Da li Srbija može izaći iz duboke ekonomske krize? (7)

Srbija bi već tokom 2016. godine trebalo da bude inicijator i da predloži Mađarskoj da se ponovo animiraju sve zemlje koje su bile predviđene za učešće u projektu „Južni tok“, da se od EU dobije saglasnost za njegovu realizaciju, jer je to ubedljivo najbolja grinfild investicija. Ponovno pokretanje realizacije tog projekta ima punog smisla ako se zna da će Nemačka sa Ruskom Federacijom realizovati paralelni „Severni tok“, pa je nedopustiva, krajnje licemerna dvoličnost kada su u pitanju projekti iste funkcionalnosti, a „Južni tok“ je za Srbiju, Bugarsku, i Mađarsku od relativno većeg značaja, nego „Severni tok“ za Nemačku.

Sprečiti pretvaranje Srbije u koloniju

Po mom ubeđenju, za Srbiju bi bilo vrlo štetno da se strancima prodaju Telekom, EPS, poljoprivredni kombinati, Komercijalna banka, Aerodrom, Energoprojekt, RTB Bor, banje, Dunav osiguranje i druga preostala solidna preduzeća, jer bi njihovom prodajom Srbija de facto postala neka vrsta kolonije, kao što su sada brojne zemlje Afrike i to bi bio nedopustiv greh prema budućim generacijama.

Tokom iduće godine vlada i parlament Srbije bi morali staviti na dnevni red poništavanje odredbe u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju kojim se od aprila 2017. godine pravnim i fizičkim licima iz zemalja EU dozvoljava kupovina zemljišta u Srbiji pod istim uslovima kao što imaju domaća lica. Ako su članice EU, Mađarska i Bugarska takvu svoju obavezu suspendovale, a nisu zbog toga kažnjene, moguće je da bi i suspenzija od strane Srbije prošla bez težih posledica, a korist za Srbiju i njene sadašnje i buduće stanovnike bi bila velika.

Propadanje državnih institucija

Jedan od vrlo važnih razloga zašto je Srbija tako nisko plasirana na rang listi zemalja po konkurentnosti – jeste nizak nivo razvijenosti institucija, njihova neefikasnost, neobjektivnost i zbog toga veliko nepoverenje privrede i stanovništva u njih. Za Srbiju je tragično da se i inače vrlo nepovoljno mesto naše zemlje na tim rang listama i dalje pogoršava. Naime, po Svetskom ekonomskom forumu, na rang listi kvaliteta institucija Srbija je u 2008. godini bila na 102. mestu, a iza nje je bilo 26 zemalja (WEF, 2008). Na rang listi iz 2014. godine Srbija se našla na tek 122. mestu, a iza nje se nalazilo samo 22 zemlje. I na poslednjoj rang listi, publikovanoj u septembru 2015. godine Srbija se nalazi na 120. mestu, a iza nje se nalazi samo 20 zemalja. Dakle, nedopustivo je i teško razumljivo da se pozicija Srbije na tim rang listama od 2008. pogoršala i da je ona tako nisko plasirana.

Detaljnije istraživanje tih rang listi i rang listi po konkurentnosti zemalja u celini, jasno pokazuje vrlo visoku korelaciju. Kao ilustraciju navedimo da je Singapur na poslednje četiri rang liste po konkurentnosti bio na impresivnom drugom mestu i da se po razvijenosti institucija takođe sada nalazi na drugom mestu (WEF, 2015; 320). Podsećam da je guru neoliberalizma, početkom 90-tih godina prošlog veka, zemljama u tranziciji poručio „privatizujte, privatizujte i samo privatizujte“ da bi početkom novog veka priznao da je umesto ranijeg apela, trebalo da naglasi da je prioritet nad prioritetom – izgradnja kvalitetnih državnih institucija.

I kao što narod kaže „Riba od glave smrdi“, Srbija je morala, i u budućnosti mora, učiniti sve što je u njenoj moći da se kvalitet, efikasnost i ugled parlamenta bitno poprave. Neposredni izbori poslanika, a ne po partijskoj liniji, su neminovni. Radna disciplina i odgovornost poslanika se mora bitno povećati. Nedopustivo je da se na nekim sednicama parlamenta, pri razmatranju važnih zakona, u sali nalazi samo pedesetak poslanika. Neverovatno je da se pri razmatranju nacrta budžeta za 2016. godinu ne prihvata ni jedan od prvih 400 amandmana koje su podneli poslanici opozicionih stranaka i td.

