RUSI I MAĐARI ŽELE JADRANSKI NAFTOVOD

Dok se Hrvatska s jedne strane uporno trudi svim zakonski dopuštenim mehanizmima da zadrži kontrolu u Ini, nacionalnoj naftnoj kompaniji koja je već gotovo u većinskom vlasništvu mađarskog Mola, pre nešto manje od mesec dana potpuno neočekivano vlada Jadranke Kosor najavila je prodaju nešto više od 10 odsto udela u Janafu (Jadranski naftovod) – energetski takođe važnoj nacionalnoj kompaniji. Ovaj potez dočekan je u javnosti izrazito negativno. Odluka vlade da se država zbog vraćanja duga penzionerima odrekne dela u Janafu zatresla je političku scenu. Opozicija je odmah optužila vladu za podrumsku privatizaciju, odnosno prodaju porodičnog srebra s ciljem da se pre izbora penzionerima pošalje poruka kako vlada misli na njih, i kako je spremna da vrati dug po svaku cenu kako bi usput ušićarila pokoji glas. S druge strane, stručna javnost je u ovoj najavi početka privatizacije videla potez očajnika koji na taj način može samo „zabiti nož u leđa“ nacionalnoj naftnoj kompaniji Ini, odnosno može da otvori prostor za ulazak ruskih naftnih kompanija na tržište.

Da li treba prodavati

Janaf je žila kucavica hrvatske energetske infrastrukture i predstavlja sistem cevovoda dugačak čak 212 kilometara koji povezuje Hrvatsku s tri susedne zemlje, tako što omogućava transport nafte od luke Omišalj do hrvatskih i inostranih rafinerija. Njegova vrednost je još veća kada se zna da postojeća infrastruktura lako može da se nadograditi i za transport drugih roba, dok je luka Omišalj jedna od najboljih na Mediteranu.

„Ići u prodaju udela u Janafu strancima potpuno je promašena i loša odluka, i tome se treba usprotiviti“, tvrdi Jasminko Umičević, bivši član Uprave Ine, a sada naftni konsultant. Tržišna vrednost kompanije na zagrebačkoj berzi iznosi 2,6 milijardi kuna, a prodajom 10 odsto akcija lako bi se mogao ponoviti slučaj Ina–Mol. Naime, 10 odsto Ine bilo je u vlasništvu “Braniteljskog fonda” koji je prvi pristao na Molovu javnu ponudu od pre tri godine, nakon čega su svoje akcije počeli da prodaju i svi ostali mali akcionari.

Jedan od glavnih potencijalnih kupaca paketa deonica Jadranskog naftovoda, koji će vlada preneti Penzionom fondu, jesu mađarski Mol, ali i ruske kompanije “Gasprom” i “Zarubežnjeft”, smatra Jasminko Umićević. Janafov naftni terminal u luci Omišalj sistemom cevovoda povezan je s najvećim Molovim rafinerijama u Mađarskoj i Slovačkoj. Trenutno Mađari ne dobavljaju naftu tim pravcem, već preko ruskog naftovoda “Družba”, ali u slučaju da ne postignu dogovor o ceni sa ruskim dobavljačima Janaf im je alternativa. Zbog toga, smatra Umićević, Mol ima dobar interes za ulazak u vlasničku strukturu Janafa kako bi kontrolisao i imao uticaj na njegovo poslovanje. Slične razloge imaju i Rusi čije su rafinerije u Novom Sadu i Pančevu u rukama “Gasproma”, dok je rafinerija u Bosanskom Brodu u vlasništvo “Zarubežnjefta” takođe povezana s Omišljem.

Ako bi i preuzeli deo od 10 odsto pitanje je da li bi Mol ili ruske kompanije mogle stvarno uticati na poslovanje Janafa, jer će ipak kontrolisati manjinski paket. Hrvatska direktno ili indirektno drži gotovo 84 odsto vlasničkog kapitala, a kada prenese predviđenih 10,66 posto Penzionom fondu (Umirovljenički fond) državni deo će pasti ispod 75 odsto, što joj garantuje da će i dalje moći samostalno da donosi važnije odluke.

