EGZIT, JAK "KAO CRNA ZEMLJA"

Od političke mobilizacije mladih i društveno-kulturne reforme, do opasno lukrativnog biznisa! Ovako bi, u 12 reči, najlakše opisali fenomen zvan Egzit, (ne)zvanično najbolju robnu marku koju je majka Srbijica izrodila u milenijumskom postojanju. Osam je godina prošlo od kako je grupa mladih, kreativnih ljudi zamislila da zabavom i obrazovanjem pokrene učmalu studentariju da izađe na birališta i otkopa "izlaz" iz tadašnjeg političkog momentuma, u kom se na pomen "svetla na kraju tunela" po pravilu podrazumevao voz koji nailazi u suprotnom smeru. Na analize Egzita potrošene su tone papira i virtuelnog prostora, sada i zvanično najbolji vanbritanski festival u Evropi mahom je imao pozitivne ocene, s debelim razlogom, bez obzira na ugao iz kog se posmatra. Kada su i babe po novosadskim haustorima počele da planiraju dokonu svakodnevnicu po Egzitovom kalendaru, znali smo koliko je sati.

Lajko Feliks na Egzitu

Čuveni "nulti" Egzit, održan 2000. godine na platou kraj Filozofskog fakulteta i divljoj plaži Bećarac, trajao je celo leto, ravno 100 dana. Savršeno je spustio zavesu pred izbore koji su vodili u plišanu revoluciju i dan-danas novosadski puritanci drže ga za najboljeg. Tu su emocije i namere organizatora bile, po njihovom mišljenju, najčistije, provod neopterećen, izostao je cirkus koji neminovno prati velike festivale, a nedostatak svetskih muzičkih imena sasvim pristojno su nadoknadili domaći akteri iz sveta muzike, teatra, politike, nauke te javnog delovanja uopšte. Obaška što je bio džabe, tu, na dohvat ruke. Oproštajna žurka okupila je nekih 20.000 duša, na taj hadžiluk išlo se iz cele Vojvodine i Beograda, a novosadski Sunčani kej trpeo je najviše tabana u svojoj istoriji.

Mašina za pravljenje para

Koliko god se vlasnici i zaposleni ovog giga brenda trudili da nam objasne i pojasne svoju politički-društveno odgovornu misiju, Egzit je danas moćna mašina za pravljenje para i tačka. Na novosadskoj čaršiji poznato je da mladi za mesto u timu koji dobija grizu kao pitbulovi. Stekli su reputaciju, odlazeće zvezde zadovoljne su reakcijom publike i građana i po principu spajanja talasa, svoje poklapajuće utiske šalju diljem pismenog sveta, onog koji ni ne zna šta je to Srbija.

Na primer, saznali smo da je čuveni disk džokej Roni Sajz sve vreme bio vidno uznemiren, ne znajući šta ga čeka u zemlji koja malo pa malo (nesupešno) ratuje, da bi mu prvi osmeh izmamio sam prizor Petrovaradinske tvrđave (kasnije bina, zvuk i masa) dok se vozio preko "Varadinske duge", Slobinog instant rešenja za prelezak velike reke, a sve nakon što nas je NATO podsetio da je uvek u pravu, čak i kada nije. S tim u vezi, nekorektno je a ne pomenuti da je Egzit definitivno naš najbolji ambasador, uprkos organizacionim propustima na koje se pojedini muzičari žale. Prosečan "Egzitaš" mlad je lik neopterećen mržnjom, nije ksenofobičan, natprosečno je obrazovan i pre svega - želi svet u naručju i obrnuto.

No, počeli smo o novcu...

Igračica na stejdžu

Prvo i osnovno pitanje ekonomije kapitalizma "koliko to košta i koliko para pravi" i dalje je enigma radoznalih. Egzit nikada nije otvoreno istupio sa finansijskim planom, budžetom, troškovima, honorarima izvođača (neki su objavljeni, ali prilično stidljivo), ugovorima sa sponzorima i tako dalje.