Kada se govori o državnim institucijama, Srbija bi, po mom mišljenju, morala što pre ponovo formirati Ministarstvo za ekonomsko-finansijske odnose sa inostranstvom, jer su problemi u toj sferi dostigli dramatične razmere, a preti realna opasnost da se oni toliko pojačaju i da dovedu do argentinskog scenarija sa početka ovog veka ili najnovijeg grčkog scenarija, što bi imalo, bez ikakve sumnje, katastrofalne ekonomske i socijalne posledice.

Parlament, vlada i sve druge državne institucije moraju učiniti sve što je u njihovoj moći da se zaustavi užasno urušavanje ljudskog kapitala koje ima dugoročne katastrofalne posledice. To pogotovu važi kada su u pitanju odliv mozgova, ekstremna, ponižavajuća pozicija Srbije kada je u pitanju njena sposobnost da zadrži talente, pogotovu da ih vrati iz inostranstva. Zbog toga je za mene zapanjujuće da se za naučnoistraživački rad odvaja gotovo simboličan deo BDP i da se i u toj delatnosti uvode neki solidarni porezi i da se smanjuju, inače vrlo niske plate (što sam više puta oštro kritikovao). Mala je uteha da će plate u toj delatnosti u 2016. godini biti, ali vrlo skromno, povećane a realno će biti manje nego prethodnih godina, kada su i inače bile vrlo niske. Sve navedeno važi i za kadrove iz sfere obrazovanja i zdravstva.

Naravno, zaustavljanje urušavanja ljudskog kapitala podrazumeva prihvatanje i dosledno realizovanje svestrane dugoročne strategije o kojoj se, koliko znam, u najvažnijim državnim institucijama – ne razmišlja.

Zanemarena prezaduženost zemlje

Da Srbija ne bi upala u dužničko ropstvo i još težu krizu, vlada i parlament bi morali što pre da usvoje i dosledno realizuju strategiju upravljanja spoljnim i unutrašnjim dugom. U tim institucijama, Narodnoj banci Srbije, pa i stručnoj javnosti, nedopustivo mala pažnja se  poklanja vrlo visokom stepenu zaduženosti zemlje, kako po osnovu spoljnog duga tako i po osnovu unutrašnjeg duga. To je najvećim delom posledica lažne slike koja se o tom stepenu stvara preko jako precenjene vrednosti dinara u odnosu na evro i dolar i po tom ekstremno precenjenom kursu dobija se lažna slika vrednosti BDP Srbije izražene u tim valutama.

Koliko su cifre o visini BDP po tom osnovu naduvane, postaje jasnije ako se zna da je, po podacima sa kojima se operisalo 2000. i 2001. godine, bruto domaća proizvodnja Srbije u 2000. iznosila oko 10 milijardi dolara, a po Svetskom ekonomskom forumu, to je u 2014. iznosilo čak 43,9 milijardi, tj. bila je 4,39 puta veća nego 2000. godine. Koliko je ta razlika besmislena postaje jasnije ako se zna da je veličina BDP, obračunata na bazi stalnih cena, tj. po isključenju efekata inflacije, u 2014. bila samo oko 45% viša nego 2000. godine. Čak i ako uzmemo u obzir da je vrednost dolara u proseku godišnje smanjivana po stopi od 2%, ostaje ogromna razlika između realnog rasta BDP Srbije i njegove veličine u 2014. i 2015. i one koji se dobija delenjem njegove veličine u tekućim dinarima sa potcenjenom vrednošću dolara ili evra. Međutim, čak i kada se pri obračunima stepena spoljne zaduženosti koriste te naduvane veličine BDP, svi pokazatelji stepena spoljne zaduženosti poslednjih godina su krajnje nepovoljni. Odnos spoljnog duga i BDP u poslednjih šest godina u proseku je veći od 80%, on je u 2012. iznosio 86,9%, u 2013. - 80,8%, u 2014. - 78,1%, a u 2015. godini  iznosiće preko 80%.

