Ibrica na kotorskom Trgu od katedrale

Stati na trg i pred ljude potpuno sam, s gitarom i nemačkim ovčarem. I ne govoriti tiho, već pevati iz sve snage puna dva sata. Ibrica Jusić je uvek bio fenomen.

Prvi put sam ga slušao uživo, u originalu, na dubrovačkim skalinama u ranom detinjstvu, na jednom od letovanja sa bakom. Pamtim psa i šetnje, morske pesme koje su ljudi slušali ili pevali sa Ibricom. Pamtim ga i kao ponosnog prolaznika Beogradom, u nekom trenutku pre nego je rat zapalio glave, kuće i živote bivše Jugoslavije, kome sam kao klinac poželeo dobar dan, onako kad iz magnovenja vidite poznatog čoveka, s velikim psom. Sećam se i kad je krenula mobilizacija radnog naroda Crne Gore na Dubrovnik, one kamione sa vojskom i noćno donošenje plena s fronta seljana Krtola. Oružje na ulicama… I Prevlaka i Konavli i ružne reči poput mobilizacije, opsade, paravojski, bombardovanja, logora i one tužne kolone traktora 1995. Na pomirenju mora da se radi. Ne znam da se razumemo bolje nego putem Cesarića, Ujevića, Dedića i drugih, čije stihove, pored svojih, peva Ibrica.

Završava se turistička sezona i Kotor je udobno praznjikav. Još se čuju strani jezici, najviše ruski, poneki Anglosaksonac, German i Latin... Blago veče bez vreve, čuju se koraci po kamenim uličicama, a ne agresivna muzika ugostitelja i drugih malih privrednika. Kotorani odahnuli, čini se, sada su svi prozori širom otvoreni. Kotorske mačke opuštenije nego inače, švrljaju među ljudima. Lako je zamisliti život srednjeg veka. Neke gospare, mornare, uređene dame, trubadure i serenade.

Trg od katedrale sa svih strana ograđen paravanima. Ispod luka na ulazu u katedralu Sv. Tripuna minimalno ozvučenje. Na kameni postament penje se pevač, trubadur. U improvizovanom bekstejdžu, tu pred svima, oblači tamnu košulju, ogleda se na senci. Pas ga lenjo prati pogledom. Neka hrabra mačka mirno prolazi ispred bine. Umorno lice starijeg čoveka na bini ozari osmeh kada ču aplauz pošto uze gitaru u ruke.

Ibrica pjeva Kotoranima

Prva pesma Dom-dom, „ja i ona sami sred Straduna“, „kad se jave poslednji poeti“… Ove godine Ibrica Jusić slavi pedeset godina rada. Po treći put, jednom godišnje nastupa u Kotoru. Kad je Kotor hteo da postane Dubrovnik u 17. veku, posle velikog zemljotresa koji je desetkovao republiku…neka lekcija iz istorije, koja nije tema ove večeri kulture.

Ibrica peva pesmu o slikarstvu, primenjenu poeziju napisanu, po njegovom priznanju, za situacije kada ga slikari pozovu da im peva na otvaranjima izložbi.

Na katedrali Sv. Tripuna tabla „Na uspomenu prvog Hrvatskog kralja Tomislava…Hrvati grada Kotora“.

Arsenova „mi smo siročad svijete“ uverljiva do kraja. Prepevi su uvek nategnuti, pa mi tako ni Koenova „So Long, Marianne“ nije baš legla…prosto to vuče da čuješ original. Jedan od starijih organizatora koncerta naručuje piće za plavokosu strankinju koja je sela za najbliži sto u obližnjoj kafani da prati nastup. Zamirisa picerija, radosti turizma… Onda „Ptica na žici“ i klinci za stolom u piceriji pucaju od smeha baš na vrhuncu pesme… kako zabraniti osmeh, iliti „Prevaspitaj đecu“, kako kažu kotorski reperi Who See.

