Evropska komesarka Margaret Vestager o uzrocima zavisnosti EU od ruskih energenata: „Evropa nije bila naivna, već pohlepna“

Evropa je dospela u zavisnost od ruskih energenata, ne zato što je bila „naivna“ već zato što je „bila pohlepna“, ocenila je komesarka EU za konkurenciju, Dankinja Margaret Vestager, u intervjuu za pariski ekonomski dnevnik Lezeko (Les Echos).

„Nismo bili naivni, bili smo pohlepni. Rast naše industrije je počivao na ruskoj energiji, pre svega jer ona nije bila skupa“, rekla je Vestager koja je, takođe, potpredsednica Evropske komisije. Ona je dodala da je ponašanje Evropljana isto i „kada je reč o Kini i brojnim proizvodima iz ove zemlje ili Tajvanu kada je reč o čipovima, jer smo išli za tim da nađemo robu po najnižoj ceni“.

Vestager smatrala da Evropa zato danas plaća visoku cenu jer je postala zavisna.

Komesarka za konkurenciju Evropske unije smatra da se mora "platiti cena za bezbednost"

Skuplje - je bolje?

„Od sada ćemo morati da plaćamo cenu za bezbednost“, ocenila je ona, smatrajući da se zato treba orjentisati na „gas iz škriljaca“ (GNL).

Evropska komesarka za konkurenciju dodala je da tečni gas iz škriljaca jeste skuplji ali „donosi stabilnost, predvidljivost i doneće investicije“. 

Od kada je izbio rat u Ukrajini, upadljivo je zaobilaženje jednog od suštinskih pitanja za građane EU: kako je moglo da se dogodi da dospeju u ovakvu i ovoliku zavisnost od ruskih energenata ?

Komesarka EU Margaret Vestager prvi je visoki funkcioner EU koji je javno odustao od propagandne priče o „naivnosti“ Evrope u odnosu na Rusiju, objasnivši da je „pohlepa“ bila motor dosadašnje politike uvoza.  

Posle pandemije, koja je obelodanila da države EU nemaju zdravstveni suverenitet, sada je rat u Ukrajini pokazao i da su države EU daleko od toga da budu energetski suverene.

Tek pre dve godine, kada je izbila pandemija kovida-19, postalo je opšte poznato ono što su zdravstvene vlasti država EU zasigurno dugo znale  - 80 odsto aktivne supstance za lekove koje upotrebljavamo u Evropi proizvodi se uglavnom u Kini i u nešto manjoj meri u Indiji.

Drugim rečima ako se Kina „naljuti“ ili opet izbije neka pandemija koja bi duže potrajala – u Evropi bismo se lečili kamilicom, a uz to bismo se i smrzavali ako se još „naljuti“ i Rusija.

Zajednički uzrok ovih „dveju zavisnosti“ je neoliberalno razaranje države, državne politike i javnog sektora.

Odluke od javnog značaja donose se (naročito) u zapadnim državama EU u funkciji privatnog interesa i isključivo na osnovu tržišnog kriterijuma. Ovo isključivo tržišno funkcionisanje propisano je Lisabonskim ugovorom kao obaveza država članica EU, a sve u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije (STO).

U ovakvom sistemu kormilar je “pohlepa” pojedinaca o kojoj je juče govorila komesarka Vestager. Ona ipak nije dovela sistem u pitanje već se zadržala na opisu situacije.

Šefovi Rusije i Italije uspostavili su saradnju u energetici - dok Amerika to nije osujetila kao ugrožavanje američkog interesa

Politički sukob i energetika

SAD su godinama upozoravale EU da neće dopustiti da Evropa energetski previše zavisi od Rusije jer su smatrale da Moskva koristi energente kao instrument i „oružje“ za širenje svog uticaja.

Bilo da su SAD u pravu ili da nisu, činjenica je da EU nije mogla da predupredi probleme odlučivši da uvoz energenata bude iz raznovrsnijih izvora. Stvar je u sistemu. Ne postoji evropska politika već samo evropska ekonomija koju vodi krupna industrija čije su odluke isključivo tržišne.

Evropa se sada našla prignječena između s jedne strane vojne lojalnosti SAD i NATO-u i sa druge strane - zavisnosti od ruskih energenata.

Na primeru Italije, Evropska komisija i vlade EU mogle su 2014. godine da nauče šta predstoji Evropi ako nastavi da kupuje ruske energente. Naročito je Nemačka mogla da predvidi šta je čeka ako nastavi svoju politiku direktnog energetskog povezivanja s Rusijom nad kojim SAD nemaju kontrolu.

Samo deset meseci posle promene vlasti u Kijevu, krajem 2014. Godine  italijanski energetski gigant Eni morao je da se povuče iz gasovoda Južni tok koji je trebalo da ide preko cevovoda na dnu Crnog mora, kroz Bugarsku, Srbiju, Mađarsku pa sve do zapadne Evrope. Moskva je posle povlačenja ENI-ja odustala od izgradnje Južnog toka početkom decembra 2014. godine iako je već bilo počelo polaganje cevi na dnu Crnog mora.

Prethodno je na „energetskom samitu“ EU-Azija, održanom u novembru te godine u Milanu, učestvovao i sâm ruski predsednik Putin koji je u Italiju doleteo iz Beograda. Smatralo se tada da je Južni tok „gotova stvar“.

Italija je, međutim, bila izložena jakom američkim pritisku, a linija nesuđenog Južnog toka, na kojoj se nalazila i Srbija, sve više se izoštravala kao linija fronta u energetskom ratu između SAD i Rusije.

