.

U tom smislu, Marko Savković je 2007. godine naveo da su planovi vlade Republike Srbije bili znatno drugačiji od onih u momentu privatizacije. Autor objašnjava da je još 2006. godine, rukovodeći se željama vlade Republike Srbije, konzorcijum Meril Linč-Rajfajzen predložio program privatizacije koji se sastojao iz tri faze. Pozivajući se na zvaničnu prezentaciju Ministarstva energetike, Savković objašnjava da bi u prvoj fazi bila prodata četvrtina paketa akcija na tenderu, a zatim još 12,5% akcija istom kupcu po osnovu dokapitalizacije, te 15% akcija radnicima i penzionerima NIS-a. Ministarstvo rudarstva i energetike, ističe autor, je takvo rešenje obrazložilo time što NIS privatizacijom dobija potreban kapital i stručno znanje, a ugovorna obaveza investitora obavezuje da najpre izvrši dokapitalizaciju. Investitor bi tako mogao da, putem dokapitalizacije bez učešća vlade, stekne najviše 49% udela u vlasništvu nacionalne naftne kompanije. Usvajanjem ovakvog rešenja, kaže se u saopštenju Ministarstva rudarstva i energetike, „Vlada zadržava značajna upravljačka prava, čime bi se sačuvao nacionalni i državni interes“ (6). Međutim, kasnije je vlada Republike Srbije odlučila da NIS privatizuje bez tendera, pri čemu je ruskoj strani dat akcijski paket od 51%. Ovo se danas, između ostalog, smatra ključnim propustom u energetskom ugovoru sa Rusijom, koji sada ističe mnoštvo nezavisnih eksperata, ali i sve više političkih stranaka u Srbiji. Tako na primer, urednica internet sajta „Enerdžiobzerver“, Sijka Pištolova, objašnjava da je za prodaju NIS-a vezano i ustupanje prava na naftna nalazišta za koje ova kompanija ima koncesije kako u Republici Srbiji, tako i u Angoli. Ona je mišljenja da su makar nalazišta nafte trebala biti izuzeta iz prodaje kompanije (7). Međutim, Ana Filimonova, u izražavanju sumnje da se sprema napad na Južni tok, smatra da su mnogo važnije izjave političkih partija, te da su upravo one ključni faktor u destabilizaciji energetskog ugovora sa Rusijom. U tom smislu ona, kao indikativne, navodi izjave eksperta za energetiku i člana Predsedništva Srpske Napredne Stranke, Zorane Milanović-Mihajlović, koja tvrdi da je ukupan prateći paket Južnog toka praktično bio „poklon Rusima“. Objašnjavajući da je „Srbija 2008. godine potpisala nepovoljan sporazum“, ona (Zorana Mihajlović-Milanović) ističe da „za uvoz nafte Srbija sada troši milijarde evra, a mogla je uštedeti 250 miliona godišnje“. Zatim da će „Rusija za manje od 5 godina iscrpeti svu naftu, tako da će Srbija ostati bez energoresursa“, te da je „NIS prodat za 400 miliona američkih dolara, dok srpske rezerve nafte iznose 250 miliona evra godišnje“, kao i da je „prošlo već 10 godina, a gasovoda Južni tok još uvek nema“ i td (8). Ovakve i slične izjave, prema Filimonovoj, kreiraju ambijent koji pobuđuje sumnju da će projekat Južni tok doživeti finalizaciju, jer pored unutardržavnih ovakvu situaciju koriste i međunarodni faktori koji bi želeli da se drugi projekti pojave kao ključni kada je u pitanju balkanski prostor. Evropska Unija (EU), kao i Sjedinjene Američke Države (SAD), favorizuje gasovod Nabuko. Uzimajući u obzir njihove težnje, intenziviranje energetske diplomatije duž planiranog energetskog lanca Nabuko, kao i nekvalitetnost srpske energetske diplomatije o kojoj govori Milan Kovačević, nije nerealno očekivati da će se pritisak na Južni tok povećati. Kovačević objašnjava da je srpska energetska diplomatija u velikoj meri zakazala, čak i kada je u pitanju cena gasa. On objašnjava svoju tvrdnju činjenicom da „je Bugarska (takođe jedna od učesnica projekta Južni tok) izbegla posrednika u snabdevanju gasom i smanjila nabavnu cenu. Sa druge strane, u svim energetskim poslovima u Srbiji, ruskoj strani je dato većinsko vlasništvo bez ikakvog objašnjenja, a osim toga, mnogo je nejasnoća i u zajedničkoj firmi za izgradnju skladišta gasa Banatski Dvor.“ Isti ekspert tvrdi da je „nesposobnost pregovarača potvrđena i kada je u pitanju posrednik u isporuci gasa, budući da Republika Srbija i dalje to radi preko `Jugorosgas-a`, koji je postao vlasnik gasovodne mreže na jugu Srbije, obzirom da finansira gasovod Niš-Dimitrovgrad“ (9). Dakle, sve je više objašnjenja zbog čega je aranžman sa Rusijom neadekvatan, može se reći i ekonomski neproporcionalan. Međutim, ovo nije slučaj vezan samo za Srbiju. Kako ističe mladi moldavski analitičar, Kornel Sjurea (Cornel Ciurea), objašnjavajući svoje odluke na najrazličitije načine, Ukrajina i mnoge balkanske zemlje „počele su da se ponašaju skoro neurotično, balansirajući između diferentnih geopolitičkih konfiguracija“. Autor navodi primer Bugarske koja je krajem 2010. godine „pokrenula pitanje povlačenja iz dva energetska projekta koje je inicirala Rusija (gasnog koridora Južni tok i izgradnje nuklearne elektrane Beleni), isključivo na zahtev Vašingtona iako je prethodno pristala da učestvuje. U isto vreme, još jedna članica NATO-a, Rumunija, je pri tom već pokrenula ideju o tome da upravo ona u projektu Južni tok zameni Bugarsku, što svakako ne odgovara Vašingtonu, jer bi se time podrio konkurentski gasovod Nabuko“, kao ključni evropski projekat (10). Iako su ovakve promene strateških odluka evidentno proizvod spoljnih pritisaka, one su često objašnjavane unutrašnjim ekonomskim i drugim razlozima. Uzimajući u obzir sve navedeno, i sve aktivniju energetsku politiku EU u kaspijskom i bliskoistočnom regionu da se Nabuko realizuje, sumnja pojedinaca da je reč o „udarima na Južni tok“, svakako se čini opravdanom. Međutim, ovome treba dodati i objašnjenje o tome šta konkretno stoji iza ovih komentara i ukupnih dešavanja na balkanskom energetskom prostoru. Odnosno, da li pored ukazivanja na nedostatke u aranžmanima na relaciji balkanske zemlje-Rusija, postoje i neki konkretni(ji) predlozi evropskih i/ili američkih partnera o tome na koji način bi trebalo da izgledaju „obostrano profitabilni“ energetski projekti i izgradnja dugoročne regionalne energetske stabilnosti.

