GMO-prednosti i nedostaci

Sa pritiscima Svetske trgovinske organizacije i približavanjem EU sve je izvesnije da će se u Srbiji menjati zakon o genetski modifikovanim organizmima, koji zabranjuje uzgoj i promet genetski modifikovane hrane. Ova tema, uvek kontroverzna i u Srbiji, i u svetu izaziva oprečne stavove, nepoverenje i nedoumice.

Na tribini „GMO – prednosti i nedostaci?“ održanoj prošle nedelje u Domu omladine, profesori Kosana Konstantinov iz Instituta za kukuruz i Ljubiša Topisirović iz Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo pokušali su da odgovore na neka pitanja i otklone dileme prisutnih.

Pomisao da su presudni komercijalni interesi proizvođača lekova izaziva užasavanje

Genetski inženjering i lekovi

Prema rečima profesora Topisirovića, genetski materijal svih živih bića na Zemlji, od bakterije do čoveka ima isti gradivni materijal. Prvi put je gen jednog organizma ubačen u DNK drugog organizma (radi se o bakterijama) 1973. godine u SAD od strane Bojera i Koena. Topisirović genetsku modifikaciju definiše kao ubacivanje gena iz jednog organizma u drugi organizam, u procesu koji ne može da se desi u prirodi.

Već 1978. godine ubačen je gen za ljudski insulin u bakteriju kako bi se povećala proizvodnja. Do tada se insulin dobijao iz pankreasa svinje ili goveda, ali vremenom je dijabetes postao sve više i oboljenje mladih pa je bila neophodna veća proizvodnja insulina.

Topisirović ističe da je genetski modifikovana hrana tek manje značajan deo genetskog inženjerstva, dok budućnost medicine i proizvodnje lekova leži u gentskom inženjerstvu.

„Kod nas se stalno govori o genetski modifikovanoj hrani, ali niko ne razmišlja o lekovima. Genetski inženjering je velika prednost za proizvodnju lekova. Danas je jedna trećina lekova za srce, za jetru i ostalih lekova štetna za zdravlje ljudi. Na primer, tržište lekova za visok pritisak iznosi 4,5 milijarde dolara. Pitanje je da li bi farmaceuti dozvolili proizvodnju GM bakterije od koje bi mogao da se pravi jogurt i da se njegovim pijenjem reguliše pritisak. Ili proizvodnja vakcine protiv virusa hepatitisa B. Zamislite da se u bananu unaci antigen za ovaj virus i da se dok jedete bananu vakcinišete protiv Hepatitisa B. Naravno postavlja se pitanje da li ti novi proizvodi imaju sporedne negativne efekte po čoveka, po životinje i po životnu okolinu?“, objašnjava Topisirović, dodajući da se u medicini sve više ide na personalno lečenje raka tako što se genetskim inženjeringom proizvodi ćelija koja identifikuje i ubija određene ćelije raka.

Teško ugrađivanje gena kod biljaka

Sa stanovišta proizvodnje hrane, profesorka Konstantinov iz Instituta za kukuruz smatra da će se moderna poljoprivreda sresti sa brojnim izazovima u proizvodnji hrane i sa bacanjem ogromnih količina hrane, istovremeno dok pola planete gladuje. Na primer procenjuje se da se godišnje 1,3 milijarde tona hrane pretvori u otpad, a time bi se moglo nahraniti 870 miliona ljudi.

„Dolazi do smanjenja genetskih različitosti koja je osnova za opstanak i biotehnologija bi mogla biti jedno od rešenja. Međutim, nijedan proces se ne može veštački uraditi ako to sama priroda ne dozvoli. Priroda uvek ima odgovor na bilo šta što čovek uradi. Sve što postoji u prirodi stvoreno je prirodnim putem i svi organizmi bi trebalo da su vlasništvo cele humane populacije, ali čovek se umešao“, napominje Konstantinov. Na primer, predak kukuruza, koji je najizučavanija biljka, je teosinta koja je imala mnogo manja zrna i u čijem cvetu su se nalazili istovremeno i muški i ženski organi. Indijanci su odabirali najbolja i najkrupnija zrna za seme i stalno dobijali biljke sa sve većim zrnima. Takozvanom seksualnom revolucijom kod kukuruza razdvojen je ženski i muški pol kod kukuruza. Indijanci su onda odabirali najbolje primerke od oba i tako se umešali u prirodne procese.