Hapšenje bez presude

Javnost je najbliže provirila u njihove "knjige" kada su početkom juna 2004. godine uhapšeni generalni menadžer Bojan Bošković, tadašnji predsednik "Udruženja Egzit", Dušan Kovačević (koji će ih kasnije kao osnivač tužiti za zloupotrebu imena brenda; vansudski su se dogovorili i on danas vodi "Egzit Tim", firmu polusestru), te Deana i Ivana Gligorić, koje su ubrzo puštene na slobodu, dok je čelnicima određen jednomesečni pritvor kako ne bi uticali na svedoke. Oni su optuženi za zloupotrebu službenog položaja i falsifikovanje službene isprave, odnosno da su oštetili firmu za 12 miliona dinara (spekuliše se i da su od 20,2 miliona dinara dobijenih od prodaje ulaznica na račun firme uplatili svega 14,6 miliona) ilegalnom preprodajom 7.750 ulaznica, pritom uništivši digitalnu knjigovodstvenu dokumentaciju na računarima.

Nakon osam dana pritvora i ispitivanja svedoka, istražni sudija Okružnog suda u Novom Sadu Zlata Rodić - Knežević donela je odluku o njihovom puštanju, a advokat Egzitaša, Vladimir Beljanski rekao je tada da "sud nije pokazao neutralnost, jer je izneo u javnost delove istrage koji se tiču statuta organizacije i rešenja o preduzeću "Egzit Media" koji su tajni". Protiv Kovačevića, Boškovića i Deane Gligorić je dve godine posle podignuta optužnica zbog deljenja karata bez odobrenja Upravnog odbora Udruženja.

Iako je tim povodom u gradu podignuta velika prašina, Bošković štrajkovao glađu, postojala šansa/pretnja da se Egzit ne održi (baš pred potpisivanje ugovora sa gigantom MTV), a građani prikupili više od 10.000 potpisa za njihovo oslobađanje u akciji "Ne dam Egzit", svako ko se iole razume u ekonomiju i srpsku političku svinjariju znao je i zna tri stvari u vezi sa tim skandalom: da su optuženi voistinu delili besplatne karte i da je nekog muvanja bilo ("ljudima koji su zadužili Egzit davali smo karte", po Boškovićevom priznanju), da je vlast bila krajnje licemerna što je u korist skupljanja političkih poena (izbori iza ugla, SRS pobedio, Maja Gojković postala gradonačelnica) uhapsila Egzitovce za deljenje karata dok teški kriminalci, bukvalno ubice i siledžije, slobodno bazaju gradom (samo primera radi, haški optuženik Goran Hadžić zahvaljujući dojavi za dlaku pobegao sa novosadske Grbavice), te da je u biznisu Egzita daleko veći problem to što posluju vrlo profitabilno i tržišno, da ne kažemo odistinski kapitalistički, a opet delom na grbači sistema i njegovih javnih dobara.

Političko čedo

Naime, od kako je 2000. počeo, Egzit ima veliku podršku Grada, Pokrajine i Republike. Komunalne službe stavljene su im na raspolaganje besplatno, donira ih AP Vojvodina, pomažu im MUP Srbije i Ministarstvo inostranih poslova (stranci u ambasadama lako dobijaju kratkoročne vize ako imaju ulaznice), na posletku, dobili su pravo da koriste Petrovaradinsku tvrđavu, najvredniji spomenik kulutre u Novom Sadu i Vojvodini uopšte.

Tako je Egzit sam sebi počeo da kontrira i po tome se najviše razlikuje od svetskih festivala tog tipa. Tamo su stvari jasne, postoje sponzori i ugovori, sve javno, i ako se peštanski Siget zove "Pepsi", zna se ko plaća i ko kupi kajmak, a grad Budimpešta i Republika Mađarska ne daju ništa mufte i lako drže čiste račune sa organizatorima, za koje muzičari tvrde da su krajnje profi.

Manifestacija na kojoj smo uživali pre osam godina uopšte nije ovaj Egzit na koji idemo koliko u četvrtak. Daleko od toga da Grad, Pokrajina i Država ne treba da stimulišu najveći festival na Balkanu, ali je krajnje bizarno da isti taj Egzit posluje vrlo profitabilno takav kakav jeste, dakle kao krupan industrijalac zabave, a da pritom uživa privilegije koje su u pravim demokratskim sistemima rezervisane isključivo za nevladine organizacije i druge projekte iz domena kulture i obrazovanja, koji sami po sebi ne da ne donose pare, nego ih u vrtlogu gutaju.