Napad na Južni tok „čitavim frontom“

Otkada se u političkim i akademskim krugovima pojavila ideja o tome da Južni tok može biti na neki način ugrožen, tj. da njegova realizacija može ne samo kasniti, već i izostati, različita tumačenja motiva i načina, pa i posledica takvog scenarija su predočena. Najčešće su to objašnjenja koja počivaju na političkom delovanju uključenih aktera i/ili ekonomskim nedoslednostima koja prate rusko-balkansku saradnju. Međutim, niko još uvek nije postavio pitanje na koji način Nabuko kao glavni takmac Južnom toku može postati pristupačan za sve zemlje Balkana, prevashodno za one koje pripadaju tzv. „Zapadnom Balkanu“, ukoliko Južni tok ostane nerealizovan. Odnosno, na koji način Nabuko može privući balkanske i posebno zapadnobalkanske zemlje, što bi podrazumevalo kvalitetniju infrastrukturnu povezanost, veći stepen stabilnosti i sigurnosti energetske dobave i korektnije ekonomske aranžmane u oblasti energetike. Ovo je pitanje od ključnog značaja, posebno ako se zna da Nabuko zaobilazi čitav Zapadni Balkan i ukoliko se u obzir uzme činjenica da mnogi, ne samo balkanski već i evropski, analitičari smatraju da „se Južni tok razvija kao jedini stvarni panevropski projekat“ jer je „uspeo da privuče više država i više članica EU nego ITGI (Iran-Turska-Grčka-Italija) ili Nabuko.“(11) Jedan od poslednjih izveštaja prestižnog američkog Centra za strateške i međunarodne studije – CSIS (Centre for Strategis and Internationl Studies - CSIS) mogao bi ponuditi odgovor. Izveštaj koji nosi naziv Rekonekcija Zapadnog Balkana: Energetska dimenzija (Re-linking the Western Balkans: The Energy Dimension) objavljen je krajem 2010. godine u saradnji sa Helenskim centrom za evropske studije (Hellenic Centre for European Studies – EKEM) iz Atine. Izveštaj, pored analize postojećeg stanja u pogledu energetske infrastrukture i uopšte energetskog tržišta na Balkanu, razmatra propuštene šanse sa aspekta EU i SAD u domenu energetike, a sa ciljem promocije interakcija i integracija država regiona, i posledično njihove integracije sa EU. Naime, izveštaj uočava sve strategijske propuste u delovanju Brisela i Vašingtona kada su u pitanju evroatlantske integracije Balkana u domenu energetike. U izveštaju se ističe da su ti propusti ogromni, te da značaj pojedinih zemalja, odnosno njihov strategijski položaj u odnosu na celokupnu regionalnu matricu, nije kvalitetno percipiran. U tom pogledu, Srbiji je dat najveći prioritet. Na strani 5. pomenutog izveštaja posebno se napominje da je projekat Južni tok u značajnoj meri usložio evroatlantske planove, a da je rusko-srpski aranžman, koji je ojačao ruske pozicije u regionu (prevashodno ruskom kupovinom NIS-a) isključivo proizvod zanemarivanja Srbije, tj. „njene diplomatske izolacije od strane Zapada prouzrokovane kosovskim pitanjem“ (12). Pažnja koja je u izveštaju posvećena Srbiji, motive nalazi prevashodno u njenoj geografskoj poziciji. Čini se da SAD i njihovi evropski partneri kao da „ponovo otkrivaju Balkan“. Na osnovu ove „nove analize balkanskog energetskog potencijala“ date su brojne preporuke, koje u obliku strategijskih politikâ treba da posluže vlastima u Briselu i Vašingtonu kako bi se reorganizovale i kvalitetnije sprovodile energetsku diplomatiju u regionu, odnosno uzele u obzir ukupan potencijal svih pojedinačnih zemalja, istovremeno uvažavajući i njihove nacionalne potrebe. Kao osnova, predložen je intenzivan razvoj energetske mreže, sa posebnim naglaskom na tzv. regionalne interkonektore.

U segmentu naftne infrastrukture predloženo je: promovisanje podrške pokušajima grčkog Helenik Petroleuma (Hellenic Petroleum) da proširi naftovod Solun-Skoplje do Prištine i Niša preko odgovarajućih institucija EU i Energetske zajednice; podrška finansiranju studije izvodljivosti za konstrukciju naftovoda Srbija-Hrvatska koji bi funkcionisao nezavisno od Adrija sistema i projekta Konstanca-Trst; odobrenje finansijske pomoći za konstrukciju proizvodne linije Albanija-Kosovo koja se može nastaviti do Crne Gore, čime bi se ekonomski najslabijim državama omogućila uvozna diverzifikacija; i ukupna rehabilitacija svih naftnih rafinerija.

U domenu gasne infrastrukture predloženo je: konstruisanje inverznog gasnog interkonektora Srbija-Hrvatska; podrška blagovremenom završetku inverznog interkonektora Bugarska-Srbija (za koji već postoji dogovor); podrška finansiranju studije izvodljivosti potencijalnih interkonektora od Srbije i Hrvatske do Nabuko gasovoda, kako bi se pospešila diverzifikacija uvoza za ove zemlje; podrška kompletiranju studije izvodljivosti za konstrukciju gasnog interkonektora Srbija-Rumunija koji bi pomogao Srbiji (i u nastavku Bosni i Hercegovni) u slučaju nove gasne krize, bez obzira na ishod projekta Nabuko(!); podrška finansiranju studije izvodljivosti za gasni interkonektor između Grčke i Albanije, i Grčke i Makedonije; i uspostavljanje regionalnog Kriznog plana (Gas Emergency Response Plan) u okviru tekućih pregovora vezanih za predlog Evropske Komisije oko revizije Direktive za bezbednost gasnih zaliha (Security of Gas Supply Directive) iz 2004. godine (13).

