Gasprom: Promena od sovjetskog planiranja do kapitalističke neizvesnosti

Važno je znati da je gradnja međunarodnog gasovoda najteži deo gasnog lanca zato što zahteva: dugoročno povezivanje kupca i prodavca, visoke tehnološke kapacitete (posebno za duboke i dugačke morske deonice), visoke mere obezbeđenja (posebno na kopnu), međuvladine sporazume (i odobrenje Evropske komisije ukoliko je sporazum potpisala članica EU), projektno finansiranje (gasovod mora da bude profitabilan) ili dosta slobodne gotovine za finansiranje kapitalnih izdataka.

Ovo su razlozi zašto smo videli mnogo više prezentacija gasovoda (Nabuko i Galsi gasovodi, na primer) nego što su gasovodi stvarno građeni u prošlosti. Da bi rešili ova pitanja u Gaspromu su koristili strategiju da prvo zaključe ugovore sa kupcima sa vezivanjem cene za naftu a onda da grade infrastrukturu, koristeći vrhunsku tehnologiju, bez obzira na ostale rizike koji mogu kasnije da iskrsnu. Otud veoma otporna infrastruktura, koja može da odgovori potrebama kad su na vrhuncu. Evo nekoliko primera ovakvog razmišljanja:

- Izgradnja severnog toka 1 od 2010. do 2012. godine bez uzimanja u obzir Trećeg energetskog paketa EU, zbog kog se sada ovaj gasovod koristi sa svega 77 odsto kapaciteta.

- Razvoj gasnog polja Bovanenkovo i gradnja gasovoda nakon zaključivanja velikih izvoznih ugovora u Evropi između 2005. i 2006. godine, bez uzimanja u obzir rizike smanjenja tražnje za gasom u Evropi, koja je dovela do ponovnih pregovora o ovim ugovorima (sada sa slabijom vezom sa naftom).

- Početak izgradnje Južnog toka 2012. godine, bez uzimanja u obzir rizik da Evropska komisija zatraži slobodan pristup treće strane, što je dovelo do gradnje sada suvišne Ruskaja kompresorske stanice (investicija od 355 miliona dolara).

Ova pozlaćena strategija je bila prihvatljiva u svetu u kom je tražnja za gasom uvek rasla i gde je Gasprom, monopolista u izvozu ruskog gasa, bio dovoljno bogat da podnese sve ove troškove.

U ovom starom svetu Gasprom je investirao i plaćao, a kupci su imali koristi od obezbeđenog snabdevanja. Danas Gasprom ima 150 milijardi kubnih metara godišnje viška proizvodnih kapaciteta gasa i oko 100 milijardi kubnih metara godišnje viška transportnih kapaciteta prema Evropi. Povrh toga, Gaspromovo prenebregavanje proizvodnje gasa iz škriljaca u SAD od 2005. do 2015. godine (na primer tako što nije smanjio cene gasa Evropi) je dozvolilo izgradnju postrojenja za utečnjavanje gasa u SAD, koji od 2016. godine konkuriše ruskom gasu.

U našem novom svetu, gde tržišta obezbeđuju kratkoročne cene, ova pozlaćena strategija uvek donosi gubitke proizvođaču, koji nikada neće imati koristi od skokova cena - pošto ima ogromne neiskorištene kapacitete.

Gasprom je počeo da se prilagođava novoj tražni za gasom Evrope prodajući gas ne samo putem tradicionalnih dugoročnih ugovora (sa umanjenom indeksacijom za naftu), već i putem aukcija, preko Gasprom marketinga i trgovine i putem Vingasa, njegove evropske kompanije.

Činjenica da su 12. avgusta 2016. godine potpisnici akcionarskog sporazuma Severnog toka 2 povukli svoje zahteve za odobrenje spajanja u Poljskoj pokazuje da Gasprom uzima u obzir nove rizike (koncentraciju, ograničavanje konkurencije, antimonopolske zakone itd.) Odluka utiče na preuzimanje akcija postojećih projektnih kompanija Gaspromovih pet zapadnih partnera (Engie, OMV, Shell, Uniper i Wintershall). Prema Gaspromu raspored implementacije projekta Severni tok 2 ostaje nepromenjen.

Neuspeh Litvanije u junu 2016. da dobije kompenzaciju od Gasproma za precenjivanje gasa na Štokholmskoj međunarodnoj arbitraži pokazuje da Gasprom nije prekršio ugovor da će obezbediti gas po fer ceni.

