Evropa između geopolitičke i gasne krize

Energetski ratovi vode se i na starom kontinentu. Doduše, ne za konkretni energent već za tranzitne koridore. Za sada se vode na diplomatskom nivou ali, i laicima je jasno da je reč o novom preispitivanju snaga istoka i zapada. Zapad su, naravno, SAD i Evropska unija a istok Rusija. Amerikanci sve glasnije prete Kremlju zbog situacije i Ukrajini i pripajanja Krima, istovremeno pokušavajući da Briselu diktiraju poteze - i ka Kijevu i ka Moskvi. Lideri zapadnoevropskih zemalja, čiji predstavnici u Brisleu prema Rusiji zbog pripajanja Krima treniraju strogoću svesni su, međutim, da po pitanju Ukrajine u ovoj partiji šaha ključnu figure – gas- ima ruski predsednik Vladimir Putin.

Ruski gas je ono bez čega Evropa (za) sada ne može. Pokazalo se to i u prethodne dve gasne krize, 2006. i 2009. godine, kada su mnogi u evropskim zemljama cvokotali zato što je Ukrajina stopirala tranzit ruskog gasa kroz gasovode kojima ovaj energent stiže do zapadnoevropskih potrošača.

Evropa iz Rusije uvozi 25 do 30 odsto gasa. Trenutno oko 40 odsto ruskog izvoza gasa u Evropu teče teritorijom Ukrajine, dok se ostatak šalje u Nemačku preko gasovoda Severni tok, ispod Baltičkog mora, i preko gasovoda Jamal-Evropa kroz Belorusiju i Poljsku.

Uoči ovog vikenda ruski predsednik Vladimir Putin je u pismu šefovima država koje uvoze ruski gas preko Ukrajine poručio da je Gazprom (zbog toga što Ukrajina za gas duguje oko 2,2 milijarde dolara) primoran da pređe na avansno naplaćivanje isporuka gasa i da će u slučaju daljeg kršenja uslova plaćanja u potpunosti ili delimično prekinuti isporuku gasa Ukrajini.

Iako je Putin potom pojasnio da će ventili za gas biti zatvoreni samo za ukrajinske, a ne i za evropske kupce, evropskim zvaničnicima nije svejedno.

"Mi garantujemo našim evropskim klijentima ispunjavanje svih naših obaveza. Ali, ne možemo garantovati tranzit preko ukrajinske teritorije. To pitanje nije za nas,” rekao je Putin, ističući da pitanje tranzita kroz Ukrajinu zavisi od Kijeva.

Na Putinovo pismo, takođe pismom, upućenim svim evropskim čelnicima, odgovorio je predsednik Evropske komisije Hoze Manuel Barozo, koji konstatuje: “Pismo koje je nekima od nas poslao ruski predsednik ozbiljan je problem za energetsku sigurnost Evrope.”

Barzo u tom pismu (od 11. aprila) predlaže da se u ponedjeljak o tome razgovara na susretu ministara spoljnih poslova. Šefovi diplomatija zemalja EU na svom sastanku u ponedeljak treba da odobre oko milijardu evra pomoći za Ukrajinu.

I nemačka kancelarka Angela Merkel je pozvala Evropu na zajednički stav po pitanju ruskih energenata i zatražila da to bude jedna od tema na samitu u Ženevi 17. aprila, gde će se sastati šefovi diplomatije Rusije i Amerike, kao i Ukrajine sa visokom predstavnicom EU za spoljnu politiku Ketrin Eštin.

"Mi želimo da budemo dobre mušterije i želimo da možemo da se oslonimo na ruske isporuke gasa", rekla je Merkelova u Atini, posle susreta sa grčkim šefom vlade Andonisom Samarasom.

Ova nemačka opreznost ne čudi jer, Nemačka iz Rusije uvozi 36 odsto potrebnih količina nafte i 35 odsto gasa (potroše 99 milijardi kubnih metara gasa godišnje). Nemački stručnjaci ukazuju da je u drugim zemljama EU zavisnost od ruskog gasa mnogo veća. Poljska, Finska, Bugarska i Slovačka skoro u potpunosti zavisne od ruskog gasa.

Evropa, inače, najviše gasa sada kupuje od Rusije – četvrtinu, a prema nekim izvorima čak trećinu potrebnih količina. Ostali prodavca gasa Evropi su Norveška, Alžir, Holandija i Katar. Zanimljivo je da su prošle godine samo dva snabdevača Evrope povećala svoje isporuke gasa: Rusija i Holandija.