U zaključku izveštaja napominje se da je inicijativa za navedeno potekla od dve bazične pretpostavke: „Prvo – da je veća kooperacija, harmonizacija i integracija Jugoistočne Evrope, u svim njenim dimenzijama, od transporta i trgovine do energije i bezbednosti, relevantna za ceo region, uključujući i članice EU, poput Grčke, Slovenije, Bugarske i Rumunije. Takav proces doprineo bi gradualnom integrisanju svih zapadnobalkanskih zemalja u EU i Severnoatlantsku Alijansu - NATO (North Atlantic Treaty Organization - NATO). U suprotnom, nemar i nedovoljno posvećivanje pažnje ovom regionu od strane međunarodnih institucija i ključnih političkih aktera, može doprineti novim problemima, pa čak i otpočinjanju novih konflikata u najnestabilnijim delovima regiona u vremenu koje dolazi; i drugo – da će partnerstvo SAD i Grčke pozitivno uticati na regionalne integrativne procese, posebno jer obe strane imaju obavezu da osiguraju čitav region za rastuću evroatlantsku zajednicu. Za Grčku, stabilizacija Zapadnog Balkana osnažiće njenu nacionalnu bezbednost i povećaće investicione prilike, pa konsekventno i ekonomski razvoj. Za SAD, konsolidacija mladih demokratija u regionu i uvećanje interdržavne saradnje obezbediće strategijsku dividendu nakon dve decenije političkog, ekonomskog i vojnog investiranja u stabilizaciji Jugoistočne Evrope.“ (14)

Iako izveštaj nije sastavni segment zvaničnih spoljnopolitičkih strategija SAD i EU, ne treba smetnuti s uma njegov politički značaj i potencijal njegove buduće upotrebe, posebno ako se zna da je jedan od ključnih savetnika Centra (CSIS) i bivši savetnik predsednika SAD za nacionalnu bezbednost od 1977-1981. godine, upravo čovek koji je prema mnogima u velikoj meri doprineo ishodu Hladnog rata i osigurao primat SAD na globalnom planu u posthladnoratovskom periodu.(15)

