Ko štiti vozače u Nemačkoj?

Odlazak na benzinsku pumpu je ovih dana u Nemačkoj postala vežba za čuvanje duhovne mirnoće: u samo nekoliko dana ovog februara je cena sa 1,53 evra (koliko je koštalo još 31. januara) odletela sve do 1,64 evra. A tu je pak reč o takozvanom "biološkom" superu, sa 10 % etanola koji ne mogu da troše svi automobili. "Normalan" super je još skuplji i za litru treba platiti već 1,67 evra.

Naftni koncerni upozoravaju da je to rezultat mnogih faktora - i da bi cena u narednim danima mogla biti još veća. Ne treba zaboraviti nedavni talas hladnoće, tu je i napeto stanje na Bliskom istoku i odluka Irana da obustavi isporuku nafte nekim evropskim zemljama. Sve u svemu, svetska cena nafte je prvi put nakon aprila 2011. opet probila granicu od 124 dolara za barel (za kvalitetnu naftu sorte Brent sa Severnog mora).

Kako verovati milijarderima?

Doduše, 2008. je cena nafte skočila sve do 144 dolara za barel, ali ovaj put potrošači u Evropi imaju još jedan problem: vrednost evra. Jer, pre četiri godine se za evro još dobijalo dolar i 57 centi, danas je kurs jedva dolar i 33 američka centa za jedan evro. Ukratko, naftni koncerni odgovaraju da vozači i u Nemačkoj moraju da se naviknu da dublje posežu u novčanik ako žele da svoje automobile napune gorivom.

Ali vozači već odavno ne veruju naftnim koncernima. Konačno, gotovo svi koncerni su prošlu godinu završili s rekordnim dobicima koji se mere u milijardama (ExxonMobil: 31,2 milijarde evra, Shell: 23,3 milijarde evra, BP: 18,2 milijarde evra...). I predsednik nemačke kancelarije za nadzor tržišne konkurencije (Bundeskartelamt), Andreas Mundt se požalio da "nemačkim tržištem zajedno vlada pet velikih naftnih koncerna koji se međusobno jedva još bore za mušterije. U takvom oligopolu su ti koncerni u stanju da baš svako povećanje cena u veleprodaji odmah svale na potrošače."

Nije šija, nego je vrat

Ali onda je i glavni nemački čuvar slobodnog tržišta pokušao građanima da objasni nešto, što sigurno nema veze sa slobodnim tržištem. Tim "oligarsima" na tržištu Nemačke - koncernima Aral/BP, Shell, ExxonMobil (Esso), Total i ConocoPhillips (Jet) - se "ne može dokazati dogovaranje cena." Ali: i Mundt upozorava da je njegovoj kancelariji već odavno upalo u oči da kada jedan koncern podigne cenu, smesta je dižu i svi ostali: "U 90 % slučajeva su to benzinske pumpe Arala ili Šela koje prve podignu cenu. Drugi onda podižu cenu nakon tri sata, a pet sati kasnije podignu i ostali." Ukratko: kada bi se koncerni dogovarali unapred, to bi se oštro kaznilo. Ali ako svi složno udaraju po džepovima vozača, protiv toga nema nikakvog zakona niti smernica Evropske unije - i mogu to činiti koliko im je volja.

Vozači i autoklubovi poput ADAC-a jedva mogu da razumeju tu logiku i ko se onda uopšte štiti u tom slavnom "slobodnom tržišnom nadmetanju". Uopšte, cena goriva jedva da ima veze sa tržišnom logikom, a to se vidi već i po činjenici da uopšte nije svejedno u kom gradu u Nemačkoj kupujete benzin. ADAC redovno objavljuje popise, gde je u Nemačkoj najjeftinije napuniti rezervoar goriva automobila, a gde najskuplje. Možda bi se moglo očekivati da je najskuplje gorivo u bogatom Minhenu ili Hamburgu - gradu sa najvećim broj milionera po broju stanovnika. Po pravilu - nije: prema poslednjoj listi vodi grad Trier, a najskuplji benzin je pronađen na jednoj običnoj Aralovoj pumpi uz autoput A7 kod Bispringena.

Političari tek umereno pokazuju razumevanje za nevolje građana i vozača. Naravno, i država uredno puni svoju blagajnu od (skupog) benzina jer čitavih 57 % od cene odlazi na poreze i davanja. S druge strane, političar Zelenih i predsednik komisije za saobraćaj Bundestaga, Anton Hofreiter tvrdi da je gorivo u stvari i dalje - previše jeftino. "Kod nas se za kupovinu jednog litra benzina mora jedva nešto duže raditi nego u pedesetim prošlog veka." On je uveren da će tek kad građani prestanu da kupuju benzin jer je previše skup, to automobilsku industriju navesti da potraži alternativu.