Odnos godišnjih otplata prema BDP od 2012. iznosi 14% ili više od 14%, u 2014. godini je iznosio 14,3%, a u 2015. će vrlo verovatno iznositi 13-14%. Ili, iznos dospelih kamata po osnovu spoljnih dugova poslednjih godina prelazi 3% BDP, i vrlo je verovatno da će za tekuću godinu on biti na istom ili nešto višem nivou.

Vlada, parlament i NBS ne bi smeli da se teše činjenicom da su mnoge zemlje posle 2008. godine znatno povećale kvantitativne odnose javnog duga i BDP jer je u vrlo malom broju njih taj odnos toliko povećan kao u Srbiji, pa je ona po veličini tog pokazatelja bila sve slabije plasirana. Naime, po podacima SEF, Srbija je po tom pokazatelju za 2008. bila na 71. mestu (od 134 zemlje). Na rang listi tog Foruma iz 2014. ona je, sa njegovom veličinom od 65,8% bila na 108. mestu, a na rang listi koja je kreirana u septembru 2015. godine bila je na 111. mestu (od 140 zemalja).

Nepodnošljivi devizni dugovi

Kada se govori o odnosu javnog duga i BDP, trebalo bi imati u vidu da neke zemlje, kao što su SAD, V. Britanija a posebno Japan, imaju više ili znatno više te odnose, ali su njihovi javni dugovi u celini ili gotovo u celini u nacionalnim valutama, pa se merama fiskalne i monetarne politike oni mogu znatno lakše servisirati nego što je slučaj sa zemljama, kao što je Srbija, u čijim javnim dugovima dominiraju dugovi u stranim valutama.

Iako neke zemlje EU, kao što su Mađarska, Portugal, Italija, Slovenija i Španija, imaju veće odnose javnog duga i BDP od Srbije, one, za razliku od Srbije, kao članice Unije, mogu u slučaju problema u servisiranju tog duga, računati na veću pomoć od međunarodnih i banaka iz zemalja EU.

Vrlo ozbiljan problem servisiranja spoljnog i javnog duga Srbije je što ona ima i dalje će imati visoke spoljnotrgovinske deficite i deficite platnog bilansa i što oko 75% njenog robnog izvoza obavljaju firme u potpunom ili većinskom vlasništvu stranih kompanija, pa se vrlo malo može računati na devizni priliv ostvaren tim izvozom.

Elementarna ekonomsko-finansijska logika govori da u uslovima kada iznos kamata koje godišnje treba isplatiti stranim kreditorima prelazi statistički naduvan prirast, a pogotovu realan prirast BDP koji se dobija na bazi realnog deviznog kursa - zabrinutost mora biti mnogo veća nego što je ona danas prisutna u državnim ustanovama i ekonomskoj struci. Zabrinutost mora biti još veća ako se zna da 14 procenata godišnjeg iznosa naduvanog BDP, a realno i znatno više, čine godišnje otplate stranih kredita. Taj problem se do sada rešavao novim zaduživanjem, posebno preko, na sva zvona objavljenih, „uspešnih prodaja“ državnih zapisa (obveznica).

Ilustracije radi, navedimo da su sva sredstva informisanja početkom novembra tekuće godine objavila da je Uprava za javni dug „prodala“ sve petogodišnje obveznice denomirane u evrima ukupne vrednosti 50 miliona evra i to po godišnjoj kamatnoj stopi od 4%. U ovoj, sve prisutnijoj, praksi koristi se potpuno neadekvatan eufeminizam „prodaja“ ili „uspešna prodaja“, što predstavlja ispiranje mozga ekonomski neobrazovanom narodu. A to je vrlo nepovoljno zaduživanje, jer dug koji je praćen visokom kamatom mora biti relativno brzo vraćen, naravno sa obračunatom kamatom, tako da će ukupna suma, ako ne ide kamata na kamatu, koju treba isplatiti kroz pet godina iznositi 60 miliona, a ako se obračunava kamata i na prispelu, a ne isplaćenu kamatu – ukupna suma koja će se poveriocima isplatiti iznosi 60,8 miliona evra.