Uzimajući u obzir da je nakon ovog izveštaja usledio još jedan pod nazivom Rekonekcija Zapadnog Balkana – transportna dimenzija (Re-linking the Western Balkans: The transportation dimension) (16) koji je izradio isti izvor, ne može se izbeći pomisao da je na pomolu značajnija i sveobuhvatnija politika koja se tiče (ponovnog) preuređenja zapadnobalkanskog i generalno balkanskog prostora u domenu strateške infrastrukture pod vođstvom SAD. Kao zagovornici Nabuko gasovoda, SAD u poslednje vreme sve više pažnje poklanjaju odnosima sa Balkanom. O tom svedoči i naširoko promovisani ekonomski Samit SAD – Balkan koji je održan krajem marta 2011. godine. Doduše, iako je bila pozvana, Srbija je odsustvovala (zbog spornog pozivanja nelegalno proglašenog Kosova u svojstvu ravnopravnog entiteta sa ostalim državama Balkana). Prema guverneru Merilenda, Martinu O`Meliju (Martin O’Melley), važnost ovog samita demonstrirana je i angažovanjem Stejt Departmenta prilikom njegove organizacije, a pitanja koja su pokrivena na skupu podrazumevaju pre svega oblasti: energetike, vojne industrije i transporta (17). O tome do koje mere sežu novi strateški koncepti SAD i njenih saveznika u približavanju Balkana evroatlantskom političkom prostoru, govore i planovi ove velesile i pojedinih članica EU da se balkanski region u određenoj meri poveže sa Širim crnomorskim prostorom (Wider Black Sea Region) kroz različite koncepte integrativnih mikseva među kojima prednjači do skora nepopularni BSEC - Organizacija za crnomorsku ekonomsku saradnju (BSEC - Organization for Black Sea Economic Cooperation). Ova organizacija otkada je osnovana 1992. godine, nije bila prepoznata od strane EU i SAD kao relevantan mehanizam za rešavanje mnogih problema u tzv. „nezbrinutom regionu“. Tek nakon što se Turska koja je inače inicijator ovog projekta i dugogodišnji saveznik SAD, pa i članica NATO-a, umorila od konstantnog odbijanja EU da je „primi pod svoje okrilje“ i postepeno okrenula ka svojim istočnim susedima, pre svih Rusiji i Iranu, SAD i pojedine evropske zemlje počinju da promovišu značaj ove organizacije. Na ovo se nadovezuje još jedan značajan aspekt geopolitičke analize. Naime, Turska za EU i SAD predstavlja ključnu državu, posmatrajući situaciju sa aspekta geopolitike energenata. Dva jedina energetska koridora koja za sada zaobilaze Rusiju na putu od Kaspija do Mediterana, nalaze se upravo u Turskoj. U pitanju su BTC (Baku–Tbilisi–Čejhan) i BTE (Baku–Tbilisi–Erzerum) energeteski pravci. U višedimenzionalnom pristupu, SAD i EU, ujedno teže da „zadrže Tursku pod svojim okriljem“ podržavajući njene regionalne planove, dok sa druge strane približavaju Tursku Balkanu, želeći da objedine dva regiona u jedan panregionalni koncept, koji bi u budućnosti bio celokupno evroatlantskog karaktera, i koji bi se, ukoliko se za to javi potreba, mogao bez većih prepreka izolovati od ruskog uticaja (18). U tom smislu ne čudi činjenica da poslednja administracija SAD, Fondacija „Džordž Maršal“ i još neke nemačke fondacije uveliko