Energenti kao sredstvo globalne utakmice

Savremeni ratovi ne vode se samo tenkovima, avionima, raketama i vojskom, već se protivniku mogu zadati teški udarci putem berzantskog špekulisanja, drugim rečima - ekonomijom. Tako, na primer, proizvodnja nafte može biti odlučujući faktor u prekomponovanju globalnog rasporeda snaga. Došlo je do naglog i neočekivanog pada cene sirove nafte na svetskom trištu. Šta to znači?

Takmičarski nastrojena Rusija preuzela je primat na svetskom energetskom tržištu. A to, naravno, nije ostalo bez odgovora. U prvom planu našli su se davno zaboravljeni projekti eksploatacije uljnih škriljaca, čije su rezerve ionako najveće u SAD.

Za poslednjih sedam godina SAD su napravile proboj u oblasti proizvodnje nafte iz uljnih škriljaca. Amerikanci su 2004. godine proizvodili 111.000 barela sirove nafte dnevno, a u 2011. godini, zahvaljujući preradi uljnih škriljaca, 553.000 barela dnevno. Kao rezultat toga, uvoz sirove nafte u SAD je pao na najniži nivo za poslednjih 25 godina.

Zbog povećane proizvodnje nafte iz bituminoznih (uljnih) škriljaca očekuju se velike promene na svetskom tržištu energenata. U slučaju naglog pada cena sirove nafte bruto nacionalni/domaći proizvod (BDP) u Rusiji bi pao za 1,2–1,8%. Šta bi se dogodilo sa bruto nacionalnim dohotkom Saudijske Arabije, Irana, Venecuele – ne može se ni pretpostaviti. Na prvi pogled izvanredan scenario za stratege Vašingtona, ali… Posledica pada cena nafte katastrofalno bi se odrazile i na američke energetske (pre svega naftne) kompanije. Ali krenimo redom…

Bum američke proizvodnje gasa iz škriljaca može smanjiti zavisnost potrošača u svetu od snabdevanja gasom iz Rusije, Irana i Venecuele. Bez otkrića gasa iz škriljaca u 2040. godini ove zemlje podmirivale bi oko 40 odsto globalnih potreba za gasom, ali sa gasom iz škriljaca ovaj procenat je smanjen na 26 odsto (Izvor: http://www.nytimes.com).

Intenzivniju eksploataciju omogućile su nove tehnologije horizontalnog bušenja i nove tehnologije hidrauličnog razbijanja stena. Razvijeno je više tehnologija dobijanja sirove nafte iz uljnih škriljaca. Zajednički imenitelj tih tehnologija je da su za izdvajanje potrebne znatne količine toplotne energije i vode. Postupci izdvajanja izvode se pirolizom (raspadanje supstance zagrevanjem), hidrogenacijom i termičkim rastvaranjem.

Najrasprostranjeniji postupak je piroliza – poznat kao “retorting”. Uljni škriljci se zagrevaju u odsustvu kiseonika, sve dok nafta i sagorljivi gas ne pređu u stanje pare. Zatim se vrši kondenzacija, kada sirova nafta iz gasnog prelazi u tečno stanje. Za ovaj postupak uljni škriljci se drobe na manje komade i izlažu temperaturama od 480-520 stepeni Celzijusa. Po ovom postupku, koji se naziva i “postupak na površini zemlje” uljni škriljci se iznose na površinu zemlje, gde se obrađuju u postrojenjima za razdvajanje, odakle kao sirova nafta odlaze u rafinerije na dalju obradu.

Drugi postupak je obrada škriljaca ispod zemljine površine, na samim ležištima uljnih škriljaca. Postupak obuhvata otvaranje bušotina, kroz koje će se unositi topao fluid ili topla para do naslaga uljnih škriljaca – da bi se postigla temperatura razlaganja. Za novi postupak “na licu mesta“ dovoljna je temperatura od 250 stepeni Celzijusa. Proces izdvajanja može trajati nekoliko meseci. Postupak hidrogenacije izvodi se pomoću vodonika kao rastvarača, pod povećanim pritiskom i temperaturom. Dobijena sirova nafta se izvlači iz bušotina kao sirova nafta, čime je izbegnuto kopanje i iznošenje škriljaca na površinu zemlje.

Na odluku o masovnijoj upotrebi škriljaca uticala je cena sirove nafte, kao i moć koja može da proistekne iz te proizvodnje. Prema procenama vlade SAD (ministarstva za energetiku) škriljci mogu da budu konkurentni ako cena sirove nafte poraste iznad 54 dolara po barelu - za tehnologiju “iznad zemlje”, odnosno na 35 dolara po barelu za tehnologiju “na licu mesta“.