Ovom prilikom nećemo se baviti takozvanom sociologijom festivala, njegovim na momente odveć potrošačkim oblikom kulturnog modelinga mladih, već prostom činjenicom da neko ko je uveliko postao ozbiljan evropski tržišni igrač ne sme da ima toliku podršku institucija čije budžete pune građani, a koji svakako ne ubiru profit jednom kada se Egzit završi (građani, naravno). Tu stižemo i do bolne tačke zvane... Srbija! Političarima se u ovoj zemlji može svašta zameriti, ali da imaju nos za dobar posao to znaju i mala deca. Možemo samo da nagađamo koliko se usluga i protivusluga izrodi svake godine kada se planira novi Egzit i spremni smo da uložimo 1.000 evra, kojih nemamo, da vlast te sve njene poluge izađu i te kako "dobre" kada se svedu računi. O Egzitu da ne govorimo.

Ovde ne pišemo isključivo o novcu, štaviše! Egzit je danas u njihovim očima pre svega glasačka mašinerija i dobar štit za proevropsku reformsku promaju koja bije iz Brisela, nešto s čime se identifikuje ogroman broj birača mlađih od 30 godina, a neodemokrate i te kako znaju šta se desi kada se ovi nakane da nedeljom prošetaju do providnih kutija. Svi se sećamo farse nastale nakon izbora Maje Gojković (tada SRS, danas grupa građana) za gradonačelnika Novog Sada, nesuvislih pitanja "hoće li sada Egzita uopšte biti ?!" Odgovorno tvrdimo da nijedan političar dovoljno vešt da ugrabi vlast nije budala koja će se kačiti sa sada već goropadnim Egzitom koji je, finansijski i politički, jak "kao crna zemlja". To samo po sebi uopšte nije loše, naprotiv, gorak ukus u ustima ostavlja činjenica da su oni toga i te kako svesni, te da ne prezaju da svoju moć iskoriste najbolje moguće.

Da je Egzit svaki dan!

A šta vlast konkretno ima na umu? Prvo i osnovno pare! Turizam prelepog Novog Sada je ambis za koji bi, da ima pravde, neko morao da odgovara ili barem bude smenjen. Turisti ga zaobilaze, a poslovni ljudi cupkaju do Beograda jerbo još od Slobine "jogurt revolucije" Banovina čarobnog dizajna arhitekte Dragiše Brašovana (vojvođanski Parlament) ne raspolaže ozbiljnim kapitalom i, najvažnije, polugama vlasti. Ukinute autonomije (DOS-ov "Omnibus" tiče se pre svega kulture, a ne realnih prihoda, a predviđenih 7% prihoda iz budžeta Srbije po novom Ustavu malo zaostaje za 35-40% koliko se u Pokrajini skupi poreza), Pokrajina svakako ne privlači poslovni svet, jer se za dozvole, ugovore i kapital ide u prestonicu. Da ovo ne bude autonomaška jadikovka, krivicu snosi i kreativna, poslovna elita Grada, koja da nema Egzita ne bi srela gotovo nijednog stranca, osim umetnika, studenata, rodbine, i apsolutno slučajnih putnika namernika.

Postoje samo dva termina u gradu kada su hoteli poput ekspres lonca: Poljoprivredni sajam na proleće (najveći u zemlji) i Egzit! Poput epicentra zemljotresa, od hotela nadalje širi se groznica vikendaške zarade tokom koje trgovci svih fela trljaju dlanove, grad finansijski pukne kao zrela tikva! Srećom, Novi Sad je dovoljno velik da ne iskoristi tu inerciju pa da prodavci masovno podignu cene svega i svačega na uštrb građana (kao u Inđiji za vreme "Grin Festa"), mada brutalne piraterije za naivne ima na svakom koraku. Taksisti deru strance, pa i građane Srbije, na nivou razbojništva, sobe i stanovi se izdaju za grozno velike novce, Englezima se uzimalo od 100 do 300 evra za svega četiri dana, u zavisnosti od veličine i opremljenosti stana, ono malo turističkih agencija utrkuju se da odvedu goste na salaše, Dunav, Frušku goru i njene manastire... Ionako prepuna plaža Štrand privuče obližnje Egzit kampere smeštene kilometar nizvodno, kiosci pršte od posla, a situacija u Petrovaradinu je ekonomski uzavrela da tačke topljenja.