Iz Gasproma ističu da su 2013. godine izvezli 161, 5 milijardi kubnih metara gasa (tokom 2012. Isporučeno je 138, 8 milijardi kubnih metara). Pri tome, ruski gas je prošle godine za evropske kupce, u proseku, pojeftinio za 5,5 odsto (prosečna cena je bila 380 dolara za 1.000 kubnih metara). Holandija je, međutim, objavila da će u budućnosti smanjiti isporuke gasa za 20 odsto, jer će korisiti oslabljena stara nalazišta, da bi sačuvala više gasa za svoje potrebe.

Norveška, takođe, ne najavljuje povećanje izvoza, a Alžir (gde raste unutrašnja potrošnja gasa) i Katar najavljuju povećanje izvoza gasa u Kinu, Koreju i Japan.

Na početku ukrajinske gasne krize lansirana je priča o tome da bi se ruski gas mogao nadomestiti američkim gasom iz škriljaca. Ali, da bi taj gas mogao biti dopremljen potrebno je izgraditi luke i LNG terminale, a potrebna je i flota koja bi vozila tako velike količine gasa preko okeana.

Dakle, teško da je američki gas realna alternativa ruskom, bar ne brzo, do naredne grejne sezone, na primer. Zato se Evropljani, ipak, uzdaju u ruski gas. Nemački mediji podsećaju da ni u najgore vreme "hladnog rata" Rusija nije obustavljala isporuke gasa i nafte Nemačkoj.

Nemački mediji najavljuju i da će i komesar za energetiku EU Ginter Etinger razgovarati sa ministrima za energetiku Rusije i Ukrajine. Etinger je izjavio (u petak) da radi na iznalaženju rešenja problema: kako da se Ukrajini pomogne da plati račune za ruski gas.

"Pripremamo rešenje u sklopu paketa pomoći što ga Ukrajini daju Međunarodni monetarni fond, Evropska unija i Svetska banka," objasnio je Etinger.

Rešenje za to kako da i dalje otpremaju što više gasa Evropi traže i Rusi. To im je, uostalom, i bio motiv za izgradnju gasovoda Južni tok, projekta u kome su ruskom Gaspromu (50 odsto) partneri italijanski Eni (20 odsto), francuski EDF i nemački Vinteršal (sa po 15 odsto).

Iz Rusije ovih dana stižu najave da to što je poluostrvo Krim pripojeno Rusiji omogućava jeftiniju izgradnju gasovoda Južni tok. Sergej Tihanov za ruski portal Ekspert piše da bi “pripajanje Krima Rusiji moglo značajno da unapredi parametre projekta Južni tok. Pojavila se, naime, mogućnost alternativne maršrute koja vodi preko teritorije poluostrva, što bi prepolovilo troškove izgradnje crnomorske deonice”

Podsećajući da je projekat gasovoda Južni tok žestoko kritikovan zbog sporne ekonomske efikasnosti Tihanov tvrdi da bi prelazak dela Južnog toka preko Krima smanjio, gotovo na polovinu, sadašnju cenu izgradnje crnomorskog dela gasovoda.

Troškovi izgradnje Južnog toka podmorskom trasom od Anape u Rusiji do Varne u Bugarskoj pa dalje kopnom kroz ovu zemlju, Srbiju, Mađarsku i Sloveniju do Italije (Travizo) procenjeni su na 16 milijardi evra. Uz to, projekat je tehnološki veoma složen i nosi brojne ekološke rizike, koji nastaju zbog postavljanja cevovoda na velikoj dubini (do 2,5 km, što je svetski rekord u ovoj oblasti).

Tihanov podseća da je, nakon što su 2011. sprovedena najvažnija ekološka ispitivanja, pripremljena projektna dokumentacija i potpisani prvi investicioni sporazumi sa zemljama kroz koje prolazi Južni tok, dakle, pošto je postalo jasno da je Moskva donela čvrstu odluku da ovaj gasovod bude izgrađen, vlada Ukrajine predložila da gasovod pređe preko teritorije Krima i dalje preko plićeg severnog dela Crnog mora, što bi budžet smanjilo dva i po puta.

Gasprom je ovu varijantu tada odbacio, jer ona nije rešavala osnovni zadatak Južnog toka – eliminisanje rizika koji Ukrajina nosi kao tranzitna zemlja.

“Danas, međutim, kada je Krim u sastavu Rusije, o tranzitnim rizicima više ne može biti reči,” piše Tihanov navodeći da prosečna dubina na kojoj će, prema postojećem projektu biti postavljen gasovod (u zoni otvorenog mora) iznosi 1,7 km, a maksimalna dubina je 2,25 km. Crnomorska deonica je duga 957 km. Iz projektne dokumentacije koja je dostupna javnosti poznato je da se budžet izgradnje sastoji iz dva dela: kopneni deo košta pet milijardi evra za 1.700 km, a crnomorski deo 11 milijardi evra za 957 km.