Međutim, stručnjaci upozoravaju kako ipak pad udela države u vlasničkoj strukturi ispod 75 odsto znači da Hrvatska više ne bi imala odlučan uticaj u skupštini kompanije. Donošenje svih strateških odluka u kompaniji moglo bi biti uslovljeno postizanjem dogovora s novim suvlasnicima. Ukoliko bi se nastavila i kupovina ostatka udela Janaf bi lako mogao da postane nova Ina, odnosno brzo bi država mogla da izgubi kontrolu nad upravljanjem. Osim ovog vlasničkog problema početak privatizacije otvoriće i druga važna pitanja. Janaf kao transporter i skladišter nafte ima suprotni poslovni interes od svojih korisnika. U interesu Janafa je da postigne što više cene svojih usluga kako bi ostvario što bolji poslovni rezultat, dok s druge strane spomenute naftne kompanije žele da postignu nižu cenu. Umićević smatra kako bi se u tom kontekstu prenos akcija mogao smatrati i potencijalnim sukobom interesa štetnim za Hrvatsku.

Širenje ili prodaja

Janaf je trenutno zaokupljen velikim investicionim ciklusom pokrenutim pre nekoliko godina vrednim više od milijardu i po kuna. Najveći deo od tih investicija otići će na gradnju novih skladišta za sirovu naftu u Omišlju. Kako im padaju prihodi od temeljne aktivnosti transporta, zbog toga što rafinerije traže sve manje količine nafte, ideja poslovodstva je da kompanija uđe na tržište derivata. Tako su početkom godine izišli u javnost s projektom gradnje Jugoistočnog evropskog produktovoda – novog cevovoda koji bi naftne rafinerije direktno povezao s potrošačima u široj regiji. Vođstvo kompanije smatralo je da širenje Janafa prema derivatskom biznisu zahteva dokapitalizaciju kako bi se namaknula potrebna sredstva. Nadali su se novcu penzionih fondova, ali i privlačenju strateškog partnera, a nova odluka vlade da 10 odsto akcija prenese na Penzioni fond mogla bi sada da im odgodi te planove, jer bi dokapitalizacija i traženje strateškog partnera preko javne ponude značila još jedno dodatno raspršivanje vlasničke strukture.

Janaf je jedna od retkih kompanija u Hrvatskoj koja posluje pozitivno, a gotovo neverovatno zvuči i podatak da sve investicione projekte koji su pokrenuti u poslednje dve godine, a trebalo bi da budu dovršeni do kraja 2013, finansira vlastitim sredstvima, bez inostranog kapitala i bankarskih kredita. Ukupni instalirani transportni kapaciteti Janafa dostižu 24 miliona tona sirove nafte godišnje za potrebe spomenutih rafinerija, a nudi i mogućnost transporta nafte za potrebe rafinerija u Mađarskoj i Slovačkoj. Nakon što svi započeti i planirani projekti budu dovršeni, ukupni prihodi na godišnjem nivou biće povećani za najmanje 40 odsto, odnosno doći će do oko 600 miliona kuna prihoda, uz povećanje broja zaposlenih sa sadašnjih 390 na 450. Privedu li se svi projekti kraju u planiranim rokovima, Janaf će za tri godine oko 50 odsto prihoda ostvarivati iz osnovne delatnosti, tj. transporta sirove nafte, a druga polovina prihoda biće realizovana putem skladištenja sirove nafte i naftnih derivata.

Strah od Rusa

Dežurni kritičari u Hrvatskoj na najavu novih investicija u produktovod pronašli su takođe nešto sumnjivo, odnosno smatraju kako se tom investicijom ide naruku ruskoj naftnoj kompaniji “Zarubežnjeft”. Ova kompanija nakon “Lukoila” takođe prodire na hrvatsko tržište, u čemu će joj pomoći Janaf i Hrvatske željeznice, koje će njihove naftne derivate iz modernizovane rafinerije u Bosanskom Brodu transportovati do kupaca. Kritičari kažu kako će ova ruska kompanija profitirati iz ulaganja koja će finansirati hrvatska država koja je vlasnik ovih preduzeća, a zauzvrat će dobiti novi i bolji položaj na hrvatskom tržištu, čime će direktno biti ugrožene dve Inine rafinerije.

