EU TEŽI 'URAVNOTEŽENOJ POZICIJI' S RUSIJOM

Da li smatrate da je, nakon dešavanja u Gruziji, osiguranje snabdevanja pokretač politike Evropske unije u oblasti energetike isto koliko su to i klimatske promene?

Za mene su oba pitanja uvek imala isti značaj. Nikada nisam rekao da je jedno važnije od drugog. Za nas su sva pitanja i teme jednake vrednosti - bez obzira na to da li je reč o održivosti, klimatskim promenama, osiguravanju snabdevanja, kompetitivnosti na tržištu ili najbolje cene za potrošače - pošto između njih postoji jasna sinergija.

Međutim, Gruzija je bez sumnje izmenila politički fokus barem u jednom delu EU, pa su sigurne isporuke zauzele značajnije mesto u agendi država članica. Na primer, na samitu održanom 1. septembra se razgovaralo o diversifikaciji izvora snabdevanja i transportnim rutama. Sigurno je da će se o tim pitanjima razgovarati u političkim krugovima sve dok ne bude pronađeno pristojno rešenje.

To je uglavnom pitanje za nove zemlje članice, kao i za jug Evrope koji u velikoj meri zavisi od Alžira. Kad god i gde god postoji jedan dominantan isporučilac, sigurno snabdevanje je na visokom mestu političke agende.

Verujete li da je jedan od ključnih strateških ciljeva Rusije tokom sukoba u Gruziji bio da se spreči bilo kakvo povećanje isporuke energenata iz Kaspijskog regiona preko Kavkaza do Evrope?

Možda sam malo naivan. Mislim da ponekad vidimo skrivene namere i tamo gde ih nema. Tačno je da će se centralna Azija i Kavkaz boriti s Rusijom za diversifikaciju snabdevanja. Nije u pitanju samo gas, već posebno nafta. Čak i sa naftovodom Baku-Tbilisi-Cejhan (BTC), problem nije rešen, pošto BTC ima ograničen kapacitet, a do 2030. godine biće otvoreno polje Kašagan i imaćemo mnogo više nafte. Razvoj Konzorcijuma za kaspijski naftovod je praktično blokiran. Jedina zaista "jaka" ruta s dobrim perspektivama za transportovanje nafte je Azerbejdžan-Gruija.

Kada je reč o gasu, znam koliko je centralna Azija važna za ruski "stub" prirodnog gasa, pa je istina da ćemo se nadmetati sve vreme. Međutim, ja i dalje mislim da to nije bio razlog za izazivanje sukoba na Kavkazu. Imao je ogroman uticaj na snabdevanje energentima, ali nije bio glavni razlog za sukob.

Govorite o ogromnom uticaju. Smatrate li da će sada Turkmenistan, Kazahstan i možda Azerbejdžan razmisliti o transportu energenata preko Gruzije?

Sigurno je da će im biti teže da donesu takvu odluku. Rusija je demonstrirala svoju vojnu moć i dokazala da ne okleva da je upotrebi. To znači da će svi koji imaju energetske resurse biti veoma oprezni kako svojim odlukama ne bi previše naljutili Rusiju.

To ne znači da države centralne Azije neće slati energente u Evropu, jer je diversifikacija važna za te zemlje. Mnogo je teže doneti političku odluku za tako nešto.

Da sam ja na njihovom mestu, s oprezom bih donosio odluke koje bi mogle da iskomplikuju njihove odnose sa Rusijom. Jasno je da Rusija ima nameru da kupi sav gas iz Šah Deniza u Azerbejdžanu, da je Rusija spremna da kupi sav gas iz Turkmenistana, Kazahstan da i ne pominjemo. Rusija ima ogroman interes za energetske resurse u tim zemljama. Spremna je da plati dobru cenu i više se ne trudi i ne pokušava da energente kupi jeftino.