Ipak, izdvajanje nafte iz škriljaca nepovoljno utiče na prirodu, naročito tehnologija “na površini zemlje” – zbog trovanja metalima, koji ulaze u površinske i podzemne vode, povećane erozije tla, emisije sumpornog gasa i zagađenja vazduha. Postupak “na licu mesta” je manje štetan, ali može izazvati zagađenje podzemnih voda. I velika potrošnja vode je jedan od nepovoljnih činilaca. Zavisno od tehnologije, kreće se od jednog do četiri barela vode za jedan barel sirove nafte.

Organizacija zemalja izvoznica nafte (OPEC) je reagovala na američku proizvodnju nafte iz škriljaca rekavši da to predstavlja veliku promenu u tradicionalnom pristupu tržištu, na kome zemlje OPEC nisu jedini proizvođači nafte. Ponuda je prevelika, ali to nije problem OPEC. Ovakav potez predstavlja značajnije udaljavanje od uobičajene politike OPEC - smanjenja ponude u cilju stabilizacije cena. Za vreme finansijske krize 2008/2009. godine, kartel je znatno smanjio proizvodnju, ne bi li sprečio dalji sunovrat cena. Ovog puta suzdržao se od takvih poteza, prebacujući pritisak na američku proizvodnju iz škriljaca. Proizvođači iz Persijskog zaliva, čiji su proizvodni troškovi niži (Saudijska Arabija, lider i najveći proizvođač u OPEC, Kuvajt, Katar i Ujedinjeni Arapski Emirati), radije bi „pregrmeli“ period nižih cena i na duže staze očuvali poziciju na tržištu, a pritom potukli konkurenciju iz SAD i Rusije. Njihov pristup je dijametralno suprotan onom koji imaju zemlje poput Venecuele, Rusije i Irana, kojima su potrebne više cene nafte da bi uravnotežile svoje budžete i pojačale kratkoročne fiskalne pozicije. Cena proizvodnje nafte u Rusiji u sibirskim uslovima znatno je viša, a neuporediva je sa cenom američke proizvodnje.

Međunarodna agencija za energiju sluti sve mutnije prilike na svetskom tržištu „crnog zlata“. U međuvremenu, osetan pad broja bušotina na američkim nalazištima nafte iz uljnih škriljaca i ratni haos u Jemenu, dva su faktora koja utiču na tekući rast cene barela. Neizvesnost na svetskom tržištu nafte podstiču istovremeni, a protivrečni potezi nekih od vodećih snabdevača i kupaca te sirovine. Iako Kina trenutno beleži najniži kvartalni privredni rast od 2009. godine, ova najmoćnija ekonomija sveta uporedo nastavlja sa rekordnom kupovinom nafte. Prošlog oktobra (2017. godine), kada je Kina pokupovala svu naftu na berzi u Singapuru, finansijska tržišta smatrala su da Peking to čini da bi uvećao zalihe.

Potom, kada je Kina od početka aprila prošle godine već pazarila 9,5 miliona barela nafte, sa datumom isporuke u junu i julu, više nije bilo sigurno da je samo skladištenje zaliha motiv za najveću nabavku nafte od prošlog oktobra. Berze spekulišu da Kina nabavkom ogromnih količina nafte u vreme rekordno niske cene planira da se u budućnosti nametne kao faktor u određivanju vrednosti barela na globalnom tržištu. A to sve u svetlu nedavne procene američke banke Goldman Saks da bi svetske rezerve nafte mogle da presuše već za dvadesetak godina.Treba napomenuti da je Kina po prvi put postala najveći potrošač nafte na svetu, kao i da je prestala da kupuje naftu od SAD.

GLOBALNE POSLEDICE PADA CENE NAFTE

• Kupci nafte su uštedeli oko 400 milijardi dolara;
• Sniženje cene barela za svakih 10 dolara dodaje 0,13-0,18 odsto globalnom BDP zemalja kupaca;
• Rusija nije članica OPEC, ali je drugi najveći proizvođač nafte na svetu, i pad cena nafte znači gubitak i do 100 milijardi dolara za njihov budžet;
• U Nemačkoj bi preduzeća i privatna domaćinstva mogla da uštede 35 milijardi evra zbog pada cena nafte;
• Teška recesija pogađa američki energetski sektor – anglo-američka dominacija u svetu proizvodnje i trgovine naftom je završena;
• Najveće svetske kompanije smanjuju za polovinu izdatke za istraživanje i razvoj novih naftnih polja, što će za posledicu imati nagli skok cene energenata na svetskom tržištu, kada se politička situacija (kada Zapad ispuca sve adute u „obuzdavanju“ Rusije) bude stabilizovala.