Prvi eksperimenti na biljkama rađeni su na duvanu 1983. godine, a 1986. godine rađeni su ogledi u polju sa duvanom otpornim na herbicide. Duvan otporan na viruse je proizveden 1991. godine, a 1994. godine je napravljen paradajz sa genom koji omogućava da se odloži vreme sazrevanja i da duže traje na policama. Kako ističe Konstatinov, taj paradajz je prodavan za jedan dolar po kilogramu dok je nemodifikovani prodavan za 10 dolara po kilogramu.

„Biotehnološke kompanije su apsorbovale sve male firme koje su se bavile istraživanjem. U našem Institutu za kukuruz smo 1988. godine objavili rezultate o genetski modifikovanom kukuruzu. Ubrzo je usvojen zakon kojim je zabranjeno eksperimentisanje i uzgoj genetski modifikovanih organizama kod nas i mislim da je to dobro. Mogu reći da je kod biljaka teško uraditi ciljano ugrađivanje gena tačno na mesto koje se želi. Još 1934. godine Barbara Meklintok je otkrila inverziju gena, odnosno da neki mobilni elementi menjaju mesta i tako menjaju osobine i funkcije biljke“, ističe profesorka Konstantinov.

Ona je objasnila i da kod genetski modifikovanih biljaka samo u prvoj generaciji se ističu njihove osobine, kao što je veliki prinos. Već u drugoj generacije ova svojstva nisu ista kao kod kontrolisanog ukrštanja dve linije roditelja. Takođe, prema njenim rečima, u nekim biljkama bio je ugrađen tzv. „terminator gen“ koji je onemogućavao da se rod te biljke koristi kao seme u narednoj setvi. Ovo su biotehnološke kompanije uradile da bi naterale farmere da svake godine od njih kupuju novo seme.

Kako prepoznati hranu bez genetskih intervencija

Strategija velikih kompanija

„Velike kompanije su pokupovale sve institute i firme koje su radile selekciju biljaka i patentirali genotipe. Onda su sa kupovinom semena uslovljavali farmere da moraju da kupe i određena zaštitna sredstva i određena mineralna đubriva i to je danas veliki problem“, napomenula je ona, dodajući da danas ne postoji sojino brašno koje nije od transgene soje, a mi onda jedemo meso životinja koje su se hranile stočnom hranom napravljenom od tog brašna.

Profesor Topisirović je podsetio na neuspele slučajeve modifikacije krompira. Tako su 1983. godine Englezi ubacili u krompir gen za otpornost od krompirove zlatice, ali se ispostavilo da ne može da se koristi za seme. U drugom slučaju iz SAD je poslata ogromna količina krompira sa genom za otpornost na insekte u jednu afričku državu. Međutim, isporučeni krompir je oslobodio toksin koji je izazivao koleru od koje je stradala vojska te zemlje. Tako da se genetski modifikovani krompir više ne koristi.

„U inostranstvu u prodavnicama postoje police sa GM i ne-GM hranom i to je stvar ličnog izbora. Ja lično ako moram da biram hranu sa aditivima ili genetski modifikovanu biram ovu drugu. Ne kažem da nije štetno, jer ne znam. Mora da prođe vreme da se vidi efekat“, istakao je Topisirović dodajući da postoji opasnost da se, recimo, geni iz genetski modifikovane hrane pomešaju sa bakterijama u našim crevima. Treba reći da je naš organizam sastavljen od 10¹³ ćelija, a domaćin je čak 10¹⁴ bakterija.

Takođe se postavlja pitanje i zloupotrebe koja je moguća što je etičko pitanje.

„Mogućnost zloupotrebe postoji, ali su i potencijali ogromni“, smatra Topisirović.