Dodajmo da je odnos godišnjih iznosa koje Srbija mora isplatiti po osnovu spoljnih kredita i izvoza robe i usluga (sa doznakama) vrlo nepovoljan, pogotovo ako se zna da oko 75% izvoza ostvaruju filijale stranih kompanija lociranih u Srbiji, a njihov stepen spoljne zaduženosti je znatno manji od onog koji ima Srbija i njena privreda. Uz sve to, trebalo bi napomenuti da preostala obaveza Srbije po osnovu stare devizne štednje iznosi 950 miliona evra. Na kraju, trebalo bi naglasiti da je država Srbija garant za celokupnu deviznu štednju u bankama i ako se nastavi propast nekih od postojećih banaka, ona mora obeštetiti devizne štediše – istina u dinarima.

Zbog svega navedenog Srbija mora što pre napustiti politiku nepodnošljive lakoće zaduživanja i prihvatiti i dosledno realizovati optimalnu politiku upravljanja spoljnim dugom. U protivnom, o nekom dugoročnom rastu i razvoju ne može biti ni govora, a ekonomska i društvena kriza će dobiti još drastičnije razmere.

Nedostatak investicija i mala štednja

Kada se razmatra mogućnost izlaska Srbije iz teške ekonomske krize, mora se imati u vidu ogroman problem koji se u narednim godinama može još i povećati – a to je nedostatak finansijskih sredstava, pogotovu kada su u pitanju investiciona sredstva. Prema poslednjem Izveštaju Svetskog ekonomskog foruma o konkurentnosti, glavna prepreka za biznis u Srbiji je nedostatak finansijskih sredstava (WEF, 2015; 314). Apsolutne i relativne veličine spoljnog i javnog duga su vrlo visoke i to bitno  ograničava mogućnost dodatnog zaduživanja čiji bi ukupan iznos prelazio godišnje obaveze po osnovu servisiranja postojećih spoljnih dugova.

Uz to, Srbija ima vrlo nisku nacionalnu stopu štednje i ona se poslednjih godina čak i smanjuje. Ponovimo da je, prema podacima Svetskog ekonomskog foruma nacionalna stopa štednje u 2014. godini iznosila samo 11,5% BDP i po tom pokazatelju Srbija je bila tek na 125. mestu od 144 zemlje (WEF, 2014; 329). Po najnovijem izveštaju tog Foruma o konkurentnosti, Srbija ima nacionalnu stopu štednje samo 9,5% i ona se po tom pokazatelju nalazi tek na 129. mestu, tj. samo je 11 zemalja uključenih u tu rang listu bilo u goroj situaciji.

Kada se govori o ukupnim investicijama u Srbiji, trebalo bi imati u vidu da je njihov odnos prema BDP vrlo nizak i da je od 2008. godine on u četiri godine bio smanjivan a da je suma investicija u 2014. godini bila za preko 20% manja nego 2008, što se moralo nepovoljno odraziti na rast privredne aktivnosti, a nepovoljne posledice tog smanjenja će se ispoljavati i u narednim godinama.

Eventualna prodaja „Telekoma“, „Energoprojekta“, Komercijalne banke, dela EPS-a, „Srbijašume“, poljoprivrednog zemljišta, banja, vodnih izvora će se, kao i do sada, proglasiti „stranim direktnim investicijama“ ali, da ponovim, za mene to nisu investicije već dezinvesticije. Te prodaje mogu privremeno omogućiti veća investiciona ulaganja, ali će u dugom roku imati znatno veće ekonomske štete od koristi i pretvoriće Srbiju u specifičnu koloniju, što bi bio nedopustiv greh prema budućim generacijama.

S obzirom na vlasničku strukturu u bankarstvu Srbije, odnosno dominaciju stranih banaka, njihovu ispoljenu pohlepu i nepoverenje stanovništva u banke, mala je verovatnoća da će štednja u dugom roku znatnije biti povećana ali, i pored toga, država, NBS i bar neke poslovne banke moraju učiniti sve što je u njihovoj moći kako bi se nacionalna stopa štednje povećala i time rešio težak problem nedostatka finansijskih sredstava.