Kada je reč o evropskoj potražnji ruskog gasa, vi podržavate Nabuko, iskazujete veliko interesovanje za projekat transsaharskog gasovoda i govorite o značaju istraživanja Arktika. Međutim, može li nešto od toga ili sve zajedno biti zamena za gas koji stiže iz Rusije?

Ne možete uzeti zdravo za gotovo da ćete moći kupovati više ruskog gasa. Mi ne znamo kakav će biti stav Rusije kada prestane važnost dugoročnih ugovora i koje će količine Rusije biti spremna da isporuči.

Da bi se obezbedilo redovno snabdevanje gasom, postoje dva uslova. Prvo nam je potrebno fleksibilno, dobro povezano interno tržište, što će podstaći kompanije da investiraju u skladišta. Drugi uslov je diversifikacija isporučilaca. Tu na scenu stupa Nigerija. Već kupujemo 80 procenata gasa proizvedenog u toj zemlji u vidu tečnog prirodnog gasa (LNG) i ako je Nigerija spremna da razvije gasovod svakako smo zainteresovani za gas koji bi tako stizao u Evropsku uniju. Što se tiče Rusije, moramo uspostaviti pragmatične odnose kao i razviti tehnologiju, recimo nuklearne elektrane i "čiste" elektrane na ugalj, koje bi mogle da zamene korišćenje gasa.

Nasuprot nafti, postoje mogućnosti da se gas zameni. Ako uspešno ostvarimo ciljeve zacrtane za 2020. godinu - smanjenje emisije štetnih gasova za 20 procenata i korišćenje 20 procenata energije iz obnovljivih izvora u ukupnoj proizvodnji - potrošnja gasa u EU se neće povećati. Domaća proizvodnja će se smanjivati, ali će Norveška ipak do 2012. godine proizvoditi 10 procenata više gasa. Znači, bićemo u prilično uravnoteženoj poziciji s Rusijom i neće biti prevelike zavisnosti. Zbog toga se klimatske promene i politika obezbeđenja snabdevanja ne mogu zasebno posmatrati.

Zbog čega je nastala tolika frka oko gasa? Velika Britanija, koja je sklona diversifikaciji, kupuje 28 procenata uglja od Rusije. Niko o tome ne govori, pošto je logistika za kupovinu uglja iz Rusije veoma prihvatljiva i povoljna. Naša zavisnost od Rusije, ako zajedno posmatrate naftu, ugalj i uranijum, nije nimalo zanemarljiva.

Kakva su onda vaša predviđanja o budućim potrebama Evrope za gasom?

Godine 2005. smo uvezli 300 milijardi kubnih metara gasa. Kada bi cena nafte - s kojom je gas često u vezi - bila na nivou od 60 dolara za barel i bez nove politike o energetici i klimatskim promenama, do 2020. godine bi nam trebalo 450 milijardi kubnih metara gasa iz uvoza. Ukoliko bi cena nafte bila 100 dolara za barel, uvoz gasa bi iznosio 380 milijardi kubnih metara.

Međutim, ako usvojimo dobru energetsku politiku i ostvarimo njene ciljeve - uz uslov da cena nafte bude 100 dolara za barel, što mislim da je realno - uvoz bi bio samo 280 milijardi kubnih metara. Dakle, najveća razlika potiče ne od cene nafte, već od politike. Zato je politika Evropske unije kada govorimo o energiji i klimatskim promenama toliko važna za sigurno snabdevanje.

Znači, možemo da zadržimo nivo uvoza, jer trošimo manje. Razvijaćemo obnovljive izvore energije za koje nam gas nije potreban.

Ipak, obnovljivi izvori energije zahtevaju neku rezervnu varijantu a gas je najprihvatljivija forma?

Da, najlakše je koristiti gas, ali vam on nije potreban sve vreme. Treba vam samo kada nema vetra ili u periodima vršne potrošnje.

Po pitanju novih transportnih puteva za ruski gas, vi u Evropskoj komisiji podržavate Severni tok. Da li to činite zato što on zaobilazi Poljsku, tradicionalnu tranzitnu državu za gas iz Rusije?