rade na okupljanju široke akademske javnosti i organizovanju brojnih seminara, kako bi se institucionalizovao identitet crnomorskog regiona. Ovakve aktivnosti, tvrde određeni autori, govore ne samo o akademskom prihvatanju koncepta, već i o političkim aspiracijama. Kako primećuje Svante Kornel (Swante Cornell), konceptualizacija šireg Crnomorskog regiona omogućava inkluziju širokog opsega bezbednosnih mera – od energetskog snabdevanja, preko organizovanog kriminala, do odmrzavanja konflikata u Moldaviji i Kavkazu. Isti autor zaključuje, „mnogo važnije, ovo nije samo invencija, već nešto što reflektuje ovovremenu realnost, konzistentnu sa promenama evropskog bezbednosnog okruženja“ (19). Sudeći po tome da i Rusija ima sopstvene planove za izgradnju panregionalne bezbednosne zajednice, i da sve više radi na jačanju partnerstva sa Turskom i Iranom, jasno je da EU i SAD očeukuju brojni izazovi na ovom putu. Upravo zbog toga, „novi koncept“ u pristupu Balkanu i posebno Zapadnom Balkanu, javlja se kao neizbežan. Alić napominje da je EU upravo zbog ovih dešavanja svoje pojedinačne kancelarije u zemljama Balkana, zamenila jednom kancelarijom koja sad deluje na nivou čitavog regoina (20). Ovome se može dodati i to da je na pomolu „novi strateški pristup NATO-a Zapadnom Balkanu“ (21). U okviru izveštaja koji je izradio EKEM, pod nazivom NATO i Zapadni Balkan – Novi strateški koncept, stari izazovi (NATO and the Western Balkans - New Strategic Concept, Old Challenges), poziciji Srbije u okviru odnosa NATO-Zapadni Balkan pridaje se poseban značaj. U izveštaju se navodi da je stav Srbije prema NATO integracijama veoma jasan i da Srbija ne odustaje od svoje sadašnje pozicije. Međutim, takođe se ističe da slanje vojnih predstavnika Republike Srbije u NATO predstavništva i ponovno otvaranje Zajedničke kancelarije NATO-Ministarstvo odrbane Republike Srbije 2010. godine (nakon što je bila zatvorena po proglašenju nezavisnosti Kosova i Metohije) za NATO predstavlja pozitivan znak (22).

Vraćajući nivo analize na energetski sektor i na poziciju Srbije u svemu, može se zaključiti da su pretpostavke o tome da Južni tok može biti „napadnut upravo u Srbiji“ (23), u određenoj meri opravdane. Ona (Srbija) za sve aktere u okruženju predstavlja poseban izazov. Za SAD, kao što se može uočiti, ona se pojavljuje u ulozi centralne figure u „novom pokušaju da se izgradi energetska stabilnost regiona“. Za EU, ona predstavlja potencijalnog partnera koji poseduje značajnu geografsku poziciju na Balkanskom poluostrvu, koji pri tom nije ni njena članica, a ni sastavni deo NATO-a. Za Tursku, Srbija je i politički izazov, i geopolitička meta, ali i šansa da se Turska posle dugo vremena ponovo, samo sada u ambijentalno odgovarajućem maniru, ponovo pojavi kao regionalna sila, ukoliko uspe da održi izbalansiran odnos sa svim ostalim ključnim akterima zainteresovanim za ovaj prostor od strateškog značaja. Za Rusiju, Srbija predstavlja ključnog strateškog partnera. Taj odnos sa Srbijom, Rusija za sada želi da održi.