Veći deo energetskih potreba sveta pokriva se iz uglja i nafte. U strukturi energenata ugalj učestvuje sa 27%, nafta sa 32%, gas sa 20,0%, nuklearna energija sa 6,2 %, ostali energenti (obnovljivi) sa 14,8%. Potrošnja uglja i dalje je visoka zahvaljujući Kini, koja proizvodi skoro 45% tog goriva u svetu. A potraga za naftnim izvorima je sve teža i skuplja. Bušotine se nalaze u sve nepristupačnijim delovima Zemlje, na obodima polova i u morskim dubinama, gde je potrebno savladati sloj morske vode, ponekad i do četiri hiljada metara, da bi se došlo do morskog dna i otvorila bušotina. Postojeći izvori sirove nafte raspoređeni su tako da više od 60% rezervi leži u zemljama OPEC i Bliskog istoka. Što se tiče trajanja nafte kao energenta, procene su da će do 2020. doći do maksimalne eksploatacije, posle čega sledi pad proizvodnje (Izvor: http://www.nytimes.com).

Posle uglja, nafte i gasa, kada je reč o fosilnim gorivima, ugljovodonici iz škriljaca ili, drugačije rečeno, gasni i uljni škriljci u svetu postaju novi veliki energetski adut. Za njih se, doduše, zna već stotinu godina, ali zbog nekada veoma jeftine nafte, gotovo da ih niko nije koristio. Ali, sa sadašnjim naglim razvojem tehnologije za njihovo korišćenje, a posebno veoma izraženom geopolitičkom ulogom nafte i gasa, oni kao sirovina za proizvodnju nafte, gasa, ali i električne energije postaju veoma značajan faktor.

Dalji razvoj prilika u Saudijskoj Arabiji – posle intervencije u Jemenu – trenutno je, ipak, najveća zagonetka na svetskom tržištu nafte. Naime, većina saudijskih nalazišta „crnog zlata“ nalaze se na istoku zemlje, u regionu gde živi šiitska manjina. Rijad je u Jemenu krenuo u vojnu ofanzivu protiv šiitskog plemena Huti. Da li taj korak Rijada u Jemenu može da izazove pobunu šiita na istoku Saudijske Arabije, odnosno da li bi se vodeći svetski izvoznik onda suočio sa vojnom akcijom na dva fronta? Takav scenario mogao bi da poremeti prilike na globalnom petro-tržištu.

U međuvremenu Gasprom je zauzet jačanjem bilateralnih veza sa najvećim evropskim energetskim kompanijama. Nemački EON i BASF, italijanski Eni i Enel, Gaz de France i holandski Gasunie su zaključili dugoročne poslove sa Gaspromom. Počevši od 2005. godine Gasprom odbacuje svoj sistem de facto imperijalnih preferencijala, koji su omogućavali pojedinim državama Zajednice Nezavisnih Država (ZND) da kupuju gas po znatno nižim cenama. Ovo je deo generalne politike Moskve da svoje odnose sa ZND pomeri na komercijalnu osnovu. Tajming povećanja cena je bio šokantan. Belorusija je dobila grejs period, kako se ne bi naškodilo predsedniku Lukašensku, a aktuelna cena se donekle razlikovala. Prijateljska Jermenija je dobila bolje uslove od neprijateljske Gruzije, ali niko nije pošteđen. „Bivši“ Sovjetski Savez je prestao da postoji – sa apekta Gasproma (ili Moskve) sada je sve postalo inostranstvo. Rusija više nije sebe smatrala bivšom i budućom imperijom. Umesto toga, počela je da se ponaša kao velika sila vis-a-vis svojih malih suseda.

Na scenu je stupila nova ruska strategija, koja zagovara diversifikaciju njenih tržišta, uglavnom prema Kini i Pacifiku. Ukoliko bi Moskva uspela da sprovede ovu diversifikaciju, ona bi mogla, do određene mere, da bude u mogućnosti da bira u kom pravcu će izvoziti svoju naftu i gas. To bi bio ruski san kao proizvođača, odnosno noćna mora za potrošače, koji bi možda morali da se nadmeću jedni protiv drugih. Za tranzitne države to bi značilo eliminisanje bilo kakvog njihovog uticaja. Međutim, ruski planovi diversifikacije će verovatno biti teže izvodljivi nego što Kremlj veruje, a manje opasni nego što Evropljani strahuju – posebno jer Rusija preferira dugoročne ugovore.

Gasprom je Rusija, a Rusija je u takmičarskom raspoloženju. Kao i Rusija, Gasprom želi da zaradi novac, da bude snažan, bogat i poštovan. Ne postoji „geopolitika energije“ sama za sebe. Gaspromovi potezi se često pogrešno tumače kao sredstvo neke političke strategije. Ali realnost je drugačija: energija je politički posao, ali je, u celini uzevši, biznis.

Eri jeftine energije došao je definitivni kraj. “Energetska bitka“ potrajaće barem nekoliko decenija. U tu bitku za bukvalno preživljavanje neke zemlje i nacije ulaze bogatiji, neki (većina) siromašniji, ali je činjenica da su svi u istom loncu, te stoga sledi da nikada u svojoj istoriji sudbina čovečanstva nije bila povezanija. Jer energija povezuje i pokreće svet.