On zaobilazi i Belorusiju, koja nije temeljno izmenila svoju politiku i regulativu. Mnogo su nam štete nanele nesuglasice tranzitnih i zemalja proizvođača.

S ove tačke gledišta, dodatni gasovod koji stiže direktno do potrošača nije veliki problem, posebno jer je reč o zajedničkom projektu ruskog Gasproma i evropskih zemalja. Ne bi trebalo potceniti situaciju kada Gasprom radi s kompanijama iz Evropske unije. To je dobra škola za obe strane.

Šta zapravo zapadne kompanije saznaju iz projekata s Gaspromom?

Kako da sa njom rade!

Šta je sa gasovodom Južni tok?

To je u izvesnom smislu složenije pitanje, jer je projekat započela država iz EU, Italija, zajedno s Rusijom, kako bi se obezbedile dodatne investicije i isporuke.

Ne bih rekao da je Južni tok veliki prioritet. Međutim, svaka nova investicija koja povezuje Rusiju i EU kao tržište na kojem gas teče iz jedne države u drugu je dobrodošao - tu štete nema.

Znam da ćemo se nadmetati za isporuke gasa, ali bismo to činili svakako. Južni tok ne menja iz osnova našu situaciju.

Da li će ti gasovodi potpasti pod pravnu regulativu EU, recimo po pitanju "nevezivanja" mreža?

Ne. To će biti jednosmerni gasovodi koji će isporučivati gas tržištu Evropske unije i na njih se ne primenjuju propisi koji važe, na primer, za Galsi ili Medgaz iz Alžira. Pored toga, postoje dugoročni ugovori za te gasovode.

Da li se slažete da je energetika izazvala određenu dozu "zle krvi" među državama članicama EU pošto ljudi misle, primera radi, da Francuska, Nemačka i Italija imaju određene stavove prema Moskvi samo zbog odnosa u oblasti energetike?

Pitanje je mnogo složenije. Kriza u Gruziji je dokazala da se svih 27 zemalja može složiti o politici, pa nisu u potpunosti podeljene.

Međutim, odnosi sa članicama Saveta bezbednosti UN, kao što je Rusija, su izuzetno politički, a energija se poneka koristi kao izgovor za skrivanje.

Odnosi s Rusijom su uglavnom politički, a energija je samo jedan deo. Dimenzija spoljne politike EU bi trebalo da bude jača, što bi imalo pozitivan efekat na energetiku. Ne bi smelo da bude obratno.

Na internom energetskom tržištu, sigurno je da sada imate zadovoljavajući kompromis o "fragmentaciji" mreže, pošto ste barem uspeli da se sve države članice slože o budućim reformama?

Evropski parlament je ambiciozniji i videćemo kako će parlament "pogurati" Savet ministara.

Pristao sam na kompromis postignut u Savetu, pošto je alternativa bila odbacivanje kompletnog predloga. Međutim, nisam u potpunosti zadovoljan, i ostaje da vidimo da li će parlament uspeti da poboljša kompromis u pregovorima sa Savetom.

Kakav će, po vašem mišljenju, biti uticaj trenutnog finansijskog zemljotresa na energetiku? Hoće li biti manji na tržištu i po likvidnost, a više problem dugoročnog investiranja?

Odsustvo novih investicija - a, primera radi, za novu nuklearnu elektranu su vam potrebne milijarde evra - znači da će problem sa smanjenim isporukama biti još veći a da će cene biti više.

Neophodne su nam velike investicije u proizvodne kapacitete nove generacije i međuveze između nacionalnih mreža, a tu banke igraju najvažniju ulogu. Iako se čini da su posledice sada male, na srednji i duži rok bi mogli da se nađemo pred velikim izazovom zbog jasne veze između finansijskog i energetskog tržišta.

Prva primetna posledica bila je nestabilnost tržišta naftom. Trenutno su promene cene nafte tokom dnevnog trgovanja neverovatne upravo zbog onoga što se dešava na finansijskom tržištu.

preveo: Milan Djukić