Nakon neuspelog puča u Turskoj, Gasprom je sada u procesu ponovnog procenjivanja svih svojih gasovodnih projekata, kako bi našao najbolju opciju za kompaniju (na bazi odnosa rizika i profita). Stare pretpostavke da će Gasprom uvek preinvestirati u transportne kapacitete, kako bi obezbedio sigurnost u snabdevanju kupaca  mogle bi se pokazati pogrešnim u budućnosti. Dobra stara vremena, kada su evropski ugovarači dobijali novac od Gasproma da polože cevi za snabdevanje evropskih kupaca su prošlost. Evropa će sada, takođe, morati da snosi teret obezbeđivanja bezbednosti transporta gasa.

Konačno u novom ruskom svetu, gde konkurenti (Rosnjeft, Novatek) lobiraju za pristup izvoznim kapacitetima, ova strategija postaje rizičnija, pošto bi konkurenti mogli ubediti državu da ukine gasni izvozni monopol i omogući njima da ga koriste na uštrb Gasproma. I, treba napomenuti da je tržišna kapitalizacija Rosnjefta danas veća od Gaspromove, da Rosnjeft danas najviše doprinosi ruskom budžetu - ispred Gasproma.

Program Daleki istok započeo je 2002. godine nominacijom Gasproma za koordinatora koji je izabran i kao jedini izvoznik gasa. Vladino odobrenje dato je i zvanično 15. juna 2007. godine. U maju 2014. godine Gasprom i CNPC potpisali su Sporazum o kupoprodaji (u potpunosti vezan za naftu) gasa koji bi se isporučio istočnom rutom (gasovod Snaga Sibira). Ovaj tridesetogodišnji ugovor obezbeđuje isporuke 38 milijardi kubnih metara ruskog gasa Kini godišnje. Ovaj, najveći projekat  na globalnom nivou će dovesti do investicije od 55 milijardi dolara u izgradnju kapaciteta za proizvodnju i prenos gasa u Rusiji.

Kineska tražnja za gasom je u periodu od 2005. do 2015. godine rasla za čak 15,1 odsto godišnje, ali je ovaj rast usporio 2014/2015. godine na 4,7 odsto. U poslednjih deset godina Kina je preskočila Meksiko (2007.), Saudijsku Arabiju (2008.), kanadu i Japan (2010.), Iran (2013.) i danas je četvrti najveći potrošač gasa, posle SAD, EU i Rusije. Kina bi trebalo u narednih 15 godina da preskoči i Rusiju po potrošnji gasa, ali prosečan godipnji rast potrošnje bi trebalo da ostane na sličnom nivou kao prošle godine (4,7 odsto). Rast proizvodnje takođe je usporio sa prosečno godišnjih 10,5 odsto u period od 2005. do 2015. godine na 4,8 odsto u 2014/2015. godini. Još važnije, od kako je postala neto uvoznik 2007. godine, neto uvoz Kine je rastao za 60,8 odsto godišnje u periodu od 2007. do 2015. godine, ali samo 4,5 odsto u 2015. godini. Ovo znači da prognoze kinesko rasta uvoza gasa moraju biti revidirane nadole. I, ostaje nepoznato koliko će Kina u budućnosti moći da proizvodi gas iz ogromnih rezervi škriljaca.

Kina: Neto uvoz naglo usporava

Bazična kalkulacija pokazuje da, ako pretpostavimo da bi prosečna godišnja stopa rasta potrošnje i proizvodnje od 2007. do 2015. godine ostala ista, kineski neto uvoz bi se povećao za više od 38 milijardi kubnih metara između 2020. i 2022. godine. Ako pretpostavimo da će se nastaviti ono što se dešavalo u 2014/2015. godini onda bi za rast uvoza gasa Kine od 38 milijardi kubnih metara bila potrebna decenija, tj do 2030. godine. Trenutno je veća verovatnoća da će se ostvariti slabiji rast (i to bez uzimanja u obzir proizvodnje gas az škriljaca u Kini).

... i rašće još sporije

Ova priča liči na ono što je Evropa videla u prošloj deceniji, gde je neto uvoz ostao na istom nivou poslednjih 10 godina (zbog pada u tražnji gasa i pada u proizvodnji gasa u EU). Ako se istorija ponovi onda će nova realnost u Kini voditi do ponovnih pregovora o ugovorima i arbitražama sa ciljem da kupac postigne niže cene. Otuda Gasprom sada pokušava da proširi upotrebu gasa u Kini (gasne elektrane i automobili na gas) kako bi pojačao tražnju.

