SAD se zalažu za izgradnju gasovoda Istočni Mediteran

Izraelska vlada odobrila je 2. januara ove godine okvirni sporazum sa Grčkom i Kiprom za izgradnju gasovoda “Istočni Mediteran” (East Mediterranean Pipeline), koji se planira već nekoliko godina i koji bi trebalo da prenosi prirodni gas od jugoistočnog Mediterana do kontinentalne Evrope. Trilateralni sporazum je potpisan u Atini, a projekat se razvija uz podršku Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država.

Projekat je na listi južnih gasnih korodora EU i potvrđen je kao Projekat od opšteg interesa (PIC) koji treba da doprinese stvaranju jedinstvenog evropskog gasnog tržišta i pouzdane i bezbedne mreže za snabdevanje Evrope energentima.

Očekuje se da će projekat “Istočni Mediteran” zadovoljiti između 10 i 15 odsto potreba EU za prirodnim gasom.

Konačna investiciona odluka trebalo bi da bude doneta do 2022. godine, a zatim bi se krenulo u realizaciju projekta vrednog 6 milijardi evra.

Projekat “Istočni Mediteran” predviđa izgradnju gasovoda dužine 1900 kilometara, koji bi trebalo da prenosi oko 20 miliona kubnih metara prirodnog gasa godišnje. Od podvodnog depoa Levijatan, koji se nalazi najbliže izraelskoj obali, gasovod bi išao podvodnim putem do Kipra, zatim do obale Krita i preko Peloponeza i zapadne Grčke prema italijanskoj obali.

Projekat ima za cilj da obezbedi alternativni izvor gasa za Evropu, koja uglavnom zavisi od snabdevanja iz Rusije i kavkaskog regiona. Prema rečima grčkog premijera Kirijakosa Micotakisa, ovaj gasovod bi trebalo da ponudi Evropi "bolju fleksibilnost i nezavisnost u izvorima energije".

U tom kontekstu, možda treba razumeti nove poruke podrške izgradnji gasovoda “Istočni Mediteran” koje stižu iz SAD, koja čini se želi da zadrži svoj uticaj na Mediteranu, a zaobilazeći Tursku.

Izraelski premijer Benjamin Netanjahu, njegov grčki kolega Kirijakos Micotakis i kiparski predsednik Nikos Anastasiadis u Atini 2. januara 2020. godine, uoči potpisivanja sporazuma za projekat Istočnomediteranskog gasovoda – Istmed. (Fotografija: Aris Mesins / AFP)

Američka podrška budućem evropskom gasovodu

Američki državni sekretar za energetiku Dan Brulet rekao je 17. decembra u Atini i da će ta zemlja nastaviti da radi sa Izraelom, Grčkom i drugim zainteresovanim stranama kako bi se osigurao razvoj infrastukture gasovoda “Istočni Mediteran”.

 „Još uvek postoji ogromna zainteresovanost kako privatnih kompanija, tako i vlada zemalja u regionu da se infrastruktura razvija i ona će se razvijati što je moguće brže”, naglasio je Brulet.

Iako je projekat gasovoda tek u razvojnoj fazi, nekadašnji ambasador u Moskvi, Minsku i Sofiji i analitičar koji pomno prati tržište gasa Srećko Đukić, ocenjuje za Balkanmagazin da je reč o najperspektivnijem magistralnom gasnom projektu koji se planira na evropskom kontinentu, a trebalo bi da bude u funkciji do kraja naredne decenije.

Đukić takođe kaže da je suština gasne politike energetska bezbednost i da na taj način treba posmatrati nastojanje EU da diferencira izvore snabdevanja. Podseća da Evropa konstantno beleži rast potrošnje i da je 2018. godine dostigla uvoz od preko 200 milijardi kubnih metara gasa, preračunato na godišnji nivo.

“Ideja autora ovog projekta je da se zaustavi ras učešća ruskog gasa u evropskoj potrošnji. Sa izuzetkom ove godine, kao i prošle zime, koja je bila blaga, konstantno se beleži povećanje udela ruskog gasa na evropskom tržištu, a kreće se i do 42 odsto. To je najveći udeo još od sedamdesetih godina, kada je ruski gas počeo da se prodaje i doprema ka Evropi”, ističe Đukić.

Ne treba gubiti iz vida izuzetan geopolitički značaj Istočnog Mediterana, podseća nekadašnji ambasador Đukić, što je prema njegovoj oceni i razlog da SAD pokazuju veliki interes za realizaciju projekta, kakav je Istočnomediteranski gasovod.

“Potrošnja gasa iz Rusije je dostigla jedan nivo gde se ponovo pale ‘crvene lampice’ i SAD upozorava da je to granica preko koje se ne može preći i da oni to ne mogu dalje tolerisati”, kaže Đukić.