Revidirana maršruta skraćuje dužina morske deonice na samo 484 km, s tim što bi cevi bile položene na prosečnoj dubini na ovom delu Crnog mora koja je 1,6 puta manja (1,05 km), dok maksimalna dubina iznosi 1,44 km umesto 2,25 km. Prema procenama evropskih stručnjaka, alternativna crnomorska maršruta bi koštala 3,6 milijardi evra. Dodajmo oko 420 km deonice preko samog Krima (još oko 1,2 milijarde evra). Ukupni troškovi „krimske“ varijante pomorske deonice iznosili bi tako 4,8 milijardi evra, što gotovo na polovinu smanjuje sadašnju cenu izgradnje ovog dela gasovoda.

Za sada Gasprom zvanično ne potvrđuje da bi moglo doći do korekcije maršrute. Tihanov navodi da je Pres-služba Gasproma saopštila: „Gasprom ne razmatra mogućnost izmene trase Južnog toka. Južni tok je, pre svega, gasovod namenjen izvozu. Njegova izgradnja se realizuje zajedno sa stranim partnerima koji, takođe, finansiraju deo projekta. Izmena konfiguracije za sobom povlači neophodnost da se ponovo usaglase uslovi učešća partnera u projektu i može dovesti do zaostatka u pogledu tempa njegove realizacije. Postavljeni rokovi početka eksploatacije gasovoda ne ostavljaju prostor za sprovođenje novog niza istraživanja. Danas je već u punom jeku izgradnja novih cevovoda i kompresorskih stanica na teritoriji Ruske Federacije, potpisani su ugovori o postavljanju prve dve deonice gasovoda. Potpisan je sporazum o izgradnji prvog dela crnomorske deonice, koja će početi već 2014. godine.“

Moguću izmenu trase zvanično su demantovali i iz kompanija Vinteršal.

„Ulazak Krima u sastav Rusije neće uticati na maršrutu gasovoda Južni tok,” izjavio je član upravnog odbora ove kompanije Mario Meren.

Konstatujući da bi zapadni partneri Gasproma rado prihvatili mogućnost da rok kada će se njihova investicija isplatiti bude što kraći i da se smanje troškovi koji se obračunavaju proporcionalno Tihanov komentariše da je druga stvar što im u ovom trenutku to ne bi dozvolila njihova politička elita i da bi bilo neobično da se u situaciji zaoštrenih odnosa između Rusije i Zapada, povodom Krima, čuju drugačije izjave.

Tihanov, takođe, navodi da izvor iz Gasproma, koji, pod uslovom da ostane anoniman, kaže da je projektovanje maršrute Južnog toka preko Krima već u toku ali da se, za sada, ne odvija javno: „Treba sačekati da se situacija oko Ukrajine slegne, da se složi u istorijskim analima i u glavama zapadne političke elite, kao što se dogodilo sa gruzijskim incidentom 2008. godine, kada su odnosi bili zamrznuti nekoliko meseci. Prvu deonicu ćemo, ipak, realizovati prema staroj maršruti, jer je već sklopljen obavezujući ugovor, Holanđani su započeli svoj deo posla i na jesen će početi postavljanje cevovoda po morskom dnu. Međutim, najverovatnije će preostale tri deonice proći po optimalnoj maršruti, koja uzima u obzir novonastalu političku situaciju.“

Vodeći analitičar Fonda za nacionalnu energetsku bezbednost Igor Juškov, takođe, smatra da je korekcija maršrute Južnog toka moguća, počev od druge deonice, i da je odlaganje, bez obzira na očiglednu isplativost takvog poteza, pre svega vezano za geopolitičke rizike na liniji Rusija-Zapad.

“Troškovi delimičnog ponovnog projektovanja i ponovnog sklapanja ugovora usled izmene crnomorske deonice gasovoda su jednostavno zanemarljivi u poređenju sa ekonomskom isplativošću koju takav potez donosi,” smatra Juškov.

U situaciji kada Evropa bez ruskog gasa ne može za očekivati je da će diplomate sesti i dogovoriti se kako dalje. Recept bi mogla biti Nemačka, koja je sa Rusima već izgradila gasovod Severni tok. A brz dogovor bi prijao i Ukrajini, koja najviše trpi zbog tuđih geopolitičkih apetita.