Sa ulica Dubrovnika i Toronta na dalmoškom, selimo se u svet sevdalinki. „Kraj tanana šedrvana“ iliti „Der Azra“, kako Ibrica reče da je veliki Hajne preveo pesmu. Objašnjava trubadur kako je sevdalinka zapravo sefardarska muzika, poreklom iz Katalunje, kako u mračnim starim kafanama Barselone možete čuti melodiju „Zvijezda tjera mjeseca“. Na „Što te neima“ bakica iza mene zaplaka glasno. „Tebi majko misli lete“, teško je uverljivo pevati na porodične teme, da udeo patetike ostane ponosan, uspeva mu. A onda pesma na italijanskom „voglio dire adio, adio…“, prirodnost pripadnosti jeziku Latina i Mletačke republike, ili me zidine koje nas okružuju vuku na taj zaključak.

Priča Ibrica dalje kako je 1962. godine pobegao sa ekskurzije u Zagrebu Odgojno-popravnog doma „Mali Lošinj“ da pobedi na audiciji u Varijeteu, današnjem teatru Kerempuh. I priznaje da mu je uzor uvek bio veliki pevač Karuzo, da je njegova biografija bila prva knjiga koju je pročitao, pa otpeva na italijanskom pesmu posvećenu upravo tom pevaču, poznatu kanconu „Te voglio bene assai”. Zvoni trg snagom glasa, melodije i emocije. Negde u sred refrena tamnoputi đubretar poče udarcima da istresa malu metalnu uličnu kantu u pokretni kontejner, potpuno u ritmu. Posle gromoglasnog aplauza kreće trubadur u priču o mnogo mlađoj ženi s kojom je dugo bio u vezi, i kako ga još prijatelji pitaju za nju, a on odgovara „Bila je tako lijepa“, pesmom Alena Barijera koju je ovde prepevom proslavio Dragan Stojnić… „Ljubi sam, ljubi vašu kćer“, lepu pesmu o klasama i ljubavi, za trenutak začini lupa escajga gladnih turista iz obližnje kafane. Kao komentar na pesmu pevač citira izreku iz svoga kraja „Tužno pošla i nije se vratila“.

Publika postaje sve uključenija u koncert dok pevač priznaje da još ne zna „neke važne stvari o voću, ženi, ljubavi i smrti“. Sledi Cesarićeva pesma „I lije na uglu petrolejska lampa svjetlost crvenkastožutu“, to je nekada bilo u lektiri. Promena štima i efekta na mini procesoru, opet gitara zvuči kao španska – „da je znao klaun stari da svetu osim scene postoje i druge stvari…“ Opet bi istim putem pošao, o tome svedoči i snaga izvođenja francuske šansone Serža Lame „Completement malade“, i još jedan jezik na koncertu, internacionalnost doživljaja, a nema furešta. Finale pesme uz teatralnost koju samo trg može da proizvede, poklon i mini tuš za stariju lepu plavu damu u slučajnom zagledanom prolazu.

I kreće sevdah ponovo, „Snijeg pade na behar na voće“, način ili manir Miloša Tadića doveden do perfektnog scenskog efekta Ibricinim izvođenjem. Pa onda putem pored bašte starog imama…Emina je ime njegove majke, neko prošaputa iza mene. Publika je potpuno uključena, aplauzom daje ritam refrenu pesme. „U svakom slučaju te volim“. Iz publike par glasova uzvikuje muzičke želje, pevač odgovara imitacijom staračkog promuklog glasa „Ne čujem dobro!“, možda samo mene podseća na onoga Slobodana. Pesma „Ćale moj“ ušla je u dalmatinski evergin, „pa nam se smiju da smo furešti…“ Publika je ispraća glasnim uzvicima „Bravo!“, proradila mornarska tradicija. Prepev „Ne me quitte pas“, „biseri kiše, makar i u kraju u kome kiše nema“ na kraju jednog kišnog leta. Brelova pesma „Dans le port d’Amsterdam“, sad već neverovatna razmena energije sa publikom na Trgu od katedrale. Iz Dubrovnika smo krenuli, u njemu završavamo koncert „dok vas gledam iza kantuna kako pasate preko Straduna“. Još dva bisa. Koncert završava pesmom o tužnom mladiću s mačkom.

Odlazeći sa trga čujem razgovor dve gospođe, vršnjakinje pevača, „kako se dobro drži“. Drži se čovek. Ispred mene mali lavirint kamenih ulica noćnog Kotora. Leto je skoro zatvoreno. Krasno veče.