Prema Đukićevoj oceni postoje sve pretpostavke da se projekat “Istočni Mediteran” realizuje, koliko god da se sad čini da je “na dugom štapu”, jer kako kaže “to je ipak izvor gasa koji se nalazi na obodu Evrope i dosta je realističniji projekat od ‘Nabuko’ gasovoda”, ranijeg evropskog sna u pravcu ostvarivanja energetske nezavisnosti od Rusije.

Žuta linija pokazuje planiranu rutu gasovoda. Osenčena linija pokazuje oblast za koji Turska smatra da polaže pravo. (Fotografija: newseu.cgtn.com)

Uloga Grčke u evropskoj energetskoj bezbednosti

Grčka nastoji da igra važnu ulogu u ostvarivanju evropskih težnji o diversifiikaciji izvora snabdevanja i smanjenju zavisnost od ruskih energenata, što je cilj koji nailazi na snažnu podršku Sjedinjenih Država.

Prema Đukićevoj oceni značaj koji se u tom projektu pridaje Grčkoj, nije bez osnova.

“Grčka je energetski snažnija više nego što se na prvi pogled čini. Takođe, Grčka ne nastupa sama, jer iza projekta pre svega stoji Izrael, koji nikako ne treba podcenjivati u pogledu eneretskog potencijala. Naprotiv”, kaže Đukić.

Uvoz prirodnog gasa iz SAD u Grčku je značajno porastao poslednjih godina, a sve vreme se razvija i gasna infrastruktura. To uključuje i “Transjadranski gasovod” (TAP), pušten u komercijalnu upotrebu 15. novembra, sa ciljem da se omogući snabdevanje evropskog tržišta gasom iz Kaspijskog mora.

Grčka takođe planira da izgradi stanicu za regasifikaciju tečnog prirodnog gasa u blizini luke Aleksandropolis na severu zemlje, koji će stizati specijalnim brodovima i iz SAD i dalje će se slati na tržišta Istočne Evrope. Projekat u koji će se uključiti Bugarska, sa udelom od 20 odsto, a verovatno i Rumunija trebalo bi da se završi do kraja 2022. godine i da se poveže sa TAP-om. Takođe, sa gasnim interkonektorom “Stara Zagora –Komotni”, na čijoj se izgradnji radi u partnerstvu sa Bugarskom i koji bi trebalo da bude u funkciji dogodine.

Sem toga, oktobra prošle godine, u zajedničkoj izjavi SAD i Grčke saopšteno je da su “otkriće i buduća eksploatacija velikih nalazišta ugljovodonika u Istočnom Mediteranu od vitalnog značaja za stabilnost regiona i mogu značajno doprineti strategiji EU za energetsku diversifikaciju”.

Naftna platforma u polju prirodnog gasa Tamar u blizini izraelske obale. (Fotografija: Moshe Shai)

Antiturski blok

Uloga Grčke nije mala, ali nije ni presudna za energetsku bezbednost Evrope. Prema oceni diplomate Srećka Đukića, sada se u gasnoj sferi objektivno formira čitav blok država u odnosu na Tursku.

Smatra takođe da ne treba zanemariti ni drugu vrstu problema koja opterećuje grčko-turske odnose, gde kako ističe, EU otvoreno podržava Grčku, kao i SAD koje “odlučno staju iza grčkih interesa u Istočnom Mediteranu”.

Gasovod svakako pokriva širu sferu odnosa između Grčke i Turske, što uključuje neslaganje oko upravljanja Kiprom i morskih granica u regionu. EU je nedavno sankcionisala Tursku zbog slanja brodova za istražno bušenje u kiparske vode. 

Turska je i prva država koja se usprotivila projektu “Istočni Mediteran”, jer tvrdi da odabrana trasa gasovoda zaobilazi dugu tursku obalu kako bi isporučila gas iz istočnog Mediterana u Evropu. Turska takođe smatra da se projektom gasovoda zanemaruju njena jednaka prava nad prirodnim resursima u kiparskim teritorijalnim vodama. 

Libija povod za dodatno zaoštravanje odnosa 

Turska i Libija postigle su pomorski sporazum o stvaranju ekskluzivne ekonomske zone od južne obale turskog dela Mediterana do severoistočne obale Libije u decembru 2019. godine. 

Planirana ekonomska zona Turska-Libija, kojoj su se usprotivili Grčka, Kipar i Izrael, doživljava se kao prepreka projektu “Istočni Mediteran”, jer kroz tu oblast prolazi predviđena trasa gasovoda.

“Tako da realizacija tog projekta ima smisla i sa tog usko lokalnog stanovišta u Istočnom Mediteranu, a ne samo iz perspektive svetskih sila”, kaže Đukić i dodaje da takođe treba imati u vidu da su odnosi Turske i Izraela bitno poremećeni od kako je na vlasti turski predsednik Redžep Taijp Erdogan.

Energetska perspektva Zapadnog Balkana

Sa više ili manje uspeha Evropska unija se trudi da obezbedi različite izvore snabdevanja energentima. Istočni Mediteran, ali i Jugoistočna Evropa su važna čvorista energetskih tokova, tako da je već samim tim, njihov geopolitički značaj izuzetan.

