Bugari se nadaju ruskom gasu iz Turske

Premijer Bojko Borisov već odavno, još od 2014. godine, kada je ugašen projekat o izgradnji gasovoda Južni tok između Rusije i Bugarske, sanja da naša zemlja (Bugarska) igra značajniju ulogu na evropskom gasnom tržištu. Nije bitno što Bugarska ne raspolaže vlastitim zalihama tog energenta, niti što se nalazi na periferiji Evrope – daleko od velikih trasa prirodnog gasa. Aktuelna vlast trenutno ima ideju o stvaranju gasnog haba Balkan na obali Crnog mora,za koji se očekuje da će postati centar za prodaju gasa zemljama u regionu, pa čak i centralnoevropskim državama, piše  analitičar Vladimir Sabev za Radio Bugarska (bnr.bg).

Projekat o izgradnji džinovskog, sofisticiranog i skupog postrojenja ne postoji, ali napori na njegovoj realizaciji ne prestaju. Nedavno je ministarka energetike Temenuška Petkova potpisala sa šefom ruskog gasnog giganta Gasprom Aleksejem Milerom u Sankt Peterburgu putnu mapu za proširenje mreže za prenos gasa u Bugarskoj. U zvaničnom saopštenju za štampu o održanim razgovorima, međutim, ništa nije pomenuto o tom projektu, iako je vidno da razlog eventualnog proširivanja prenosne mreže ne može biti drugi do sanjani crnomorski gasni hab.

Ovih dana premijer Borisov je obelodanio da se nadamo novim direktnim isporukama ruskog gasa, koje će se obavljati gasovodom koji bismo mogli nazvati Južni tok 2. Ovako ili onako ove isporuke neće proći bez novog gasovoda. Kada je reč o novom ruskom gasovodu, takav je u toku izgradnje u Turskoj i to je Turski tok. Za sada je planirano polaganje samo jednog cevovoda kapaciteta 15,7 mlrdi kubnih metara gasa godišnje, a ta količina će zadovoljavati isključivo potrebe turske ekonomije.

Stvari, međutim, izgledaju malo drugačije posle izjave bugarskog premijera Bojka Borisova da od Brisela očekuje odobrenje za polaganje drugog cevovoda istog kapaciteta, koji će prolaziti kroz teritoriju Bugarske. Još pre ove izjave, saznalo se da je ruski Gasprom počeo polaganje druge „bugarske” cevi pored prve koja će puniti gasovod Turski tok. Prema tome, može se pretpostaviti da u Sankt Peterburgu ministarka energetike Bugarske nije pregovarala jedino o unutrašnjem distributivnom sistemu gasa, nego je bilo reči o planu o nečem mnogo većem. Svim tim manevrima, koji prate zadovoljavanje gasnih apetita Bugarske, možemo dodati i potpisani memorandum o izgradnji takozvanog vertikalnog gasnog koridora, koji bi povezao Bugarsku, Grčku, Rumuniju i Mađarsku. To bi značilo da će se tim cevovodom gas kako dovoditi do Bugarske, tako i transportovati iz Bugarske prema drugim zemljama, a to unosi optimizam u mogućnosti realizacije projekta o gasnom habu Balkan.

Svi ti raznosmerni procesi jasno svedoče o tome što Bugarska preduzima praktične korake ka sticanju veće uloge na gasnom tržištu Evrope. U pitanju su dugoročni projekti koji se neće ostvariti u toku godinu-dve dana, a koji će koštati više milijardi evra. Pripremu za realizaciju tih praktičnih mera prate neke kritike i nepoznanice – postavlja se pitanje do koje su mere ove ideje stvarno efikasne i korisne za Bugarsku. Istini za volju, odsustvo zadovoljavajućih odgovora na ova pitanja bio je jedan od najvažnijih uzroka propasti gasovoda Južni tok, jer nije bilo kategoričnih argumenata u korist nesumnjive isplativosti tog projekta za Bugarsku. To još više važi za proširenje unutrašnje mreže za prenos gasa, za izgradnju interkonektora prema susednim zemljama i nadasve za gasni hab Balkan.

Uprkos tome priprema za realizaciju tih projekata, čija se efikasnost ne može kategorično dokazati, nastavlja se punom parom. Neće biti iznenađenje ako prilikom konkretizacije i izrade planova i projekata postane jasno kako oni neće biti dovoljno isplativi, pa da se na toj osnovi odustane od nekih ideja ili da se one bar ostave za bolja vremena. Ovako ili onako trenutno smo svedoci grozničave aktivnosti bugarskih vlasti koje teže ostvarenju konkretnih rezultata. Gasni snovi premijera Bojka Borisova postepeno poprimaju realnije obrise.