Uzimajući u obzir ukupne geopolitičke rekonfiguracije od Bliskog Istoka, preko Kavkaza i Balkana sve do Evrope, interesantno je primetiti da komentari, kako domaće, tako i međunarodne akademske i posebno političke javnosti o nekvalitetnosti rusko-balkanskih i posebno rusko-srpskih energetskih odnosa koreliraju sa naporima evroatlantske zajednice da se aktivnije uključi u izgradnju balkanske energetske bezbednosti. Tačnije, kako realizacija ruskih energetskih agendi odmiče, tako nastojanja različitih faktora da se ona makar odloži, ako ne i onesposobi, postaju sve izraženija.

Otpornost Južnog toka

O tome da li je na delu „napad na Južni tok čitavim frontom“ ili se jednostavno radi o reviziji nekvalitetnog ugovora koji je tek sada došao na dnevni red srpskih političara, ostaje otvoreno pitanje. Odgovor na njega nije moguće dati, jer bez postojanja jasne državne strategije, nije moguće analizirati aktuelnu situaciju ili projektovati kvalitet donešenih ad hoc strategijskih odluka koje su već u velikoj meri odredile pravac i kvalitet izgradnje energetske bezbednosti Republike Srbije. Donošenje nacionalne energetske strategije značajno bi pojasnilo situaciju.

Sa druge strane, ono što se može konstatovati kada je reč o potencijalnoj ugroženosti realizacije bilo kog od dva ključna panevropska projekta (Južni tok i Nabuko), jeste njihova premoć nad drugim, posebno unutarregionalnim planovima. U tom smislu Kostas Ifantis (Kostas Ifantis) i Teodor Tsakiris (Theodor Tsakiris) objašnjavaju da su još 2003. godine postojale intencije da se na balkanskom prostoru izgradi intraregionalna gasna mreža, koja bi bila finansirana od strane država regiona – Grčke i Turske. Grčki energetski gigant DEPA i turska kompanija Botas su lansirale ideju o izgradnji tzv. Zapadnobalkanskog gasnog prstena (Western Balkans Gas Ring Project). Plan je podrazumevao konstrukciju nekoliko gasnih interkonektora malog i srednjeg kapaciteta, koji bi bili snabdevani iz kaspijskih depozita pomoću gasovoda ITGI. 2003. godine DEPA, Botas i državne kompanije zemalja Zapadnog Balkana, potpisale su Memorandum o razumevanju. Međutim, dalje od toga se nije odmaklo. Kao razlozi za napuštanje ove ideje navode se: nedovoljna potražnja za gasom država regiona (sudeći po tome da je ugalj imao i još uvek ima primat u regionalnom energetskom miksu, iako se proces gasifikacije polako sprovodi) i nesigurnost pristupa kaspijskim zalihama (problem sa kojim se pored ITGI suočava i Nabuko). Na kraju su DEPA i Botas odustale od projekta u celini i pridružile se finansijski isplativijim i nacionalno relevantnijim projektima.

Pored Zapadnobalkanskog gasnog prstena, postojale su još dve ideje za balkansko intraregionalno energetsko povezivanje: Trans-jadranski plinovod (Trans Adriatic Pipeline - TAP) i njegov eventualni produžetak – Jonsko-jadranski plinovod (Ionian-Adriatic Pipeline - IAP). Prvi je predviđao prenos kaspijskih i iranskih energetskih deopozita preko Turske, Albanije i Grčke, do Italije i Švajcarske. Nakon prezentacije ovog projekta, ubrzo je reanimirana ideja o Zapadnobalkanskom gasnom prstenu i inicijalni projekat nadograđen je trasom od Albanije ka Crnoj Gori, Hrvatskoj i Sloveniji. Međutim, i ovaj plan, kao i projekat Jonsko-jadranskog plinovoda poništen je najavom izgradnje terminala za tečni prirodni gas u Hrvatskoj, na Krku, ali osnovni problem je što su se svi ovi projekti smatrali direktnom konkurencijom ITGI i Nabuko projektima, koje planira EU. Takođe, napominju Ifantis i Tsakiris, intenzivna kampanja projekta Južni tok učinila je da oni definitivno postanu neostvarivi (24).