Prema oceni Srećka Đukića, to je i razlog da zemlje Zapadnog Balkana više razmšljaju u pravcu  obezbeđivanja sopstvene energetske stabilnosti i diversifikacije izvora snabdevanja. Smatra da je bi projekat “Istočni Mediteran” u tom smilu, bila dobra prilika.

“Zabrinjava me što Srbija ne pokazuje apsolutno nikakav interes za taj evropski gasovod, a taj gasovod će ići kroz Grčku, Italiju, odatle u Austriju, Nemačku, Francusku i dalje…a potpuno je pasivna i Srbija i ceo Zapadni Balkan”, kaže Đukić.

Kada je o Srbiji reč Đukić smatra da ne treba praviti nove propuste, kao što je neuključivanje zemlje u projekat “Južni gasni koridor”, megaprojekat procenjen na 40 milijardi dolara, čime Evropa pokušava da smanji zavisnost od ruskog gasa, a koji iz Albanije vodi gas u Italiju. U pitanju je gas iz Azerbejdžana, ali i ukapljeni gas iz SAD.

“Srbija nije pokazala nikakav interes ni za Južni gasni koridor, koji se upravo završava i reč je o tranzitu gasa preko Azerbejdžana do Grčke, gde jedan krak vodi ka Italiji, a drugi ka Albaniji, zatim ka Crnoj Gori, BiH i Hrvatskoj. Sada bi bilo i kasno jer su sve količine gasa sada raspodeljenje. Međutim, postoji i druga faza tog gasovoda koja treba da se završi do do 2030. godine”, ističe Đukić.

Ovaj diplomata napominje da politika energetske bezbedosti i u gasnoj sferi podrazumeva ne samo diferencirane maršute dostavke gasa već i diferencirane izvore snabdevanja. U pogledu aktuelnih gasnih transferzala Đukić kaže da je upitno to što se energent doprema sa istog izvorišta.

“U tom pogledu za Srbiju ‘Turski tok’ predstavlja diferencijaciju samo u pogledu pravca gasa, dok je izvor isti, jer se gas doprema iz Rusije. Ne razmišlja se o eventualnim havarijama na gasovodu ili o političkim pomeranjima koja ne zavise od Srbije, gde bi zemlja ipak mogla da bude talac odnosa velikih sila. U tom smislu, Istočnomediteranski gasovod je u potpunosti opravdan“, kaže Đukić.

Za sve ostale koji gravitiraju kao Evropi, pa i gasovod “Istočni Mediteran” je, prema Đukićevoj  oceni, pre svega važno da dopru do kontinentalne Evrope i povežu sa evropskim gasnim sistemom, čime bi se preko zajedničke mreže, gas nesmetano transferisao od Poljske do Portugala.

EU je i uvrstila ovaj projekat u poslednji Desetogodišnji plan razvoja (TINDP) Evropske mreže operatora prenosnog sistema za gas (ENTSOG), čiji je cilj stvaranje sigurne prenosne mreže sposobne da zadovolji trenutne i buduće energetske potrebe Evrope.

Isplativost gasovoda

Smanjena potrošnja i preobilna ponuda gasa na svetskom tržištu, kao i primetna orjentacija potrošača na uvoz ukapljenog gasa (LNG) preko morskih luka, uz globalnu ekonomsku sliku, otvaraju pitanje interesovanja investitora da se upuste u gasni projekat, kakav je “Istočni Mediteran”. Sem toga, evidentna je promena evropske “filozofije”, kada je u pitanju upotreba fosilnih goriva.

Nekadašnji ambasador i poznavalac gasnog tržišta Srećko Đukić smatra će tražnja nastaviti da se oporavlja i da promene u evropskoj energetskoj politici ne mogu bitno da ugroze poziciju ovog energenta.

“Nije realno da obnovljivi izvori nadvladaju konvencionalne izvore energije, jer nema još uvek ni tehničkih rešenja u tom pravcu. Na kraju krajeva, gas ima dvostruku vrednost on nije samo energent već i sirovina za druge industrije”, smatra Đukić.

U pogledu isplativosti realizacije budućih gasovoda, Đukić ocenuje da je ona neupitna, kao i da će uvek postojati interes i država i privatnih gasnih kompanija da se uključe u perspektivne projekte, kakvi su gasni.

Sagovornik Balkanmagazina podseća i da je ponovo aktuelni “Severni tok 2”, projekat vredan 9,5 milijardi evra, investicija u kojoj polovinu sredstava obezbeđuje pet evropskih energetskh korporacija, tako što pokrivaju po deset odsto ukupnih troškova.

U pitanju su nemačke kompanije “Vinteršal DEA” (Wintershall DEA) i „Uniper“ odnosno bivši “Eon”, kao i britansko-holandska “Rojal Dač Šel” (Royal Dutch Shell), austrijski “OMV“ i francuski “Endži” (Engie).