Dok će Hrvatske željeznice Inina goriva, koja nakon modernizacije rafinerije zadovoljavaju važeći standard kvaliteta Euro V, transportovati železničkim cisternama, Janaf planira da izgradi produktovod od Bosanskog do Slavonskog Broda, i da ga produži preko Siska prema Zagrebu i Ininoj riječkoj rafineriji. To bi bio deo većeg projekta gradnje Jugoistočnog evropskog produktovoda, koji je početkom godine kao projekt od strateškog interesa poduprla i hrvatska vlada. Produktovod bi trebalo na najjeftiniji, najkvalitetniji i najsigurniji način da poveže rafinerije s velikim potrošačkim centrima i naftnim terminalima u Hrvatskoj, Srbiji, BiH, Sloveniji i Mađarskoj, a planira da koristi postojeći koridor i terminale Janafa. Ukupno bi bio dugačak oko 948 kilometara, od čega u Hrvatskoj oko 677 kilometara, a ukupna planirana ulaganja su oko 638 miliona evra, od čega u Hrvatskoj 456 miliona evra. Celi produktovod bi prema planovima uz etapnu gradnju trebalo da bude gotov do kraja 2014. Svrha gradnje je, kako ističu iz Janafu, otvaranje domaćeg i regionalnog tržišta naftnih derivata i jačanje konkurencije. Ujedno će se omogućiti i povezivanje energetskih mreža pet država Jugoistočne i Srednje Evrope i puno korištenje rafinerijskih kapaciteta u Hrvatskoj, BiH i Srbiji. Janaf sa “Zarubežnjeftom” već priprema gradnju deonice Slavonski Brod – Bosanski Brod, gde bi Janaf trebalo da bude nosilac posla, a produktovod bi se položio u koridoru uz njihov postojeći naftovod od terminala Slavonski Brod do terminala Bosanski Brod, za šta je u toku pribavljanje lokacijske dozvole. Kada ta prva prilično kratka deonica produktovoda bude gotova, goriva iz bosanskobrodske rafinerije brže i jeftinije će stizati u Hrvatsku, što će “Zarubežnjeftu” omogućiti jači prodor na hrvatsko tržište gde njihova goriva već kupuju OMV Hrvatska, „Petrol Hrvatska“, kompanije “Antunović” i “Zovko”. Kritičari smatraju da će gradnja produktovoda biti “nož u leđa Ini”, jer će olakšati ulaz velike ruske državne naftne kompanije na hrvatsko tržište, i dovesti u pitanje sudbinu sisačke rafinerije, a sumnjaju da se iza najave gradnje i najave prodaje akcija kriju neki sumnjivi dogovori na višem državnom nivou sa Rusijom.

Tržišna utakmica

Davor Štern, predsednik Nadzornog odbora Ine, izjavio je nedavno kako on smatra da se ne sme olakšavati pristup roba iz rafinerije u Bosanskom Brodu na hrvatsko tržište jer je to protiv interesa Ine, a posebno sisačke rafinerije. „Janaf i HŽ su državne firme i moraju se uklopiti u energetsku politiku Hrvatske, a očuvanje sisačke rafinerije i radnih mesta je mnogo važnije od trenutne, pa i dugoročne dobiti koje bi te dve kompanije mogle da ostvare iz predviđenih projekata. Zato će se hrvatski, a nadam se i mađarski članovi Nadzornog odbora, boriti protiv ostvarenja tih projekata, jer je naš primarni interes očuvanje sisačke rafinerije”, izjavio je Štern.