Uzimajući u obzir sve navedeno u okviru ove kratke analize, može se zaključiti da Južni tok i Nabuko za sada ostaju ključni panevropski energetski projekti. Međutim, dva autora napominju da Južni tok poseduje prednost nad Nabukom, posebno nakon što mu se priključio i francuski EDF, te je on time privukao mnogo više država od svog konkurenta (25). Za Republiku Srbiju i ostale tranzitne zemlje, bez obzira kojem energetskom lancu se priklanjaju, od suštinske važnosti jeste postojanje jasne, zvanične strategije razvoja energetskog sektora, sa posebnim osvrtom na perspektivu nacionalane energetske bezbednosti. Kako Srbija još uvek nema zvaničnu državnu energetsku strategiju, bojazan da bi pojedine strategijske odluke mogle lako biti promenjene sa promenom političke vlasti u zemlji, svakako podgreva sumnje onih koji smatraju da se projekti kakav je Južni tok, mogu na neki način sabotirati. Usvajanje državne strategije u sektoru energetike, onemogućilo bi donošenje ishitrenih i nejasnih ad hoc odluka, a pojedina pitanja mogla bi, kao u Bugarskoj, u tom kontekstu biti rešavana putem referenduma. Za sada, zvanična ponuda Vašingtona i Brisela o pridruživanju zapadnobalkanskih zemalja Nabuko-u nije stigla, pa tako ukupan energetski paket Južni tok, sa svim svojim nedostacima, ostaje jedini konkretan projekat koji Srbiju uključuje u panregionalne energetske strukture. U tom smislu, ukoliko Južni tok zaista jeste u opasnosti, onda se i energetska bezbednost Srbije nalazi pod znakom pitanja. Odnosno, stepen energetske bezbednosti, bez paketa Južni tok, vratio bi se na stanje pre potpisivanja ovog sporazuma, a to bi značilo ponovno preispitivanje strateških solucija, pri čemu bi stav ruske strane sasvim sigurno bio znatno drugačiji od sadašnjeg. Pri tome treba uzeti u obzir da je Rusija jedna od velikih energetskih sila i da ne samo tranzitne zemlje, već i čitav evropski kontinent, trenutno, u velikoj meri zavise od njenih energenata.


Autor: Marko Filijović, student doktorskih studija Fakulteta bezbednosti




(1) Filimonova, A., „Priprema se udar na Južni Tok“, Balkan Magazin (on-line), 11. feb. 2011., preuzeto sa: http://www.balkanmagazin.net/kolumna/energija/priprema_se_udar_na_juzni_tok.xhtml 28/03/2011

(2) Mišković, V., „Tajni plan za rušenje Južnog toka“, Centar za razvoj međunarodne saradnje, 11. mart 2011, preuzeto sa: http://crms.org.rs/tajni-plan-za-rusenje-juznog-toka/ 28/03/2011

(3) Tsakiris, T., Ifantis, K., „Secure gas supplies will empower Balkan integration”, TransConflict, 2010, preuzeto sa: http://www.transconflict.com/think/transenergy/secure-gas-supplies-will-empower-balkan-integration/ 28/03/2011

(4) „Južni tok interes EU i Rusije“, Beta, 23. mart 2011., preuzeto sa: http://www.beta.rs/?tip=article&kategorija=ekonomija&ida=2479064&id=&ime= 29/03/2011

(5) „Privatizacija mimo zakona i pameti“, intervju sa Milanom Kovačevićem, Biznis, 5. avg 2008., preuzeto sa: http://www.emportal.rs/vesti/srbija/58584.html 28/03/2011

(6) Savković, M., „Da li je Srbija energetski bezbedna?“, Bezbednost Zapadnog Balkana, br. 4, jan-mar. 2007, Centar za civilno-vojne odnose/Beogradska škola za studije bezbednosti, Beograd, 2007., str. 34.

(7) Ljiljan.ba (on-line), „NIS želi proširiti posao u regionu i u Iraku“, 5. jan. 2011. preuzeto sa: http://www.ljiljan.ba/b s/vijesti/nis-%C5%BEeli-pro-iriti-posao-u-regionu-i-u-iraku 28/03/2011

(8) Navedeno prema: Filimonova, A., „Priprema se udar na Južni Tok“, Balkan Magazin (on-line), 11. feb. 2011., sa: http://www.balkanmagazin.net/kolumna/energija/priprema_se_udar_na_juzni_tok.xhtml 28/03/2011

(9) Petrović, J., „Komšije pogurale Južni Tok“, Politika (on-line), 22. jul 2010., preuzeto sa:

http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Komsije-pogurale-Juzni-tok.lt.html 28/03/2011

(10) Cornel Ciurea, „Black Sea Region – Continuity or geopolitical change“, Moldova’s Forreign Policy Statewatch, Issue 7., Institute for Development and Social Initiatives “Viitorul”, 2010, p. 2.