EU: isti nivo neto uvoza u 2015. kao u 2005. godini

Kako Kina postaje jedno od najatraktivnijih tržišta konkurencija za njega će biti žestoka. Gasprom ima veliku prirodnu prednost nad ostalim snabdevačima zbog geografske blizine istočnosibirskih resursa. Sa usporenim rastom neto uvoza, ne samo da će zapadna ruta (Snaga Sibira 2) biti malo potrebna, već će i dostizanje maksimalne iskorišćenosti Snage Sibira 1 trajati dugo. Zato izgradnja gasovoda može trajati duže, a što je još važnije, osam kompresora neće morati biti u funkciji kada linija počne sa radom 2019. godine.

Aktuelni razvoj programa Daleki istok je sada fokusiran na Snaga Sibira 1. Gasovod od naftno gasnih polja od Kovitke do Čajande (800 kilometara) i onda do kineske granice (Blagoveščensk) (2.154 kilometra) je u izgradnji. Do sada je položeno 128 kilometara cevi.

Prilikom posete gradilištu Snage Sibira 1 bilo je zanimljivo da je Gasprom prilagodio investiciju tržišnim fundamentima. Na primer, kako gas iz Jakutije i Irkutska (Istočni gasni program) dolazi sa visokom koncentracijom helijuma (26%) Gasprom je odlučio da odvoji najveći deo helijuma u Čajandi i vrati ga u polja, kako bi izbegao zagušenje tržišta prevelikom ponudom helijuma (vredan element koji se koristi u svemirskim programima, medicini i u vojne svrhe). U Amurskom postrojenju za preradu (kapaciteta 42 milijarde kubnih metara godišnje) obavlja se kriogensko izdvajanje preostalog helijuma. Amur uključuje najveću fabriku za proizvodnju helijuma na svetu (60 miliona kubnih metara godišnje). Prema Gaspromu puno iskorišćenje Čajanda polja se očekuje 2025. godine sa 335 gasnih izvora i 310 naftnih izvora.

Jedna o najefikasnijih mera za ublažavanje sankcija Zapada su Gaspromovi stalni napori za dostizanje tehonloške nezavisnosti i supstitucije uvoza. Cilj je da se poveća udeo domaćih proizvoda i da se olakša razvoj ruskih ekvivalenata uvoznoj opremi. Strana oprema trenutno čini oko pet odsto (manje od 0,1 odsto za cevi) ukupnih nabavki Gasproma, pošto su uspostavljena striktna ograničenja u nabavkama neruske opreme, usluga i radova. Svih osam kompresora za ovu liniju biće proizvedeno u Rusiji.

Zaključci:

• Snaga Sibira bi mogla biti operativna od 2019. godine, ali bi dostizanje proizvodnih kapaciteta moglo da traje više od pet godina. Gasprom će aktivirati osam kompresora potrebnih za dostizanje punog kapaciteta tokom perioda od 2018. do 2025. godine, kako bi ograničio troškove kapitalnih investicija i izbegao viškove kapaciteta (koji bi mogli dovesti do toga da Rosnjeft želi da ih iskoristi za isporuke gasa Kini).
• Ako se dogodi cenovni rat u naerdnim godinama u Evropi, zbog puno neiskorišćenih kapaciteta u Gaspromovim rukama i velikih količina LNG iz SAD, to neće biti slučaj u Kini nakon 2020. godine.
• Turski tok od 16 milijardi kubnih metara godišnje je neophodan da omogući Gaspromu da se reši tranzita preko Ukrajine. Iskoristiće već postavljeni gasovod za Južni tok i postojeću Ruskaja kompresorsku stanicu. Turska strana bi trebalo da ubrza primenu međuvladinog sporazuma, kako bi gasovod postao funkcionalan pre 2020. godine.
• Dodatni kapaciteti iz Rusija ka Turskoj su potrebni da bi zadovoljili rastuću tražnju Turske za gasom. Ovo bi se moglo postići drugom linijom Turskog toka i/ili povećanjem kapaciteta kompresora Plavog toka sa 16 na 19 milijardi kubnih metara godišnje.
• U Evropi, prodajom gasa ne samo tradicionalnim dugoročnim ugovorima već i drugim načinima Gasprom je dobio fleksibilnost (koja je prethodno bila u rukama evropskih snabdevača) i može se mnogo brže prilagoditi tržišnim promenama.
• Gasprom i partneri će čekati na sporazum sa Evropskom komisijom i da u potpunosti iskoriste Severni tok 1 pre nego što krenu u izgradnju Severnog toka 2 (investicija od osam milijardi evra).

Izborom ruskih kompanija Gasprom ne samo da smanjuje svoje kapitalne troškove i potrebu za devizama već i promoviše nove dobavljače koji će kada se podignu sankcije biti ozbiljni konkurenti zapadnim naftnim i gasnim kompanijama, jer će moći da obezbede jeftinija, možda manje moderna, ali robusnija rešenja.