Razvojna i izvozna banka

U 2016. godini vlada bi morala doneti odluku da Komercijalna banka ostane u većinskom vlasništvu države Srbije i njenih građana. Trebalo bi razmotriti mogućnost da se ova banka transformiše ili da se formira nova, razvojna banka. S obzirom na sadašnje i buduće vrlo teško stanje u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom, posebno kada je u pitanju izvoz robe i usluga, Srbija bi morala imati specijalizovanu banku koja bi se bavila tom materijom. Ako čak u SAD, od 30-tih godina prošlog veka, imaju Export-Import Bank, ako desetine drugih kapitalističkih zemalja ima državne banke koje se bave tom problematikom, zašto takvu banku ne bi imala i Srbija? Trebalo bi razmotriti alternativu da se Jugoslovenska banka za međunarodnu saradnju (JUBMES) transformiše u Srpsku banku za međunarodnu ekonomsku saradnju (SBMES) u kojoj bi se zaposlili ili po drugim osnovama angažovali vrhunski stručnjaci iz ove kompleksne i vrlo važne oblasti.

Gde je put za izlazak iz krize

Izlazak iz teške ekonomske krize podrazumeva što je moguće brže ublažavanje, a u dugom roku bitan napredak u prevazilaženju teške društvene krize u preko 20 segmenata društvenog života. U tom cilju, uz maksimalno angažovanje vrhunskih stručnjaka, nužno je formulisati, usvojiti i dosledno realizovati konkretne strategije.

Vrlo važan uslov za izlazak Srbije iz teške ekonomske i društvene krize – jeste što brže i što potpunije napuštanje prakse negativne selekcije kadrova na svim nivoima, a pogotovu kada su u pitanju Ministarstvo za privredu, Ministarstvo za finansije, Ministarstvo za poljoprivredu, pa i Narodna banka Srbije. Da podsetim da je nobelovac Kenet Erou 80-tih godina prošlog veka vrlo ubedljivo dokazivao da je za visok rast i razvoj privrede u celini, pa i svake firme – bitno poverenje u rukovodstvo i u ono što ono predlaže i sprovodi.

Iako znam da će mnogi reći da je besmisleno i naivno, ali s obzirom na visoku verovatnoću da će premijer Aleksandar Vučić duže ostati dominantna politička ličnost u Srbiji, preporučio bi mu da odmah odustane od daljeg angažovanja stranih, bivših, isluženih funkcionera, a posebno zločinca i hohštaplera[14] Tonija Blera koji je bez ikakvog osnova i bez odluke Saveta bezbednosti bitno uticao na sprovođenje vazdušne agresije na Srbiju, što je imalo ekstremno teške socijalne, ekonomske, psihološke, ekološke i druge posledice. Takođe bi preporučio da se za investicione savetnike više ne angažuju kontroverzne strane firme, kao što je „Lazard“.

Iako znam da je premijer Vučić veoma zauzet, ipak bih apelovao da nađe vremena i pročita najvažnije radove nobelovca DŽ. Štiglica, P. Krugmana, I.E. Ostrož-ove, kao i D. Harvija i N. Čomskog. Takođe bi mu preporučio da pročita neke od referata koji su pod okriljem SANU objavljeni u zborniku Moguće strategije razvoja Srbije, kao i u tri zbornika radova sa savetovanja koje je organizovala Akademija ekonomskih nauka. Na kraju, apelovao bih da on, ali i drugi članovi vlade prouče sadržaj studije koju su, pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija napisali vrhunski stručnjaci iz 18 zemalja, kao i sadržaj tzv. Seulskog konsenzusa. Verujem da bi, nakon tih proučavanja, premijer shvatio da za Srbiju neoliberalizam nije najbolja opcija i da ekonomske mere po receptima MMF ne mogu Srbiju izvući iz teške ekonomske i društvene krize.

Ovde ću samo podsetiti da je Generalna skupština UN krajem novembra 2008. godine osnovala Komisiju od 20 vrhunskih nezavisnih ekonomista iz 18 zemalja, a među njima su bili dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju Mihael Spens (Michal Spens) i Robert Solou (Robert Solow). Njihov zadatak je bio da izuče iskustva ekonomski najuspešnijih zemalja i da zemljama u razvoju preporuče optimalnu, dugoročno održivu strategiju privrednog razvoja. Nakon gotovo dvogodišnjeg istraživanja, ovi stručnjaci su utvrdili da je samo 13 zemalja ostvarilo vrlo visoke prosečne stope rasta od čak 7% u periodu 1955-2005. godina. Osnovni zaključak ove Komisije je bio da nije postojao jedinstven model, ili recept koji je bio primenjivan u ovim zemljama. Ipak, ono što je bilo zajedničko za tih 13 zemalja – jeste postojanje sposobnih, aktivnih i pragmatičnih vlada koje su imale odlučujuću ulogu u razvoju privrede. I, važno naglasiti, da su se ovi stručnjaci Ujedinjenih nacija u svom izveštaju distancirali od do tada vladajuće ideologije neoliberalizma i da oni ističu da te najuspešnije zemlje u sprovođenju razvojne politike nisu bile naklonjene slobodnom tržištu (UN, 2010).