(11) Tsakiris, T., Ifantis, K., „Secure gas supplies will empower Balkan integration”, TransConflict, 2010, preuzeto sa: http://www.transconflict.com/think/transenergy/secure-gas-supplies-will-empower-balkan-integration/ 28/03/2011

(12) Re-linking the Western Balkans: The Energy Dimension, CSIS-EKEM Policy Report, Policy Report Three, September 2010, Center for Strategic and International Studies (CSIS), Hellenic Centre for European Studies (EKEM), Washington D.C./Athens, 2010., p. 5.

(13) Re-linking the Western Balkans: The Energy Dimension, CSIS-EKEM Policy Report, Policy Report Three, September 2010, Center for Strategic and International Studies (CSIS), Hellenic Centre for European Studies (EKEM), Washington D.C./Athens, 2010., p. 8.

(14) Re-linking the Western Balkans: The Energy Dimension, CSIS-EKEM Policy Report, Policy Report Three, September 2010, Center for Strategic and International Studies (CSIS), Hellenic Centre for European Studies (EKEM), Washington D.C./Athens, 2010., p. 9.

(15) U pitanju je čuveni amerčki strateg spoljne politike, Zbignjev Bžežinski.

(16) Re-linking the Western Balkans: The transportation dimension, Policy Paper, February 2010, Center for Strategic and International Studies (CSIS), Hellenic Centre for European Studies (EKEM), Washington D.C./Athens, 2010.

(17) „Srbija bojkotuje samit SAD-Balkan“, Smedia, 2011., preuzeto sa: http://smedia.hr/vesti/vest/59419/Bojkot-samita-Srbija-Balkan-Tomas-Kantrimen-Danas-Srbija-bojkotuje-samit-SAD-Balkan.html 29/03/2011

(18) Engdahl, W.F., Full Spectrum Dominance: The Geopolitical Agenda Behind Washington’s Global Military Buildup, 2008., preuzeto sa: www.engdahl.oligeopolitics.net 05/01/2010

(19) Cornell, S., Jonsson, A., Nilsson, N., Häggström, P.: The Wider Blask Sea Region: An emerging Hub in European Security, Silk Road Paper, Dec. 2006., Central Asia-Caucasus Institute & Silk Road Studies Program – A Joint Transatlantic Research and Policy Center Johns Hopkins University-SAIS, Washington, D.C. 20036 Uppsala University, Upssala, Sweden, 2006., p. 19.

(20) Alic, A.: Turkey’s Growing Influence in the Balkans, ISA Intel, 2010., preuzeto sa: http://oilprice.com/Geo-Politics/Europe/Turkeys-Growing-Influence-in-the-Balkans.html 29/12/2010

(21) “NATO and the Western Balkans - New Strategic Concept, Old Challenges“, Hellenic Centre for European Studies (EKEM), Athens Working Group: Transforming the Balkans, Athens, November 2010., p. 3.

(22) “NATO and the Western Balkans - New Strategic Concept, Old Challenges“, Hellenic Centre for European Studies (EKEM), Athens Working Group: Transforming the Balkans, Athens, November 2010., p. 13.

(23) Gajić, S., „Šest razloga zašto će Zapad napasti Južni tok baš u Srbiji“, Informacioni centar „Komentar“, 18 nov. 2010, preuzeto sa: http://www.komentar.rs/1181/geopolitika/sest-razloga-zasto-ce-zapad-juzni-tok-napasti-bas-u-srbiji/ 29/03/2011

(24) Tsakiris, T., Ifantis, K., „Secure gas supplies will empower Balkan integration”, TransConflict, 2010, preuzeto sa: http://www.transconflict.com/think/transenergy/secure-gas-supplies-will-empower-balkan-integration/ 28/03/2011

(25) Tsakiris, T., Ifantis, K., „Secure gas supplies will empower Balkan integration”, TransConflict, 2010, preuzeto sa: http://www.transconflict.com/think/transenergy/secure-gas-supplies-will-empower-balkan-integration/ 28/03/2011



Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...