No, u Janafu ističu da je Hrvatska uglavnom liberalizovala tržište energije, pa ne mogu da sprovode diskriminaciju među kupcima i investitorima i da ograničavaju tržišnu utakmicu jer su oni javni operater za transport nafte i naftnih derivata i njihovo skladištenje, tako da moraju svima pod jednakim uslovima da osiguraju korištenje tih usluga. Osim toga napominju da Janaf ne može biti alibi za neblagovremenu modernizaciju Inine sisačke rafinerije, kao i da oni posluju isključivo prema poslovnim i komercijalnim uslovima tržišta. Pojedini stručnjaci smatraju da bi bilo dobro da se napravi celovita analiza kako će se planirana gradnja produktovoda odraziti na poslovanje Ine, kao strateški važne hrvatske kompanije, i njene sisačke rafinerije, kao i kakve će koristi doneti, i onda na osnovu toga odlučiti šta treba preduzeti.

U svakom slučaju, prodajom akcija moraće da se bavi nova vlada, koja takođe mora da proceni da li je interes Janafa da ulaže i jača kompaniju i širi regionalnu saradnju, ili je interes da i dalje štiti gotovo monopolistički položaj Ine na tržištu, što bi je na kraju moglo koštati profita. Sumnjivci kažu kako bi se odlaskom HDZ-a sa vlasti možda mogli i u ovom poslu razotkriti neki spoljni tajni i sumnjivi dogovori i pritisci.

Da li neki deo Janafa pripada Srbiji i BiH

Priče oko Janafa i suvlasništva susednih država Srbije i Bosne i Hercegovine povremeno se otvaraju, a s obzirom na ambiciozne projekte ove kompanije nije isključeno da bi se mogle uskoro opet izvući iz fioka. Naime, Janaf je osnovan u Rijeci u junu 1974. kada su Ina, sarajevski “Energoinvest” i „Naftagas“ iz Novog Sada, odnosno njihove rafinerije u Rijeci i Lendavi (kad je u pitanju Ina), odnosno Bosanskom Brodu (Energoinvest), Pančevu i Novom Sadu (Naftagas), osnovali preduzeće “Jugoslavenski naftovod” (Junaf), preduzeće za transport nafte – u osnivanju. Svaki osnivač obavezao se da će dati po 250 miliona tadašnjih dinara, to je i učinjeno i ne dovodi se u pitanje, ali je taj novac činio manje od 10 odsto ukupne investicije. Putevi interpretacija o korenima naftovoda među trima bivšim jugoslovenskim republikama, pri čemu BiH i Srbija brane u osnovi istu poziciju, razilaze se oko toga ko je i kako pribavio 90 i više odsto preostalih sredstava za izgradnju naftovoda. Današnji temeljni kapital Janafa je dve milijarde kuna, s tim da je 140 kilometara cevovoda u Srbiji. U hrvatskom Ministarstvu privrede tvrde da je kredite za gradnju naftovoda dizao i vraća(o) Jugoslovenski naftovod kao pravna osoba, sa sedištem u Hrvatskoj, a ne njegovi osnivači. Samim tim, tvrde, kada je Junaf 1991. preoblikovan u Jadranski naftovod (Janaf) nije bilo uporišta da se “Energoinvestu” i “Naftagasu” dodele akcije. Službena verzija BiH i Srbije ove priče je drugačija – tačno je da je Junaf vraćao kredite, ali novcem rafinerija u Bosanskom Brodu, Pančevu i Novom Sadu, koje su sadržaj iz naftovoda plaćale po posebnom režimu, tako da se nije plaćao stvarni transfer nafte nego transfer koji je obezbeđivao prihod dovoljan za otplatu kredita za izgradnju naftovoda. U Hrvatskoj tvrde kako se deset godina pregovaralo između Ine i rafinerija u Novom Sadu, Pančevu i Bosanskom Brodu o vraćanju kredita za izgradnju naftovoda. Na kraju je Ina preuzela otplatu dugova, i Ina je kao upravljač naftovoda do raspada Jugoslavije bila uverena da su računi oko toga raščišćeni i da je sve čisto oko vlasničke strukture naftovoda.