Italijanski ekonomski novinari nagoveštavali su da se italijanski energetski gigant Eni sprema da izađe iz Južnog toka u kome imao 20 odsto udela i čiji je bio suosnivač, zajedno sa ruskim Gaspromom. Posle toga isto su učinili i ostali učesnici u zajedničkom preduzeću Južni tok transport: nemački BASF i francuski EDF, svaki sa po 15 odsto udela. Ostao je bio poludržavni ruski Gasprom sa 50 odsto učešća u vlasništvu.

Paolo Skaroni, direktor Enija

Američka blokada Južnog toka – italijanski primer

Sprečavanje izgradnje gasovoda Južnog toka bilo je jedan od strateških prioriteta SAD u Evropi. Ostvarivanjem ovog projekta povećala bi se zavisnost Evrope od ruskog gasa. SAD su se zato suprotstavljale Južnom toku još od 2007. godine kad je potpisan prvi osnivački ugovor između italijanskog Enija i Gasproma.

Blokada Južnog toka početkom decembra 2014. značila je ostvarenje strateškog cilja američke administracije. Ovo najbolje potvrđuju poverljive kablovske depeše, objavljene na sajtu Vikiliksa 2011. godine, koje je američka ambasada iz Rima slala u Vašington.

Aludirajući na Eni, u depeši od 24. februara 2009. godine ističe se da je italijanska politika prema Rusiji "omogućila da energetski entiteti (delimično u državnom vlasništvu) podriju napore EU i SAD za uspostavljanje jedinstvene energetske politike kako bi se predupredila Putinova strategija upotrebe gasa i goriva kao političkog oružja".

U jednom kablovskom izveštaju američke ambasade poslatom 2008. godine piše da je "italijanska vlada podržala nastojanja kompanije Eni i drugih energetskih džinova da stvore posebne veze sa Rusijom i Gaspromom s ciljem uspostavljanja dugoročne saradnje".

Kao upozorenje zvuči naredna rečenica: "Eni je u središte svojih interesa stavio nešto što je sa geopolitičkog stanovišta veoma osetljivo i što mnogi njegovi konkurentni smatraju previše rizičnim", piše u ovom izveštaju američke ambasade koji je objavio Vikiliks 2011. godine.

Prvi ugovor između Gasproma i Enija potpisan je 2007. godine u vreme Prodijeve vlade. Berluskoni je bio politički sponzor partnerstva ruskog Gasproma i italijanskog energetskog giganta Eni na čijem se čelu tada nalazio njegov prijatelj Paolo Skaroni. Italijanski novinari kažu da je Paolo Skaroni zbog toga bio čovek kojeg su američke obaveštajne službe pratile kao malo koga u Evropi, smatrajući ga moćnijim od šefa diplomatije.

U poverljivoj depeši od 24. februara 2009. godine, američka ambasada u Rimu ocenjuje da spoljnom politikom Italije prema Rusiji dominira Berluskonijeva želja da se u svemu udovolji Putinu.

Izveštaji američkih službenika, koje je objavio Vikiliks, objašnjavaju energetski rat koji se vodi u Evropi

Borba protiv gasovoda kao najava rata

"Premijer (Berluskoni) predložio je (Rusiji) dogovor koji pogađa srž naših bezbednosnih interesa u Evropi - pitanje nezavisnosti Kosova, pitanje naše politike podrške /.../ širenju EU i NATO-a...", kaže se u istoj poverljivoj diplomatskoj depeši koju je objavio Vikiliks. Dodaje se da je Berluskoni tvrdio "da je insistiranje na demokratskim vrednostima u dijalogu s Rusijom - kontraproduktivno".

Uskoro, više od Skaronija, SAD je počeo da brine Berluskoni: "Bliski lični odnosi između Berluskonija i Putina i odnosi između koncerna Eni i Gasprom, doveli su do toga da Italija često zauzima stavove koji su u suprotnosti s naporima američke vlade da smanji zavisnost Evrope od ruskih energetskih izvora", piše u depeši američke ambasade u Rimu upućenoj 9. juna 2009. tadašnjoj državnoj sekretarki Hilari Klinton.

Kada se danas čitaju, ovi redovi deluju kao najava ne samo rata u Ukrajini već i pada Berluskonija kome je izgleda veća mana bilo to što je sarađivao sa Rusijom i Libijom nego što je viđao prostitutke i izbegavao plaćanje poreza. Na njegovo mesto 2011. godine bez izbora je došao Mario Monti, bivši savetnik američke banke Goldman Saks i zagovornik federalizacije EU.

Sa čela kompanije Eni ubrzo potom, posle devet godina "proruske strategije" - otišao je i Skaroni, na čiju je funkciju došao Klaudio Diskalci. Upućeni italijanski novinari kažu da je od vlade dobio četiri zadatka: da u geopolitičkom smislu umnoži energetske izvore i preispita postojeće ugovore o gasu.

Italiji je tada bila primorana da, kao i druge države EU, podredi svoje ekonomske interese savezništvu sa SAD. Ne treba zaboraviti da Amerikanci na italijanskoj teritoriji imaju vojne i strateške interese prvog reda, uključujući tu i nuklearno oružje. Kao što je to, uostalom, slučaj i u Nemačkoj koja je morala da odustane od otvaranja već završenog gasovoda Severni tok 2, iste sedmice kada su ruske trupe ušle u Ukrajinu.