Verujem da će biti od koristi da samo podsetim da je u novembru 2010. godine u Seulu održan Samit lidera 19 zemalja sa najjačim privredama i na njemu je usvojen dokument „Seulski konsenzus“ u kome je izneta nova koncepcija razvoja svetske privrede i društvenog progresa. Tim sporazumom su de facto znatno devalvirani Vašingtonski konsenzus i religija - odnosno ideologija neoliberalizma kojima je do tada glorifikovano slobodno tržište, pa često i silom nametano gotovo svim zemljama, bez obzira na ogromne razlike koje su postojale među njima. I nakon njegovog usvajanja, u poznatom The Fincial Times-u je bilo napisano da je Vašingtonski sporazum mrtav, da je tim dokumentom zakucan još jedan ekser u kovčeg mrtvog Vašingtonskog konsenzusa.

Bitno je naglasiti da, za razliku od Vašingtonskog konsenzusa koji je insistirao na potpunom povlačenju države iz privredne aktivnosti – u ovom dokumentu se predviđa značajan nivo državnog intervencionizma. Takođe je bitno da Seulski konsenzus naglašava da ne postoji univerzalna formula za uspeh u privrednom rastu i razvoju i da bi svaka zemlja morala da razradi i sprovodi dugoročnu strategiju razvoja u skladu sa sopstvenim specifičnostima (detaljnije J. Dušanić, 2013).

Da budem neskroman, od 2006. godine zagovaram da bi Srbija morala kreirati i dosledno realizovati originalni privredni i društveni sistem, ali je to nipodaštavano, jer su ekstremni neoliberali bili protivnici bilo kakvog „društvenog inženjeringa“ a bili su čvrsto povezani sa nesposobnim političarima i po raznim drugim osnovama bili privilegovani, pa su uticali na forsiranje neoliberalizma u Srbiji, što je imalo za posledicu ostajanje privrede u dubokoj depresiji.

Nažalost, to moje zagovaranje bio je glas vapijućeg u pustinji. Ako dominantna politička ličnost u Srbiji premijer Aleksandar Vučić i dalje smatra da je neoliberalizam najbolja opcija, ako veruje da je sporazum sa MMF vrlo koristan i da njegove „sugestije“ obezbeđuju održiv, dugoročan rast i razvoj i ako smatra da će Srbija brzo postati punopravni član EU i da u skladu sa svim tim treba maksimalno prilagoditi privredni sistem i mere ekonomske politike, moje ponavljanje navedene generalne preporuke ostaće i dalje glas vapijućeg u pustinji.

Pošto živim ubeđenju (istina, nejakom) da on nije tvrdi dogmata i da će nakon čitanja preporučene literature prekinuti savetničku saradnju sa problematičnim licima, kao što su Toni Bler ili Lazar Krstić, i angažovati korisnije, domaće savetnike, ponavljam preporuku koja glasi:

Vlada i predsednik Srbije, uz maksimalnu svesrdnu podršku, morali bi pod hitno, poveriti Srpskoj akademiji nauka i umetnosti zadatak da okupi istinsku naučnu elitu iz svih oblasti koja bi formulisala viziju budućeg privrednog i društvenog sistema da bi, nakon svestranog razmatranja, u parlamentu ta vizija bila usvojena i kasnije, kroz konkretne dugoročne strategije, dosledno realizovala. Bez toga, po mom ubeđenju, Srbija će se naći u statusu nove kolonije koja će biti u dužničkom ropstvu i u kojoj će živeti sve manji broj stanovnika, koji će u proseku bivati sve stariji, dok će sve manji broj mlađeg stanovništva imati status robovske, jeftine radne snage. I to bi bio nedopustiv greh prema sadašnjim mlađim i budućim generacijama.