Naplaćuje se i punjene mobilnih telefona, a svako ko ima plastičnu kadu i dosta leda pronađe mesto duž saobraćajne žile kucavice. Prodavac hamburgera na legalnoj tezgi nam je jednom priznao da je za Egzit bolji nego za skoro celu godinu, te da vrti petocifrenu sumu u evrima za samo četiri dana. Vojvođani se posebno uvrede kada im uvale kuvani kukurz po ceni od frtalja šlepera istog, dok rasne pivopije jadikuju zbog ugovora Egzita i "Tuborga" po kom je točena varijanta ovog piva jedina dostupna na festivalu. Tu uleću momci s kadama pre ulaznih kapija i vlasnici kafića na "tvrđavi" koji uredno rade za vreme festivala i uberu masnu zaradu. Oni se nalaze pokraj hotela "Leopold I" (za one koji bi neko drugo pivo...), odskora u vlasništvu Ratka Butorovića zvanog Bata Kan-Kan (nadimak stekao istom preduzetničkom metodom i Dragan Marković "Palma"), "kontroverznog biznismena" koji je i sam osetio srpsku varijantu predizbornog legalizma dospevši u zatvor zbog navodnog nameštanja utakmica u korist "FK Vojvodina" kao njen predsednik ("Što? Da bi Voša bila opet treća...?!" maliciozno tvrde navijači), iako se čaršija onomad kladila da ako zbog nečega ikada "zaglavi", biće to mnogo ozbiljnije od par hiljada evra u džepu nekog fudbalskog sudije.

Na žalost, čim se svetla bina pogase stranci ne održavaju obećanja. Iako su kunu u prelepe devojke, niske cene, toplu klimu, posebno Britanci, njih 10.000 koji su lane prvi put po brojnosti nadmašili ne-Novosađane, nakon Egzita u posetu Novom Sadu dolaze samo oni koji su tu stekli dobre prijatelje. Ne znamo kako stvari stoje u Guči, koja strancima nudi tako poželjnu balkansku egzotiku, ali sumnjamo da svraćaju u provinciju kada im ni Novi Sad (ili je i on provincija?) nije posebno zanimljiv tokom fiskalne godine. Uopšte, porediti dva najveća srpska festivala jako je nezahvalan posao, onaj u domenu "baba i žaba", ali južnim kolegama Egzitaši svakako treba da pozavide makar na deklarativnoj transparentnosti predračuna i salda.

Zarada na "Djavi"

Na posletku, bez strasti posmatrano, hladnokrvni Novosađani (pleonazam, jel’da ?!) Udruženju Egzit zameraju mahom odnos prema Petrovaradinskoj tvrđavi. Pošto se peting s politikom i finansijama u Srbiji doživljava kao nuspojava svakog uspešnog posla, a Egzit je najuspešniji, to prolazi dosta neopaženo i bez zle krvi, nazovimo ga srednjevekovnom tehnikom iskupa greha u režiji crkve. Ako ni zbog čega drugog, ono iz prostog razloga što niko nikog ne tera da ode na "Đavu" (kako mladi Novosađani zovu Tvrđavu, prim.red.) i tamo troši pare, često roditeljske.

Druga suva istina je da za nekih pedesetak evra građanin Srbije ima jedinstvenu, devedesetih u domenu najluđe mašte priliku, da obigrava oko 20 bina i čuje vrhunske muzičare, u sjajnom ambijentu te da naša omladina, koju Evropljani odavno tretiraju kao nekretninu, makar za tren oseti dašak sveta za vratom.

To, svi znamo, jako lepo puni baterije za napor koji podnosimo tokom preostalog 361. dana u ovoj i ovakvoj Srbiji. Sa takvim, ili onakvim manirima poslovanja, to je i dalje uspeh vredan pažnje i neka nama Egzit poživi još 100 godina, po mogućnosti bez da im zaposleni građani preko vlasti pomažu u karijeri. Bilo bi lepo, a i u duhu "korporativne odgovornosti", da se Egzit malo iskrenije ponudi glede saniranja ionako trošne "Đave" koja jeste predviđena za 50.000 ljudi dnevno, ali ne festivaldžija, nego austrougarske vojske. Naravno, niko ne očekuje da Udruženje Egzit na svoju ruku renovira i održava tvrđavu, što nije ni moguće budući da je pod zaštitom države, ali nešto što pretenduje da postane deo UNESKO-ve baštine zaslužuje daleko više. Uzvraćenu uslugu, u najmanju ruku, onako – novosadski.