SAD vodi politiku na benzinskim pumpama

Brojevi na cenovnim semaforima benzinskih pumpi u Americi menjaju se naviše već 23 uzastopna dana. Ne dramatično doduše – benzin dnevno poskupljuje za po nekoliko centi – ali postojano.

Galon (3,785 litara), ovdašnja jedinica mere, u proseku je u petak koštao 3,74 dolara, što, kad se preračuna, znači da je litar standardnog bezolovnog benzina bio oko 80 dinara. Mnogo povoljnije nego u Evropi (a s obzirom na prosek ovdašnjih plata, daleko jeftinije nego kod nas), ali Amerikancima, naviklim da im ono što sipaju u svoje rezervoare ne bude značajan trošak, i to je previše.

Samo pre mesec dana galon je koštao 3,45 dolara. Reč je inače o proseku – ovde je teško naći dve pumpe sa istom cenom, pa makar bile i jedna pored druge. U Kaliforniji, na Aljasci i na Havajima već plaćaju više od četiri dolara. Sa druge strane, malobrojni Amerikanci koji žive u državi Vajoming (njih samo 600.000 na prostoru tri puta većem od Srbije) toče za samo 3,18 dolara.

Benzinski semafori u SAD

Pošto se politika ovde uglavnom ne bavi apstraktnim, nego sasvim konkretnim pitanjima, a pogotovo onima koji se tiču džepa običnog čoveka, poslednjih dana je njen predmet postala i situacija ne benzinskim pumpama.

U zahuktaloj predizbornoj kampanji, iako su izbori tek početkom novembra, republikanski pretendenti za predsedničku nominaciju za poskupljenje benzina optužuju Baraka Obamu i njegovu energetsku politiku.

Po Riku Santorumu, koji nastoji da ulogu republikanskog favorita već u utorak preotme od Mita Romnija, gorivo je sve skuplje „zbog predsednikove loše spoljne politike, zbog njegovog lošeg upravljanja krizom u Persijskom zalivu i njegovog odnosa prema našim prijateljima u Izraelu”. Zbog svega toga, kaže, neki ljudi u Čikagu sa kojima je razgovarao, „očekuju da će galon uskoro koštati pet dolara”.

Njut Gingrič na svojim skupovima grmi da je „pravo američkog naroda da zahteva da galon benzina ne bude skuplji od dva i po dolara”.

Mit Romni poručuje da sadašnjem predsedniku „treba olupati glavu o njegovu energetsku politiku”.

Nijedan republikanac međutim ne pominje da je sadašnji prosek cene benzinskog galona niži nego u završnim mesecima Bušove vlade.

Obama ne propušta da uzvrati. U govoru koji je u četvrtak održao u Nju Hempširu, naglasio je da je domaća proizvodnja nafte i gasa najveća od 2003. godine. Izneo je i da Amerika ima više naftnih bušotina nego ostatak sveta zajedno, a da je uvoz nafte prvi put manji od polovine domaćih potreba.

„Ili ste na strani naftnih kompanija ili na strani naroda”, poručio je Kongresu, ponovivši svoj stari zahtev da se ukinu subvencije od četiri milijarde dolara koje vlada sada po zakonu obezbeđuju naftnim kompanijama. „One profitiraju kad god ste na benzinskoj pumpi”, kaže Obama.

Pošto je ipak morao da objasni stalna poskupljenja na tim pumpama, pored onog uobičajenog i razložnog argumenta – da je u februaru svetska nafta poskupela za 10 odsto – kao uzrok poremećaja naveo je i Kinu i Indiju, gde ljudi kupuju sve više automobila, što povećava globalnu potražnju za gorivom.

„Samo u poslednjih pet godina broj automobila u Kini je utrostručen, tamo je u 2010. na drumove izašlo 10 miliona novih automobila kojima je potrebno dosta benzina.”

Dve trećine Amerikanaca su ne tako davno za skup benzin (čija je cena rekordno visoka bila u julu 2008 – 4,11 dolara za galon) krivili Džordža Buša i dva rata koja je poveo na Bliskom istoku (Irak i Avganistan). Tekuće ankete međutim pokazuju da kao krivca za stanje na pumpama Obamu sada optužuje tek svaki peti sugrađanin.

Cene benzina inače rastu „kad im vreme nije”: zima je ovde tradicionalno godišnje doba kada je gorivo jeftinije, jer se manje vozi, dok je leti, kada počne sezona putovanja, skuplje. U februaru je potrošnja bila za 6,7 odsto manja nego u januaru, ali su cena na pumpama ipak stalno rasle.

Nensi Pelozi, istaknuta članica Demokratske partije i nekadašnja predsednica Predstavničkog doma, za to ima objašnjenje: za sadašnju situaciju na pumpama krivi su „republikanci koji štite špekulante sa Volstrita”.

Ekonomisti međutim smatraju da je na sceni splet nepovoljnih okolnosti, od povećane globalne potražnje nafte, pa do toga da mnoge zemlje stvaraju rezerve u očekivanju loših vesti iz Persijskog zaliva (eventualni napad Izraela na iranska nuklearna postrojenja).

Obama je za prilike na benzinskim pumpama kriv isto toliko koliko je i gradonačelnik Njujorka bio zaslužan za napad Al Kaide na Svetski trgovinski centar, izjavio je u nedavnoj TV debati jedan TV analitičar.

Obamu je branio i uticajni konzervativni kolumnista Džordž Vil, koji je Gingriču cinično poručio da bi, sem benzina od dva i po dolara za galon, trebalo da zahteva i da na drveću rastu morski plodovi – jer su to podjednake ekonomske besmislice.

Benzinska zbrka Amerikance ipak nije sprečila da u februaru kupe mnogo više – čak 16 odsto – automobila nego u januaru. Ako se ovaj tempo nastavi, procenjuju eksperti, ove godine bi na Američkim drumovima moglo da bude 14 miliona novih vozila, što bi značilo povratak na stanje koje je bilo pre velike ekonomske krize 2008.

Najveći skok prodaje ostvario je „Krajsler”, kojim danas upravlja „Fijat” – u februaru je prodao 40 odsto više nego u januaru. Sledi „Ford” sa porastom od 14 odsto, a najlošije je prošao „Dženeral motors” sa samo jedan odsto.

Veći automobilski promet, uprkos skupljem benzinu, dobra je vest za Obamu: to što se više kupuje najkonkretniji je dokaz optimizma Amerikanaca da se ekonomija oporavlja, što predsednik može da knjiži na svoj račun.